Svetska trgovinska organizacija

UVOD

Savremeni svet i međunarodni odnosi ne mogu se zamisliti bez postojanja međunarodnih organizacija. Činjenica je da se njihov broj povećavao iz perioda u period, a u težnji da reše mnoga pitanja međunarodnih odnosa, širile su se oblasti njihovog obuhvatanja.
Za oblast trgovine odgovornost je preuzela Svetska trgovinska organizacija (World Trade Organization), sa ciljem da uredi tokove međunarodne trgovine između zemalja članica organizacije. Do pojave ove organizacije tu funkciju je obavljao GATT (General Agreement on Tarifs and Trade), koji je bio samo sporazum, bez institucionalne osnove.
U poslednjoj deceniji XX veka proces internacionalizacije proizvodnje i trgovine, koji se naziva globalizacija svetske privrede, se intenzivirao. Dominantni privredni subjekti postaju transnacionalna preduzeća koja, u svojoj poslovnoj strategiji, svetsko tržište posmatraju kao jedinstvenu celinu. Jedan od tokova koji stimulišu proces globalizacije svetske privrede je intenzivirana institucionalna integracija država, posebno u oblasti ekonomske saradnje. Pod institucionalnom integracijom podrazumevamo sve oblike institucionalizovanih odnosa između država u svetu, bilo da se radi o saradnji država kroz stvaranje međuvladinih organizacija ili saradnji kroz niz neformalnih međunarodnih grupa (na primer, Grupa 7, Grupa 77, Grupa 24 i slično). U takvim okolnostima je 1995. godine nastala Svetska trgovinska organizacija, kao treća međunarodna ekonomska organizacija čime je zaokružen proces institucionalizacije u oblasti međunarodne međudržavne ekonomske saradnje. Dok su prve dve međunarodne ekonomske organizacije “zadužene” za oblast međunarodnih finansija (kratkoročnih i dugoročnih), Svetska trgovinska organizacija reguliše međunarodnu trgovinu. Ove tri organizacije su odlučujući činioci u donošenju i sprovođenju globalne ekonomske politike.
Temu rada obrazložiću u tri dela, počevši od ideje o potrebi formiranja međunarodne oragizacije koja će se baviti pitanjem trgovine. “Faze” koje prethode Svetskoj Trgovinskoj organizaciji su mnogobrojne, pri čemu pod fazama mislim na pregovore, teškoće i probleme koji su pratili celokupan proces dok nije nastala Svetska trgovinska organizacija kakva postoji danas. Drugi deo obuhvata funkcionisanje organizacije, principe i sporazume na kojima se zasniva i kojih se članice moraju pridržavati. Organizaciona struktura Svetske trgovinske organizacije je vrlo složena kao i sam proces sticanja članstva, pa ću u ovom delu odgvoriti i na pitanja: Ko su glavni organi Svetske trgovinske organizacije? Ko može postati članica ove organizacije i kako se to članstvo stiče? Treći deo je kratak pregled odnosa Svetske trgovinske organizacije prema zaštiti okoline, jer smatram da je vrlo značajno što se organizacija bavi i ovim pitanjem.

HRONOLOGIJA NASTANKA STO

Prvi korak ka ostvarenju ideje o formiranju neke svetske institucije, koja bi regulisala oblast međunarodne trgovine, ostvaren je sazivanjem Konferencije o trgovini i zaposlenosti koja je održana u Havani. Konferencija je sazvana pod okriljem Ekonomsko socijalnog saveta Ujedinjenih nacija (ECOSOC) i zasedala je od 21. novembra 1947. godine do 24. marta 1948. godine. Tom prilikom doneta je Havanska povelja o stvaranju Međunardne trgovinske organizacije (ITO).
U isto vreme jedna grupa zemalja je vodila pregovore o sniženju carinskih stopa u međusobnoj trgovini. Ovi pregovori su rezultirali miltilateralnim sporazumom koji je nazvan Opšti sporazum o carinama i trgovini (General Agreement on Tarifs and Trade – GATT) i on je predstavljao samo privremeno i prelazno rešenje regulisanja međunarodne trgovine na multilateralnom nivou, do stupanja na snagu pravila neformirane Međunarodne trgovinske organizacije. Stvaranjem Međunarodne trgovinske organizacije bio bi zaokružen proces institucionalizacije međunarodnih ekonomskih odnosa započet u Bretton Woodsu 1994. godine, osnivanjem Međunarodnog monetarnog fonda (IMF) i Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD).
Prvi pokušaj osnivanja Međunarodne trgovinske organizacije je propao, jer Sjedinjene Američke Države nisu ratifikovale Havansku povelju, a samim tim propao je i pokušaj kontrole tokova međunarodne razmene.
GATT je pomoću pravila propisanih u okviru njega, punih 45 godina obavljao svoju funkciju (i pored niza nedostataka ), pa ću u narednom tekstu posebnu pažnju posvetiti upravo ovom sporazumu.

Opšti sporazum o carinama i trgovini – GATT

Opšti sporazum o carinama i trgovini zaključen je 1948. godine. Osnovan je kao privremeno rešenje za usaglašavanje pravila spoljne trgovine na multilateralnom nivou do konačnog osnivanja Međunarodne trgovinske organizacije. Koncepcija GATT-a je zasnovana na liberalizmu u međunarodnoj razmeni i njegov osnovni cilj je otklanjanje prepreka u međunarodnoj trgovini i liberalizacija trgovine radi ekspanzije međunarodne razmene putem obezbeđenja jednakih uslova i potencijalne koristi za sve učesnike u razmeni.
Potpisnice GATT-a su u početku bile 23 razvijene kapitalističke zemlje. Vremenom, broj članica se povećavao, tako da je 1995. godine bilo 104 članice koje učestvuju sa 90 procenata u ukupnoj razmeni, dok 30 zemalja ima status posmatrača i pridržavaju se uslova GATT-a.
Organizacija delatnosti GATT-a je zasnovana na konferencijama koje organizuju zemlje članice, zatim na radu stalnih organa i tela, Saveta GATT-a, Komiteta za trgovinu i razvoj i Komiteta za različite vrste trgovinskih ograničenja.
U okviru GATT-a prisutna su četiri poglavlja , koja definišu različite oblasti, principe i pravila kojih se zemlje članice moraju pridržavati.
Prvo poglavlje reguliše klauzulu najpovlašćenije nacije, sa ciljem osiguranja liberalizma u spoljnoj trgovini. Ovo poglavlje predviđa listu carinskih koncesija. Zemlje koje daju koncesije su obavezne da ih prijave GATT-u, da bi one putem GATT-a postale stabilan instrument međunarodne razmene. GATT predviđa da će zemlje putem međusobnog dogovaranja konsolidovati sistem carina, sto je postignuto u slučaju industrijskih proizvoda (konsolidovani sistem carina nije postignut za poljoprivredne proizvode).
Drugo poglavlje definiše princip nacionalnog tretmana i necarinske prepreke trgovini. U katalogu GATT-a navedeno je preko pedeset različitih oblika necarinskih barijera, koje često imaju restriktivnije dejstvo od dejstva carina. Odredbama GATT-a su bile zabranjene kvantitativne prepreke uvozu i izvozu (kontigenti, kvote, zabrana uvoza, dozvole uvoza i dr.). Međutim napravljen je veliki broj izuzetaka od zabrane korišćenja kvantitativnih ograničenja. To se prvo desilo kod pojedinih poljoprivrednih proizvoda, a zatim su dozvoljeni i izuzeci i u slučaju zaštite domaće proizvodnje od suviše velikog uvoza ili u slučaju platnobilansnih teškoća zemalja članica. Drugo poglavlje reguliše mogućnosti odobravanja subvencija, državnu trgovinu i tehnička pitanja u procesu međunarodne trgovine.
Treće poglavlje definiše oblik organizacije GATT-a, uključivanje, istupanje iz članstva i način upravljanja. Ovo poglavlje reguliše izuzetke u odnosu na klauzulu najpovlašćenije nacije, kao i prekršaje i kaznene mere u slučaju dampinga. Ovim izuzecima GATT je praktično obezvredio klauzulu najpovlašćenije nacije. GATT je ostvario značajne pretpostvake za povećanje obima razmene u periodu posle Drugog svjetskog rata, ali je uglavnom delovao u skladu sa potrebama industrijski razvijenih zemalja.
Četvrto poglavlje, “Trgovina i razvoj”, GATT je dobio 1965. godine. Na osnovu ovog poglavlja zemljama u razvoju je obezbeđen sistem preferencijala za trgovinu na tržištu razvijenih zemalja (koji se sastoji u smanjenu carina i drugih ograničenja za proizvode zemalja u razvoju).