Prevencija prostitucije

Reč prostitucija (blud u vidu zanata) potiče od latinskog izraza „prostitutio“ i označava prodaju svoga tela. Poreklo joj je vrlo staro. U antičko doba kod nekih naroda (Vavilon,Indija) prostitucija je bila vezana za religiju. Od XVIII veka u Evropi se već javljaju javne kuće; uz srednjovekovne najmničke vojske redovno idu i prostitutke, koje imaju svog starešinu. Renesansa uvodi metrese po ugledu na antičke hetere. (Grupa autora,1986.)
Pod prostitucijom se podrazumeva nuđenje (i davanje) svoga tela drugom licu radi seksualnog zadovoljenja uz traženje ili primanje protiv-naknade u novcu, drugim vrednim stvarima i uopšte imovinskoj koristi. Pored toga što predstavlja socijalno-patološku pojavu, smatra se i krimogenim faktorom. Ovaj oblik nedozvoljenog ponašanja vezan je kako za zadovoljenje seksualne želje drugog lica, tako i za zadovoljenje želje žene (najčešće) koja se nudi drugome. Prostitucija ne bi mogla da postoji bez potražnje koju obezbeđuju veliki broj klijenata. Maksimizacija prihoda je osnovni cilj date delatnosti, a nezakonita trgovina u sferi prostitucije može po unosnosti brzo da prestigne narko-industriju. Zahteva se da žena bude spremna za „posao“ u bilo koje doba dana i noći, obezbeđujući svaku uslugu prema potrebi klijenta. Danas se teškoće za policiju uvećavaju zbog velike mobilnosti tehnoloških dostignuća, kao što je, na primer, internet. (Đurić, 1959)

2 DRUŠTVENA REAKCIJA NA PROSTITUCIJU
Savremeni pristup prostituciji u evropskim državama sastoji se u neodobravanju i osudi komercijalizovanog seksa, a naročito prisilne prostitucije žena, devojaka i dece. Kako su u XIX veku seksualna ograničenja određivala tematiku socijalnih reakcija, tako se šezdesetih godina XX veka raspravljalo o zahtevima žena u oblasti prava na raspolaganje svojim telom, seksualne autonomije, slobode rađanja i drugim novim pojavama. Kao rezultat toga javlja se nov pogled na prava prostitutki, a potreba za njihovom zaštitom doprinela je da se pojam „prostitucija kao nasilje“ zameni formulacijom „nasilje prema ženama prostitutkama“. Pojavile su se organizacije koje štite njihove interese i promovišu pozitivnu sliku o prostituciji kao profesiji, koja se definiše kao „posao“ i „pružanje seksualnih usluga“. Pravno regulisanje prostitucije može da podrazumeva sistem reglementacije, koji legalizuje prostituciju propisivanjem posebnih pravila nadzora i obaveza prostitutki da budu pod zdravstvenom kontrolom i sistem prohibicije, koji zabranjuje i kažnjava odavanje prostituciji kao krivično delo ili prekršaj. Međutim, društvo je u određenim periodima koristilo i druge pristupe za reagovanje na prostituciji, a to su abolicija i regulacija (kontrola).
(Konstatinović Vilić, et. Al, 2010.)
Kako navodi Andrić I. (1963, s 151) „ Legalizacija predviđa da se prostitucija prihvati kao bilo koji zakonski oblik posla. Prema pristalicama reglementacije, legalizacija prostitucije i formiranje oficijelnih javnih kuća koje su pod policijskom, medicinskom i socijalnom kontrolom, izvršiće pozitivan uticaj na smanjenje „tamnog biznisa“ zasnovanog na eksplotaciji prostitutki.Osim toga, to će biti ozbiljan izvor prihoda za državni bužet“

2.1 Pravno regulisanje prostitucije u uporednom i srpskom zakonodavstvu
Izučavanje inostranih normi o odgovornosti za krivična dela koja omogućuju prostituciju može biti korisno za ocenu važećih odredaba Krivičnog zakonika srbije. Na osnovu navedenih pristupa određuje se krivičnopravna strategija suprotstavljanja nezakonitom prometu komercijalnih seks-usluga. Sa tim u vezi, u evropskim zakonodavstvima istakla su se tri krivičnopravna modela uticaja na prostituciju. Prvi je liberalni (legalizacija prostituciju i krivično gonjenje u slučaju najopasnijih formi seksualne eksploatacije).