Elektrokardiogram (EKG) i elektroencefalogram (EEG)

Elektrokardiogram (EKG) i elektroencefalogram (EEG)

Uvod

Svaki pokret mišića u organizmu iniciran je električnom aktivnošću u formi prolaska jona kroz membrane. U biomedicini su posebno značajni električni impulsi povezani sa radom srca i moždanom aktivnošću. Ove impulse telesni fluidi provode do površine tela, gde se na koži manifestuju kao promene električnog potencijala. Pomoću metalnih kontakata (elektroda), postavljenih na odgovarajućim mestima na telu, mogu se detektovati i veoma male promene potencijala: reda milivolta za srčanu aktivnost, odnosno mikrovolta za moždanu aktivnost. Srčana aktivnost se beleži elektrokardiogramom (EKG), a moždana elektroencefalogramom (EEG).

 
Elektrokardiogram (EKG)

U srcu se stvaraju ritmički impulse koji uzrokuju kontrakcije srčanog mišića. Zbog prisustva jona zidovi ćelije predstavljaju električni dipol. Unutrašnjost ćelije je negativno naelektrisana, a spoljašnost pozitivno. Neposredno pre kontrakcije srčanog mišića, u zidovima ćelije se dešavaju promene koje omogućavaju difuziju pozitivnih jona u unutrašnjost ćelije koja tako postaje pozitivno naelektrisana u odnosu na spoljašnost. Ova depolarizacija putuje od ćelije do ćelije u srčanom mišiću. Kada je ceo mišić depolarizovan, on počinje polako da se vraća u početno stanje I taj proces se naziva repolarizacija. Srce se depolarizuje kao da se radi o dve funkcionalno odvojene jedinice. Jedna se sastoji od dve predkomore, a druga od dve komore. One su u električnom smislu povezane atrioventrikularnim čvorom koji usporava provođenje impulsa iz pretkomora u komore. To daje dovoljno vremena pretkomorama da pri kontrakciji isprazne svoj sadržaj u komore, pre nego što nastupi njihova kontrakcija.
Elektrokardiogram je, znači, zapis koji pokazuje razlike u električnim potencijalimana površini tela nastale usled talasa depolarizacije I repolarizacije koji putuju iz predkomora u komore srca.
Princip rada elektrokardiograma zasniva se na fizičkom zakonu da pokretna žica koja prolazi između polova elektromagneta skreće, kada se kroz nju propusti električna struja. U elektrokardiografskom aparatu je između polova elektromagneta postavljena zategnuta žica, na čijim se krajevima nalaze pozitivna i negativna elektroda koje se postavljaju na površinu tela. Kako za vreme depolarizacije i repolarizacije srca postoji potencijalna razlika između mesta na  površini tela na koja su postavljene elektrode, to počinje da teče električna struja. Ona se u aparatu veštački pojačava i tako pojačana prolazi između polova magneta. Pri tome dolazi do skretanja žice, tj. ispisivanja EKG-a. Amplituda pojedinih delova EKG-a, zubaca i talasa, biće utoliko veća ukoliko je veća potencijalna razlika između mesta na kojima su postavljene elektrode.
Da bi se talasi i zupci standardnog bipolarnog EKG-a, u normalnim uslovima, uvek bili upravljeni u istom pravcu, stavljaju  se elektrode, pozitivne i negativne, uvek na isti određeni ekstremitet. Elektrode se obično označavaju određenom bojom. Tako je pozitivna elektroda leve ruke žuta, negativna desne ruke crvena, pozitivna leve noge zelena, a desne noge crna. Ovakav raspored uveo je još Einthoven, snimajući na taj način standardne odvode predstavljene Einthovenovim trouglom. U želji da se što bolje sagleda električna aktivnost srca, uvedeni su unipolarni odvodi. Unipolarnih ekstremitetnih odvoda ima tri, a snimaju ih eksplorantne elektrode vezane za desnu ruku (aVR), levu ruku (aVL) i levu nogu (aVF). Unipolarni prekordijalni odvodi dobijaju se postavljanjem eksplorantne elektrode na prekordijum i ima ih 6. EKG koji sadrži ovih 12 odvoda naziva se standardni elektrokardiogram.
EKG se snima na milimetarskoj hartiji, što omogućava lako određivane trajanja i amplitude pojedinih kompleksa, intervala i segmenata. Pri čitanju EKG određuje se frekvencija srca, ritam, osovina, i da li ima hipertrofije i infarkta.