Sociološki pojam društva

UVOD
Sociologija proučava pojam društva i njegov sastav iz raznih elemenata – društvenih pojava, i to je ono što bi se moglo nazvati društvenom statikom, jer se ovde društvo proučava, uglavnom, u stanju mirovanja, daje se presek društva bez obzira na njegovo kretanje. Drugi deo sociologije proučava društveno kretanje, dinamiku društva, tj. on proučava odnose, veze, medjuuticaj, s jedne, društva i vandruštvenih pojava (priroda, pojedinac), a, s druge strane, društva kao celine i njegovih sastavnih elemenata i, najzad, samih tih elemenata medjusobno. Ona proučava kako se i zašto društvo kreće, menja.
Sociologija se može definisati kao najopštija teorijska disciplina u društvu, koja istražuje pojave u njemu, proces i odnose, zakonitosti, strukturu, razvoj i celovitost.

1. POJAM DRUŠTVA
U sociološkoj literaturi se srećemo s upotrebom reči društvo koje ima više značenja. Najpre se upotrebljava da bi označilo skupni život koji čine više jedinki, imajaći u vidu razlike ljudskog od životinjskog, zatim izrazom društvo podrazumeva se svaka posebna zajednica koja je u sastavu ljudskog društva (gene, pleme, narod, nacija itd.), kao i profesionalne organizacije (društvo sociologa, ekonomista, pravnika, lekara, inženjera itd.). Takodje se pridaju različita značenja izrazu društvene pojave. Jednom se misli na pojavu proizvodnje, drugi put na pojavu ratne operacije, treći put na pojavu kriminala. Zato se ovi termini koji se koriste u sociologiji moraju bliže odrediti kako bi se mogao doneti zaključak na koje se značenje odnosi izraz društvo.

2. NASTANAK LJUDSKOG DRUŠTVA
Ljudsko društvo je nastalo razvojem materijalnog sveta, a posebno sveta živih bića, na osnovu istorije prirodnog i društvenog razvoja. Stoga je ono podeljeno u različite oblike: nacionalne, društvene, klasne, profesionalne, religiozne, kulturne i druge. U početku ljudske istorije, ono je živelo u specifičnim ljudskim oblicima: hordama, klanovima, gensovima gde se odvijala proizvodnja, vaspitanje, igra itd. Horda predstavlja onaj oblik organizovanja-prelazi iz životinjske u ljudsku skupinu. U nauci je znano da postoji zastarelo religiozno shvatanje da je čovek onakav kakav je bio na Zemlji. Suprotno njima, prihvaćeno je shvatanje da je čovek kaobiološka vrsta evoluirao kroz istoriju i da je rezultat razvoja životinjskog sveta.
Proces preobražaja tumači Darvin kao borbu za opstanak i prilagodjavanje čoveka uslovima života, dok Engels navodi da je osnovni činilac tog preobražaja ljudski rad, stvaranje orudja za rad, koje je omogućilo da se vrši preobražaj životinjske skupine u ljudsku. Hod životinja je postepeno postojao uspravan, prednji udovi su se pretvarali u ruke-dolazi do drugačijeg položaja glave, razvija se mozak, a time i duhovni život. Borba za opstanak ih je grupisala kako bi zajednički vodili borbu protiv životinja, protiv prirode; rečju, kako bi zajedno proizvodili i opstali. Jezik i mišljenje je omogućilo da se stvori nova bioliška vrsta-čovek. Dalji proces razvoja ljudsog društva omogučio je, radom i proizvodnjom, da se čovek izdvoji od životinjskog carstva, što je omogućilo stvaranje nove skupine u prirodi-ljudsko društvo.
Društvo i čovek su nerazdvojni. Ni čovek ni društvo ne mogu jedno bez drugoga. Beleži se da je filosofiji 18. veka bila živa rasprava šta je nastalo prvo: čovek ili društvo. Ali, danas za nauku nema dileme: istovremeno su nastali čovek i društvo, to je bio jedinstven proces. Na ova pitanja dao je odgovor ČARLS DARVIN (1809-1882) u njegovim delima „POREKLO VRSTA“ i „POREKLO ČOVEKA“, u kojima je razvio evoluciju nastanka čoveka (nastao je od neke posebne vrste majmuna). Jer i laik danas može uočiti da postoje sličnosti izmedju čoveka i čovekovog majmuna. Ali je sigurno da današnji čovek nije postao, nije nastao od današnjeg majmuna. I s pravom M. Marković ukazuje da je „Darvinova teorija evolucije ukazala na tri pretpostavke: 1) da su sve vrste u prirodi (biljne i životinjske) promenljive; 2) da se individue u vrstama biološki prilagodjavaju; 3) da u prirodi izmedju individue vlada borba za opstanak, što znači, jedinke koje nisu sposobne da se prilagode svojoj sredini propadaju. Na taj način se u samoj vrsti odvija proces selekcije, to jest prirodno odabiranje.