Zaštita životne sredine kao deo poslovne etike

ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE KAO DEO POSLOVNE ETIKE

1. UVOD
U savremenim uslovima poslovanja, briga o očuvanju sredine u kojoj živimo predstavljavažan zadatak svih pojedinaca na svim nivoima, počev od država, preko poslovnih organizacija,pa do domaćinstava. Zaštita životne sredine mora postati stil ponašanja svake jednikesavremenog društva. Krajem prošlog veka, svest o zaštiti životne sredine postaje imperativ, jertehnološki i industrijski razvoj iako je u velikoj meri doprineo napretku čovečanstva, sa drugestrane ostavio je negativne posledice na životnu sredinu. Nekontrolisana eskpolatacija prirodnihresursa, nedovoljna briga o ispuštanju otpadnih voda, neadekvatno upravljanje industrijskim ihemijskim otpadom, emisija štetnih gasova i velika potrošnja energije izazivaju degradacijuživotne sredine koja može imati velike posledice za buduće generacije. Kao rezultat nebrigečoveka o prirodnoj sredini, danas imamo zagađenu vodu, vazduh i zemljište. Moderne irazvijene zemlje sveta poklanjaju veliku pažnju očuvanju životne sredine, pa velika sredstvaulažu u razvoj savremene tehnologije, opreme i postrojenja koja omogućavaju smanjenjezagađenja. Međutim, osnovni problem kod nerazvijenih zemalja i zemlja u razvoju predstavljanedostatak novčanih sredstava, zatim nedostatak volje usled potrebe za rešavanjem drugih, a zanjih važnijih socijalnih i političkih probelma, zastarela tehnologija koja je razvijena sa ciljem presvega da omogući stavaranje profita, bez vođenja računa o životnoj sredini.

Najozbiljnija upozorenja svetskoj javnosti danas dolaze od biologa i meteorologa, koji tvrde da je broj iščezlih biljnih i životinjskih vrsta u ovom veku izuzetno veliki, da raste po geometrijskoj progresiji, a da uočene klimatske promene vode još uvek nedovoljno izvesnom, ali sigurnom pogoršanju situacije u pojedinim regionima i zemljinoj kugli uopšte.
Na sve ovo, postoje određena pojedinačna i grupna reagovanja ljudske zajednice, kao što su Deklaracija o čovekovoj sredini iz Stokholma (1972), Brutland izveštaj („Naša zajednička budućnost“ – 1987) i Konferencija UN o životnoj sredini i razvoju iz Ria de Žaneira. Intenzitet ovih fenomena i veoma nepovoljne prognoze za budućnost su dovele do stvaranja novih razvojnih ciljeva u tržišnim privredama, u koje je ušao nekada nezamisliv pojam „održivi razvoj“ (sustainable develompment) i koji podrazumeva, bez obzira na varijante definicije, određeni stepen usmeravanja i ograničavanja u korist mogućnosti razvoja budućih generacija, socijalnu pravdu za postojeće stanovništvo i odgovornost za delovanje u smislu prevencije, smanjenja negativnih efekata, smanjenja negativnih efekata i medjunarodne saradnje. Te definicije se kreću uglavnom u rasponu između sledeće dve definicije.„Razvoj koji omogućava zadovoljenje današnjih potreba bez dovođenja u pitanje mogućnosti zadovoljenja potreba budućih generacija“ i „Proces promene u kojoj su eksploatacije resursa, smer investicija, orentacija tehnološkog razvoja i institucionalne promene usklađene i povećavaju sadašnje i buduće potencijale za zadovoljavanje ljudskih želja i aspiracija.
Usvojenom Deklaracijom o životnoj sredini i razvoju iz Rio de Žaneira iz 1992. godine sa Konferencije UN o životnoj sredini, promovisan je skup od 27 principa, delimično sintetizovanih u tri osnovne poluge delovanja, koje treba da pomognu definisanju i ostvarenju politike u toj oblasti – studije uticaja na okolinu, princip „zagađivač plaća“ i prevencija, kao i demokratičnost u smislu učešća javnosti. Godinu dana ranije, Međunarodna trgovačka komora (ICC) je usvojila Poslovnu povelju za održivi razvoj. Obzirom na izuzetan značaj i univerzalnost ovih principa, oni su u prilogu prikazani na osnovu nacrta standarda JUS ISO 14004.
2. ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Usled poremećene ravnoteže između prirodnih sistema za održavanje života i industrijskih, tehnoloških i demografskih potreba čovečanstva, dolazi do ekloške krize, krize okoline.
Narušavanje ekološke ravnoteže u prirodi tekovina je savremene civilizacije. Iscrpljivanje prirodnih resursa je došlo do kritične granice, pa se postavlja pitanje mogućnosti njihovog korišćenja u budućnosti. Tu se posebno misli na neobnovljive prirodne resurse u koje spadaju rezerve fosilnih goriva i ograničene rezerve ležišta metala.
Sa razvojem tehnike i tehnoligije, nauke i naučnih dostignuća, došlo je između ostalog i do opasnosti ugrožavanja čovekove prirodne sredine, njegovog opstanka i njegove egzistencije. Drugim rečima došlo je do ekološke krize koja je poprimila globalni karakter. Uporedo sa ekološkom krizom, 50-ih godina XX veka, rađa se svest da postoji evidentna opasnost za opstanak ljudske vrste. Poslednjih godina velika pažnja se posvećuje očuvanju prirodne sredine u svim delovima Sveta i na svim nivoima, posebno u organizacijama.
Ne treba ni pominjati da je promena klime na planeti upravo prouzrokovana čovekovom delatnošću. Došlo je do pregrevanja planete, pa mnogi naučnici smatraju da ovo pregrevanje predstavlja veliku opasnost za čovekov život. Kao konkretna negativna posledica zagrevanja planete navodi se podatak da će do 2100. godine mora u celom svetu porasti između 15 i 90 cm, pa će gusto naseljeni delovi kopna nestati, a morska voda bi prodrla dalje u unutrašnjost i uzvodno uz reke, zagađujući pritom podzemne sveže vode. Osim opisanog problema, značajnu strepnju predstavljaju i ozonske rupe, nedostatak hrane, itd.