UML i IDEF − Sličnosti i razlike

UVOD
Razvoj informacionih sistema je suviše kompleksan da bi se mogao planirati iz glave. Kao rezultat analize i dizajna dobijaju se modeli. U razvoju informacionih sistema, modeli su:
apstraktni / ne-fizički (softver nije opipljiv) i vidljivi (težimo da vizuelizujemo neopipljive elemente). Danas softver postaje sve kompleksniji i stoga ga se mora razumeti kroz modelovanje. Model je uprošćena predstava kompleksne realnosti. Ukratko, potrebna nam je jednostavna predstava kompleksnih modela, a modelovanje je sredstvo za savlađivanje ove
kompleksnosti. Metodama modelovanja definisani su jezik, kao i procedure za korišćenje jezika za konstruisanje modela. Modelovanje je jedini način za vizuelizaciju dizajna i njegovu
proveru prema zahtevima pre početka implementacije.
Ciljevi modelovanja su: 1) pomaže u vizuelizaciji sistema onakvog kakav jeste ili onakvog kakav želimo da bude, 2) omogućava specifikaciju strukture i ponašanja sistema, 3) definiše šablon koji pomaže prilikom konstruisanja sistema, 4) dokumentuje odluke koje su donesene, 5) obezbeđuje zajednički jezik za sve stejkholdere, 6) omogućava jasnoću i razumevanje.
U sistemima postoje dva osnovna načina za pristupanje modelovanju:

• strukturno – fokusira se na aspekte procesa, podataka i vremena – odvojena ali povezana dekompozicija ovih aspekata.
• objektno-orijentisano – zasnovano na objektima i klasama [objekat –“predmet” interesovanja, koji ima jedinstvenost, stanje i ponašanje, klasa – opis grupe objekata].

Zašto model? Model je pojednostavljenje realnosti (mogu se izabrati detalji koje želimo da predstavimo, mogu se izabrati detalji koje ćemo ignorisati), model se može razvijati paralelno sa našim razumevanjem, može predstavljati realne i apstraktne stvari, kreiranje modela omogućava bolje razumevanje sistema, model se može koristiti za razmenu ideja, što je sistem
veći, veći je značaj modela, model se može koristiti da simulira realni sistem, model se kreira lakše i brže od realnog sistema.
U ovom radu prikazane su osnove UML i IDEF, kao jezika za modelovanje koji imaju široku primenu u poslovnim i softverskim aplikacijama. Takođe, izvršeno je poređenje nekih
karakteristika i mogućnosti jezika.

Objedinjeni vizuelni jezik UML
UML (Unified Modeling Language) – objedinjeni vizuelni jezik za poslovno i softversko modelovanje u svim fazama razvoja i za sve tipove sistema, kao i za generalno modelovanje
kojim se definišu statičke strukture i dinamičko ponašanje. To je standardni jezik za vizuelizaciju, specifikaciju, konstruisanje i dokumentovanje softverskih sistema. UML kombinuje
najbolje iz koncepta “Data Modeling” (Entity Relationships Diagrams), poslovnog modelovanja (work flow) i objektnog i komponentnog modelovanja.
UML je projektovan kao vrlo fleksibilan i prilagodljiv jezik, koji omogućava različite vrste modelovanja, uključujući: modele koji olakšavaju razumevanje poslovnih procesa, odvijanja tokova događaja, sekvenci upita, aplikacija, baza podataka, arhitektura i dr.
UML je nastao 1990. godine kao rezultat evolucije objektno orijentisanih jezika za modelovanje. Razvila ga je kompanija Rational Software objedinjavanjem tri vodeće metode objektno orijentisanog modelovanja: Booch koji je razvio Grady Booch, OMT (Object Modeling Technique) koji je razvio Jim Rambaugh i OOSE (Object-Oriented Software Engineering) koji je razvio Ivar Jacobson.