Trajanje i ograničenje autorskog prava

Uvod
Trajanje i ograničenje autorskog prava predstavlja, sa jedne strane vremensko važenje autorskog prava, a sa druge strane predstavlja zakonsko odredjenje slučajeve ograničenja autora kada se može koristiti od strane drugih lica a bez dozvole autora i bez obaveze plaćanja autorske naknade – suspenzija prava, i slučajevi kada se autorsko delo može koristiti bez dozvole autora ali uz obavezu plaćanja autorske naknade – zakonska licenca.
Da bi počeo govoriti o trajanju i ograničenju autorskog prava, najpre treba definisati pojam autorkog prava. Kao pravna disciplina autorsko pravo se pojavilo u prošlom veku. Autorsko pravo je grana prava koja reguliše prava stvaraoca književnih, naučnih I umetničkih dela. Autosko pravo može biti:

1) Objektivno – odnosi se na sistem prvnih pravila i načela koja regulišu prava koje zakon daje autoru dela.

2) Subjektivno – Nastaje samim činom nastanka autorskog dela

 

 

 

Ograničenja subjektivnog autorskog prava

Pod ograničenjem isključivih imovinskopravnih ovlašćenja autora podrazumeva se njegova obaveza, da u zakonom odredjenim slučajevima i pod propisanim uslovima trpi iskorišćavanje njegovog objavljenog autorskog dela bez njegove saglasnosti i bez plaćanja naknade (suspenzija isključivih imovinskopravnih ovlašćenja) ili bez njegove saglasnosti ali uz obavezu plaćanja naknade (zakonske licence) pod uslovom da se postuju njegova ličnopravna ovlašćenja, da se iskorišćavanje dela vrši u skladu sa normalnim korišćenjem dela i da se iskorišćavanjem dela njemu ne nanosi neopravdana šteta.
Ograničenja isključivih imovinskopravnih ovlašćenja rezultat su činjenice da je subjektivno autorsko pravo monopolsko pravo, i da je s toga neophodno uskladiti suprostavljene interese autora s jedne strane i društvene zajednice, odnosno pojedinca sa druge strane. Bez obzira da li se ograničenja propisuju u javnom ili privatnom interesu, sve one specifičnosti koje prate ograničenja drugih subjektivnih prava, prisutne su i kod ograničenja subjektivnog autorskog prava. To na prvom mestu znači da ograničenja imaju karakter izuzetaka te se moraju tumačiti restriktivno, prilikom korišćenja tudjih prava, mora se maksimalno voditi računa o tome da se predmet zaštite iskorišćava na način kojim će nosiocu prava biti najmanje ugroženi interesi i sl. Medjutim kod ograničenja subjektivnog autorskog prava mora se imati u vidu i činjenica da njegovu sadržinu čine ličnopravna I imovinskopravna ovlašćenja, što od subjekta u čiju korist je ograničenje ustanovljeno zahteva poštovanje komponente ličnopravnih ovlašćenja.
Kada je u pitanju autorsko pravo, nacionalna zakonodavstva su u propisivanju ograničenja prava dvostruko ograničena. S jedne strane zakonodavac mora voditi računa da se ograničenja kreću u granicama koje dozvoljava ustav kao najviši pravni akt jedne zemlje, s druge strane ta ograničenja se morju ,,uklopiti” u okviru medjunarodnih konvencija koje uredjuju materiju autorskog prava.

 

 

 

Vrste ogrničenja imovinsko pravnih ovlašćenja iz sadržine autorskog prava
Kada je reć o ograničenjima imovinskopravnih ovlašćenja iz sadržine subjektivnog autorskog prava, medjunarodno i uporedno pravo poznaju dva osnovna oblika ograničenja iskljičivih imovinskopravnih ovlašćenja i to:

1) ograničenja u vidu suspenzije isključivih imovinskopravnih ovlašćenja
2) ograničenja isključivih imovinskopravnih ovlašćenja autora u vidu zakonske licence

U okviru te dve osnovne grupe, nacionalna zakonodavstva odredjena ograničenja podvode pod opšti pojam javni interes, dok se pod pojam private potrebe podvode različite radnje iskorišćavanja autorskih dela. Iz tog ugla posmatrana, razlikuju se zakonodavstva koja pojam ograničenja uredjuje na generalan način i ona koja taksativno navode, kako radnje koje ne podležu obavezi dobijanja saglasnosti

autora i plaćanja naknade i subjekte u čiju korist je ograničenje propisano, tako i radnje koje ne podležu dobijanju dozvole autora ali se mora platiti naknada. Prvi sistem je pogodan za korisnike, ali je na sudskim organima da u svakom pojedinačnom slučaju procenjuju ispunjenost uslova za primenu instituta ograničenja. Drugi sistem je pogodniji za sudske organe jer ne ostavlja mogućnosti različitog tumačenja ispunjenosti uslova za primenu instituta ograničenja, ali je nepovoljniji za korisnike. Naš Zakon o autorskim I srodnim pravima usvaja drugo rešenje, propisujući taksativne slučajeve I uslove pod kojima se može iskorišćavati odredjeno autorsko delo s pozivom na suspenziju isključivih imovinskopravnih ovlašćenja, a kada I pod kojim uslovima se može iskorišćavati odredjeno autorsko delo sa pozivom na zakonsku licencu. Pri tome su odredbom člana 40 Zakona o autorskim i srodnim pravima propisani opsti uslovi koji moraju biti ispunjeni bilo da se autorsko delo iskorišćava sa pozivom na suspenziju isključivih imovinskopravnih ovlašćenja autora, bilo sa pozivom na zakonsku licencu. Tako se prema članu 40 Zakona o autorskim i srodnim pravima bez obzira da li je reč o suspenziji isključivih imovinsko pravnih ovlašćenja ili zakonskoj licenci autorsko delo može iskorišćavati pod sledećim slučajevima:

a) da je u pitanju objavljeno autorsko delo,
b) da se poštuju ličnopravna ovlašćenja autora,
c) da iskorišćavanje bude u skladu sa normalnim korišćenjem autorskog dela,