Susvojina

Stvarno pravo predstavlja odnos izmedju lica a povodom određene stvari. Stvari su objekt pravnog odnosa na kojim titular (nosilac) stvarnog prava direktno ostvaruje svoja ovlašćenja. Stvarno pravni odnos nastaje između titulara stvarnog prava i svih drugih lica koja dolaze u dodir sa stvari gde titular ima određena pravna ovlašćenja povodom te stvari. Stvarno pravo se razlikuje od obligacionog prava iz razloga što stvarna prava su apsolutna prava i ne deluju kao takva prema svakome (erga-omnes).Pravo privatne svojine, kao centralni institut prava uopšte, razvijalo se kao skup pravila kojim se normiraju odnosi povodom prisvajanja ekonomskih vrednosti (prisvajanje dobara). Opšte karakteristike svojine i njenih prava su držanje, korišćenje i raspolaganje određenim sredstvima.Ovlašćenje držanja stvari je mogućnost ostvarivanja faktičke vlasti na stvari (državina) da bi se stvar koristila. S tim u veze je i ovlašćenje upotrebe stvari, što omogućava vlasniku da time stiče korist od predmetne stvari. Raspolaganje je ovlašćenje koje se tiče supstance stvari i njenog pravnog statusa.
Pravo privatne svojine je najvažnije građansko pravo i ono titularu omogućava najpotpunije raspolaganje nekom stvari.Ograničenja prava privatne svojine se odnose na subjekte, objekte i sadržinu ovog prava. U pogledu subjekta ograničenje se odnosi na mogućnost da jedno lice može postati titular određenog prava svojine s obzirom na svoja svojstva. U pogledu objekta ograničenja se odnose na stvari koje mogu postati predmeti privatne svojine (odnosi se na nepokretne stvari).U pogledu sadržaja prava ograničenje se odnosi na zloupotrebu, tj. titular može koristiti svoje pravo na način da ga ne zloupotrebljava. Postoje i neka ograničenja u pogledu raspolaganja stvarima, što je naznačeno u tzv.pravu preče kupovine (ponuditi prilikom prodaje stvar prvo suvlasnicima, a nakon toga trećim licima).
Postoje posebni oblici pravaprivatne svojine: pravo susvojine, pravo zajedničke svojine,
pravo etažne svojine.
Susvojina se javlja ukoliko nad jednom stvari postoji više nosilaca prava svojine i svaki od njih je nosilac vlasničkog dela prema kojima se određuje udeo suvlasnika u vršenju svih prava svojine.Svaki od suvlasnika samostalno raspolaže svojim delom, osim u slučajevima koje zakon predviđa drugačije(pravo preče kupovine).Svi suvlasnici zajednički upravljaju zajedničkom stvari, osim ako ne odluče drugačije (da upravlja jedan ili nekolicina suvlasnika).Za odlučivanje je bitan odnos suvlasničkih dobara.Za poslove redovnog upravljanja dovoljna je saglasnost suvlasnika čiji udeli čine više od ½ vrednosti stvari, a za poslove vanrednog upravljanja potrebna je saglasnost svih suvlasnika.
U slučaju nemogućnosti usaglašavanja uprava zajedničkom stvari se poverava trećim licima, o čemu odlučuje sud.Troškove snose suvlasnici srazmerno udelima.Svaki suvlasnik ima pravo da traži fizičku deobu stvari čime će se utvrditi realni pripadajući delovi nad kojim će biti isključivi vlasnici. Ova deoba ne sme biti na štetu drugih suvlasnika. Ukoliko stvar nije fizički deljiva ona se prodaje i novčana protivvrednost raspodeljuje se suvlasnicima.Svaki od suvlasnika ima pravo da koristi zakonom dozvoljena sredstva za zaštitu svojih prava, a za sve sporove nadležan je sud.

1. Pojam susvojine

Zakon o osvnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO) govori o pravu na nepodeljenoj stvari kad je deo svakog suvlasnika određen srazmerno prema celini (idealni deo). Reč je o pravu svojine koje na jednoj stvari ima dva ili više lica, i to tako da svakom od njih pripada računski određen udeo u pravu svojine. Ako suvlasnički udeli nisu određeni, pretpostavlja se da su jednaki.
Prema vladajućem shvatanju, među suvlasnicima je podeljeno pravo svojine i to po obimu (druga teorijska shvatanja idu za tim da je podeljena vrednost stvari, ili vršenje svojine). Bitno je da susvojina nije svojina na nekom fizičkom delu stvari, niti su podeljena pojedina vlasnička ovlašćenja.
Istorijski, svojina je nastala u rimskom pravu, koje je inače nije posmatralo s naklonošću (communio pro indiviso) i koje ju je priznalo prvo u situacijama kad je nastajala mimo volje stranaka (sanasleđivanje, communio incidens). Ipak od svih situacija u kojima postoji svojina više lica na jednoj strani susvojina je “najindividualističkija”, pošto se tačno zna deo svakog suvlasnika, a alternativa je koncepcija u kojoj je kolektivitet (grupa) vlasnik (zajednički).