Uloga Tai Či-ja u ličnom blagostanju u kontekstu brige o sebi

Značaj istraživanja ogleda se u samom razumevanju i analiziranju stavova polaznika o ulozi kineske borilačke veštine Tai či u ličnom blagostanju u kontekstu brige o sebi. Briga o sebi i ima za cilj ostvarivanje ličnog blagostanja. U samom radu nastoji se da se ovaj oblik fizičke rekreacije i posmatra u tom kontekstu. Briga o sebi na različite načine poboljšava brojne aspekte ličnog blagostanja (fizičkog, intelektualnog, socijalnog, duhovnog itd). Najčešće se prvenstveno uviđa fizičko napredovanje, koje je zapravo i najvidljivije i najmerljivije. Međutim, sa ovim razvojem dolaze i mnogi drugi, ne na prvi pogled očigledni. Rekreacija zapravo i označava okrepljenje, osvežavanje i ponovno stvaranje (Jovičić, 1986: 7). Ponovno stvaranje je filozofski konstrukt koji možda najbolje opisuje smisao i funkciju fizičke rekreacije. Osoba se oseća „preporođeno“, osveženo i na neki način oslobođeno. U najširem smislu, ona želi da dostigne sreću. Rekreativne potrebe se svojim dobrim delom zasnivaju na saznanju i iskustvu (Jovičić, 1986: 60). Rekreacija se ne mora nužno odnositi samo na fizičku aktivnost, već ona može biti i čitanje, druženje, gledanje filmova, slušanje muzike itd. Ona ima brojne uloge: lekovite (utiče na iscrpljen, apatičan duh i na umorno telo), opuštajuća, edukativna, zabavna, filozofska (u smislu razvijanja određenih stavova i načina življenja), eskapistička itd. Fizička rekreacija nas čini srećnima jer realizuje i usavršava sposobnosti koje pripadaju našoj prirodi. Posedovanje sposobnosti je nešto što je po sebi dobro, i zato svako ima razloga da razvija i usavršava svoje sposobnosti. (Zagorac, 2014: 320). Važno je spomenuti i to da je sposobnosti, kako intelektualne, tako i telesne potrebno razvijati ravnomerno, jer je biti vrhunski neobrazovani sportista jednako loše kao i fizički neaktivni vrhunski intelektualac. Ključ leži u skladu osobe. Potpuna osoba je ona koja je ravnomerno razvila sve svoje sposobnosti. Zanemarivanje jedne strane predstavlja narušavanje celovitosti čoveka, koji je tada nepotpun, deo njega nedostaje… (Zagorac, 2014: 319). Stoga je vrlo važno govoriti o fizičkoj rekreaciji, neodvojivoj od obrazovanja, neodvojivoj od brige o sebi, i neprestanom radu na sebi kao celini, na umu i telo kao jednom. Potrebno je ispitati na koji način na njih deluje bavljenje ovom veštinom, i u kom smeru i u kojoj meri ih čini zadovoljnim. Imajući u vidu to da je ova borilačka veština zasnovana na određenoj filozofiji bez koje je nemoguće trenirati, potrebno je ispitati i obrazovnu dimenziju koja predstavlja temelj. Reč je o specifičnoj fizičkoj aktivnosti koja se bez razgovora i kontinuiranog učenja (kako praktičnog, tako i teorijskog) ne može odvijati. Stoga je Tai Či vrlo interesantan sa andragoškog aspekta. Fizička rekreacija je i jedan od načina ostvarivanja koncepcije doživotnog obrazovanja. Rekreacija je svakako jedan od vidova ostvarivanja obrazovne delatnosti. I obrazovanje i rekreacija jesu značajne determinante slobodnog vremena, tj. njegove aktivnosti (Lazarević, 2007: 76). Što se tiče slobodnog vremena, ono predstavlja najširi pojam u okviru koga možemo svrstati i Tai Či kao oblik fizičke rekreacije koji smo izabrali zbog svog interesovanja, i brigu o sebi, i blagostanje kojem pojedinac tada teži. Unutrašnje sklonosti ličnosti jesu osnova slobodnog vremena, jer je ono upravo prostor gde čovek sebe kreativno samoprepoznaje i sazreva (Kačavenda-Radić, 1998: 73).