Vaspitanje i sociologija

Emil Dirkem je krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka napisao delo „Vaspitanje i sociologija“, koje ću i analizirati u ovom radu. Pošto je čitavog života predavao pedagogiju i sociologiju, na Sorboni, Dirkem smatra da je vaspitanje „društvena činjenica“ i društvena stvar. Samim tim što postoji veliki broj društava na svetu, svako od njih ima svoje običaje, načine funkcionisanja u zajednici, i samim tim i vaspitanje se razlikuje od jednog do drugog društva. Vaspitanje je ono što priprema decu, od njihovih najranijih godina za funkcionisanje u odeđenoj zajednici, uči ih kako se funkcioniše prema socijalnim, kulturnim i političkim zakonima te zajednice. Na osnovu svega ovoga, Emil Dirkem je izveo definiciju vaspitanja, koja glasi „Vaspitanje je delovanje generacije odraslih na generacije koje još nisu zrele za društveni život. Ono ima za cilj da kod deteta razvija odeženi broj fizičkih, intelektualnih i moralnih stanja koja od njega traži i političko društvo u celini i posebne sredine za koje je posebno namenjeno“.S vaki čovek je poseban. Da bi funkcionisao u nekoj zajednici, društvu, on mora da formira i svoju ličnost. Ono što čini osobu su njene individualne osobine, njeno sopstvo, a takođe je čini i ono što se izgrađuje tokom života, odnosno št se izgrađuje vaspitanjem. Sam Dirkem definiše vaspitanje kao „socijalizaciju deteta“. Kada govorimo o psihološkom aspektu vaspitanja, to je takođe jako bitan do čitavog formiranja ličnosti, od ranog detinjstva. Zahvaljujući psihološkom aspektu, svaka individua ima potrebu za vaspitanjem, odnosno ima potrebu da funkcioniše u društvu, da se razvija i formira svoje stavove i mišljenja.