Svest i poremećaj svesti

UVOD

Termini „svest“, „svesnost“, „nesvesnost“ i „budnost“ imaju veliki broj značenja, pa je ponekad nemoguče izbeči dvosmislenost pri njihovo upotrebi. U lekarskoj praksi najosnovnije i najpraktičnije značenje pojma „svesti“ je trenutno stanje svesnosti, sebe i svoje okoline i odgovor na spoljne stimuluse i unutrašnje potrebe. Za svest, odnosno svesnost sebe I svoje okoline, neophodna su dva osnovna faktora: budnost i mentalni sadržaj svesti. Tri bazicna stanja svesti kod zdrave osobe su budno stanje, REM spavanje i sporotalasno spavanje. U praksi se pojam svesti izjednačava sa stanjem svesti u budnosti. Anatomski supstrat svesti čine ascedentni retikularni aktivirajuci sistem i talamus, koji su uglavnom odgovorni za budnost i kontrolu ciklusa budnost-spavanje, i kora velikog mozga koja je odgovorna za kvalitet i koherentnost misli i ponaašanja odgovarajuće osobe. Poremećaj svesti je najširiji pojam koji obuhvata sve kvalitativne I kvantitativne promene stanja svesti. Sa medicinskog stanovišta, gubitak normalnog stanja budnosti je najvažniji i najdramatčiniji aspect poremećaja stanja svesti.
Termini kojima se u klinićkoj praksi označavaju kvantitativni poremećaji svesti mogu imati različita značenja. Najtezi stepen depresije svesti je koma. Pojam koma označava produženo stanje u kome je bolesnik zatvorenih ociju, bez svesti, a u odsustvu ciklusa spavanje-budnost.Dok termin koma označava dugotrajnost odnosno duše stanje bez svesti iz koga se bolesnik često ne oporavlja potpuno, termini gubitak svesti i kriza svesti se u svakodnevnoj praksi koriste da ukazu na kratkotrajnost i po pravilu potpuni oporavak svesti. Za razliku od odomaćenog termina kriza svesti kojim se označava svaki nagli (paroksizmalni) i prolazni poremecaj stanja svesti, bilo da je on praćen prekidom svesti ili ne, i koji zbog svoje sirine ima mali praktićni značaj, termin gubitak svesti podrazumeva kratkotrajni potpuni prekid (odsustvo) svesti.
DEFINICIJA POREMECAJA SVESTI: Gubitak svesti predstavlja prolazni (tranzitorni), nagli (paroksizmalni) i često iznenadni i kratkotrajni prekid kontinuiteta svesti praćen poremećajem tonusa, padom, i cesto razlicitim motornim manifestacijama. Posle kraćeg vremena koje se meri u minutima, bolesnik se naJčesce oporavlja na stanje pre gubitka svesti.

 SVEST

Svest je najvišI domet psihičkog zivota I isključivo posebnost samo čoveka. Svest je mladja ,ali I najslozenija psihička funkcija. Svest je tesko I skoro nemoguće definisati jer se u savremenom naučnom razumevanju ljudske svesti podrazumeva celina dusevnog zivota savremenog coveka. Svest definise I privileguje ljudsku mentalnu ukupnost u suštini jer se sve druge psihičke funkcije pored svesti I moralnosti u nekom stepenu ili analogno prepoznajemo I kod drugih zivotinjskih vrsta.

Psiha je najsavršenija odrazena posledica funkcije mozga kao najslozenije zive materije u prirodi.Svest je krajnji domet I refleksija psihe na sadašnji razvojnom nivou home-sapiensa.Odrazavanje unutrašnje I spoljašnje realnosti pomoću mozga je psihički zivot čoveka,odnosno naša svest. Psihijatrijska striktna definicija svesti podrazumeva da je svest slozena psihička funkcija koja omogućava individui da ispravno dozivljava sebe I daje podatke o sebi(autopsihicka svesnost), o drugima(autopsihicka svesnost) I o prostornim I vremenskim zbivanjima (spaciotemporalna svesnost). Svest realizuje jedinstveno funkcionisanje mentalne ukupnosti u stalnoj dinamIčkoj interakciji nagonsko-emocionalnog,konativnog I kognitivnog. Svest omogucava coveku svesnost o odvijanju svih drugih psihičkih funkcija. Anatomsko I fiziolosko objasnjenje geneze svesti ,odnosno psihe na nivou,današnje neuronauke je delikatno,vrlo kompleksno I puno dilema.

Svest u evolutivnom smislu najmlađa funkcija i karakteristična je samo za čoveka. Ona je najviši domet psihe u evoluciji. Najsloženija psihička funkcija i ima dvostruki okvir:

1.Svest daje osnovni kvantum budnosti i tako predstavlja bazu za sve ostale funkcije, odnosno u biološkom i fiziološkom smislu svest se poistovećuje sa stepenom budnosti

2.Svest je integrušuca funkcija i predstavlja rezultat svih funkcija. Ona usklađuje rad svih ostalih funkcija i evidentira aktivnost ostalih funkcija te daje harmoničnost duševnom životu

Svest samoga sebe ima sledeće karakteristike:

• Svesnost sopstvene aktivnosti
• svesnost jedinstvenosti »ja« (ja sam jedan jedini)
• svesnost identičnosti – kontinuiteta (ja pre, ja sada , ja sutra)
• Svesnost sebe na jednoj i ostalog na drugoj strani – granice ja i ne-ja

Normalnu svest odlikuju:

1. Jasna prisutnost doživljavanja sebe, sopstvenog iskustva i sopstvene ličnosti(autopsihička, alopsihička i spacio-temporalna orijentisanost)
2. Jasna prisutnost doživljavanja okoline
3. Stalnost sinteze uz postojanje saznanja dinamike odnosa

Suštinu svesti čini integracija kognitivnog i emocionalnog. Svest je u najopštijem značenju: sveukupnost vlastitih psihičkih doživljaja (oseti, opažaji, sećanja, mišljenje, predstave, asocijacije, osećanja, potrebe i sl.) koje smo u stanju neposredno da opazimo introspekcijom i relativno jasno opišemo ili na drugi način izrazimo. Svest je jako teško definisati na jedan potpun način jer još uevk ne uspevamo da je u potpunosti opišemo. Danas imamo ogroman broj hipoteza i teorija, ali ih možemo podeliti u par najvažnijih grupa:

1. Teorije “višeg reda” (Higher-order theories)
2. Reprezentativne teorije (Representational theories)
3. Kognitivne
4. Neurološke
5. Kvantne
6. Nefizičke