Ugovor o osiguranju

Uvod

Istorija ljudskog roda i težnje za stvaranje privrednog prava se poklapaju. Na tom putu stvarane su razne teorije o pravu i državi, čija dva pola čine prirodno pravo i pozitivno pravo. Otuda i globalna podela na prirodnopravne teorije i pravni pozitivizam. U okviru ovog drugog razvile su se brojne teorije koje pravo i državu osvetljavaju iz raznih oglova, pravnog, istorijskog, sociološkog, filozofskog, pravednog (pravičnog) itd.
Ugovor je rezultat sporazuma dve ili više strana kojim se zasniva, menja ili ukida pravni odnos između njih. Ugovor je pravni akt koji se svrstava u pravne poslove. Sadrži bilo oštu, bilo pojedinačnu pravnu normu u celini, ili, češće samo dispoziciju pojedinačne pravne norme.
Prema vrsti pravnih odnosa koje stranke regulišu ugovorom, ugovori mogu imati različit karakter i spadati u razne grane prava: nasledno, porodično, obligaciono, međunarodno itd.
Pitanje međunarodnih ugovora koji sadrže ošte norme je sporno. Smatra se da oni nisu izvor prava neposredno, nego da predstavljaju građu za akt ratifikacije kojim se međunarodni ugovor usvaja u domaći pravni poredak. Neposredan izvor prava je sam akt o ratifikaciji: zakon ili, ređe, uredba.
Ugovor koji sadrži pojedinačne norme ili samo pojedinačne dispozicije u teoriji prava se uglavnom ne smatra izvorom, međutim u skladu sa našim stavom i ovaj ugovor se može smtarati izvorom prava.
1. Pojam i regulativa ugovora u privredi
Privredno pravo se razlikuje od građanskog prava po svojim specifičnostima u dva pravca: ili je neki institut građanskog prava pretrpeo modifikaciju u privrednom pravu ili, privredno pravo poznaje specifične institute, nepoznate građanskom pravu. Građansko pravo, stoga, čini celinu sa privrednim pravom, bez obzira na to na koji su način jedno i drugo pravo regulisani,a mogu biti regulisani ili jedinstvenim propisima ili je u zakonodavstvu usvojen dualitet propisa, što podrazumeva posebne propise za privredno pravo.
U ovakvim odnosima građanskog i privrednog prava treba posmatrati poziciju ugovora u privredi. Postoje ugovori koji su po svojoj pravnoj sadržini tipično građanski, kao što su ugovori naslednog i porodičnog prava (npr. Predbračni ugovor, ugovor o doživotnom izdržavanju). Sa druge strane to se isto može reći za pojedince tipično privredne ugovore (npr. Ugovor o proizvodnoj kooperaciji dva preduzeća). Međutim, veliki je broj zajedničkih ugovora, koje možemo svrstati u građanske ili u privredne prvenstveno po kriterijumu subjekata koji ih zaključuju, tj. Fizička ili pravna lica.
Ugovori u privredi su ugovori koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju među sobom u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog ili su u vezi sa tim delatnostima.
Navedena zakonska definicija pokazuje da je u našem pravu pojam ugovora u privredi određen istovremeno i prema subjektivnom i prema objaktivnom kriterijumu.
2. Ugovor o osiguranju
2. 1. Značaj i funkcije osiguranja
Osiguranje je kompleksna aktivnost usmerena na čuvanje dobara i obnovu oštećene imovine, a kad se radi o osiguranju lica, to je onda sistem mera za očuvanje života, zdravlja i životnog standarda. Ciljevi osiguranja su ekonomska zaštita imovine i lica, a ti ciljevi se ostvaruju isplatom naknade štete za oštećenje i propale stvari, odnosno isplatom ugovorenih iznosa o osiguranju lica, kad nastane osigurani slučaj.
Osiguranje ima i psihološki efekat – stvara osećaj sigurnosti, uverenja da ih štetni događaji neće oštetiti ili suviše oštetiti. Štetni događaj tako neće imati dejstvo potpuno neočekivanog slučaja. Rizik prelazi na zajednicu.
Osiguranje se zasniva na iskustvu da se neke pojave u prirodi i društvu dešavaju izuzetno, ali se ipak dešavaju. Ako se udruže svi oni koji su izloženi takvim pojavama, štetne posledice se mogu ekonomski ublažiti ili otkloniti. Osiguranje može izvršiti svoju ekonomsku funkciju samo ako postoji masa osiguranika. Osiguranje uključuje i preventivne mere, zbog toga su osiguravači dužni pri utvrđivanju uslova osiguranja, odnosno prilikom zaključivanja ugovora sa osiguranicima, predvideti i mere koje imaju svrhu otklanjanje uzroka i smanjenja šteta (gubitak prava na naknadu, davanje premije pažljivijim i sl.)
Funkcija osiguranja je trojaka:
1. čuvanje imovine – preduzimanje preventivnih i represivnih mera, te naknada štete
2. akumulacija novčanih sredstava – koja se stavljaju na raspolaganje poslovnom svetu
3. socijalna sigurnost – ublažavanje materijalnih nezgoda