Religija

UVOD

Religija kao elemenat kulture, ili bolje rečeno jedna od bitnih ljudskih tvorevina (jezik, mitovi i religija, saznanje-filozofija i nauka, umetnost, običaji i moral).
Za determinisanje veze kulture i religije potrebno je ranije objasniti obim i sadržaj termina religija jer gotovo da nema spora da religija čini segment kulture.
W. King nas upozorava da sam pokušaj definisanja religije i nalaženja njenog mesta unutar neke šire celine, jeste jedan kulturno pristrasan zadatak kakav se ne bi mogao zamisliti u orijentalnim kulturama: «Taj pokušaj je prirodna posledica zapadnih, spekulativnih, intelektualističkih i naučnih sklonosti» – dakako, po njemu ta naša sklonost upravo proističe iz religijske tradicije zapada koja razlikuje teističko kao transcendentalno bogatstvo od svega ostalog»
Naravno istraživanje religije u okvirima nauke počelo je pitanjem porekla i razvoja religije (Genetička teorija), i to pod snažnim uticajem evolucione paradigme koja je prevladavala u drugoj polovini XIX v., naročito nakon objavljivanja Darvinovog dela «O poreklu vrste». Prema ocenama nekih autora, svi pokušaji da se utvrde izvori i počeci religije nisu uspeli, stoga se pitanje o izvoru religije danas smatra prevaziđenim pošto je nemoguće na njega jednoznačno odgovoriti. Dok su klasične evolucionističke ideje o prapočetku i jednouniskom razvoju religije naišle na kritike u okvirima difuzionizma funkcionalizma i strukturalizma.

DIRKEMOVO SHVATANJE RELIGIJE

U oblasti sociologije i antropologije ogroman značaj ima Dikremov pokušaj, mada je on na neki način skrenuo nauku sa pravog puta, no sociolozi i drugi istraživači toga dugo nisu bili svesni.
U svom delu «Elementarni oblici verskog života» Dikrem započinje opisom religijskog života prvenstveno razlikujući sakralno i profano, a poslije dolazi do funkcionalnog objašnjenja religije kao integracijske snage društva. Na drugoj strani, religija je najmoćnija društvena činjenica i «kolektivna predstava» koja se naglašava svojom objektivnom snagom i prinudom.
Takođe gore navedeni autor je tvrdio da vera u bogove i duhove ne može biti uzeta  kao opštost jer budizam ne poznaje boga.
Naime, on je tu napravio grešku jer budizam ne poznaje pojam boga tvorca, a ne boga uopšte. Na ovom mestu nije odviše dodati da je budizam više filozofija, nego religija jer spasenje ide preko čoveka, a ne preko boga.
Da se vratimo religiji, onome šta je, bolje rečeno, od čega se sastoji, koje je njeno mesto u kulturi i društvu uopšte, kroz prizmu nekih autora i mogućih definicija.
Dakle religija se temelji na podeli sveta koja je prisutna u svakom društvu, na sveto (sakralno) i svetovno (profano), ili jednostavnije sveto i nesveto.
Isto tako o tome šta je religija govori i slična definicija: «Religija je vera u sveto i unutrašnji doživljaj svetosti, koji izviru iz ljudske egzistencijalne situacije, praćeni osećanjima straha, ali divljenjem, molitvom, žrtvom, obredom, ritualom i verskom organizacijom, a koji teže da ispune i oblikuju celokupni život čoveka i društvene zajednice.»
Upravo te njene neisušive mogućnosti kao da su sastavni deo korena reči religija, koja potiče od latinskog glagola religare, što znači povezivati, a možda kako ističe sv. Austin i od reeligere = ponovo izabrati, ponovo čitati.