Pojam krivicnog dela

1. Uvod
Određivanje opšteg pojma krivičnog dela je najvažnije ali i najsloženije pitanje u nauci krivičnog prava. Od rešavanja tog pitanja zavisi ceo sistem opšteg dela krivičnog prava. Opšti deo bavi se samo opštim određivanjem pojma krivičnog dela,a ne i pojma sadržine obeležja, odnosno bića pojedinih konkretnih krivičnih dela. Reč je o određivanju opštih obeležja koje mora posedovati svako krivično delo,odnosno bilo koje ponašanje da bi se moglo okarakterisati krivičnim delom.
Da bi se uopšte moglo govoriti o postojanju krivičnog dela, treba da je došlo do radnje krivičnog dela, odnosno do izvesnog akta koji je manifestovan u spoljnom svetu, koje ima svoje obeležje. Radnja je izvestan akt fizičke prirode, koji je spolja uočljiv odnosno vidljiv. Kao psihički akti, koji ostaju u sferi unutrašnjih događaja čoveka, koji se ne realizuju kao spoljno ponašanje , ne mogu da predstavljaju radnju krivičnog dela.

2. Pojam krivičnog dela
Krivično delo je delo čoveka koje pravni poredak zabranjuje pod pretnjom primene krivične sankcije ili je to ljudsko ponašanje koje proizvodi štetnu posledicu za društvo zbog koje ono reaguje primenom krivične sankcije prema njegovom učiniocu. To je društveno negativan, štetan ljudski akt. Ali krivično delo nije samo ljudski akt, već i negativna, štetna društvena pojava kojom se povređuju ili ugrožavaju zaštićene vrednosti, dobra ili interesi.
Dakle, krivično delo je ponašanje čoveka kojim se povređuju naročito vredna pravna dobra bez kojih društvo ne bi moglo opstati, ili bi bila ugrožena njegova bezbednost. Kada to kažemo očigledno je da krivično delo shvatamo u moralnom smislu kao zločin koji je istovremeno suprotan moralu prihvaćenom u konkretnom društvu. Kako je krivično delo opasno po društvo i moralno nedopušteno, učinilac zbog svog ponašanja zaslužuje prekor (kaznu) društva. Takav socijalni i moralni pojam krivičnog dela ukazuje na moralnu i socijalnu suštinu krivičnog dela, koja, u krajnjem slučaju, uvek zavisi od kulturnih vrednosti i ideoloških opredeljenja konkretnog društva.
U teoriji krivičnog prava krivično delo definisano je na različite načine. Međutim, sve definicije se mogu podeliti na: formalne, materijalne i formalno-materijalne definicije.
2.1. Formalni pojam krivičnog dela
U određivanju pojma krivičnog dela nauka krivičnog prava, sasvim opravdano, polazi od stanovišta da krivično delo spada u red onih društvenih pojava koje, uz ostala obeležja nužno imaju i obeležje pravne, odnosno krivičnopravne prirode. Prema tome imajući u vidu predmet proučavanja krivičnog prava i nauke krivičnog prava, krivično delo je pravna pojava koja za sobom povlači određene posledice pravne prirode.
Ovakvo shvatanje predstavlja polaznu tačku za određivanje formalnog pojma krivičnog dela. Još su predstavnici klasične škole smatrali da je jedino ispravno definisanje pojma krivičnog dela ono koje krivično delo smatra za pravnu činjenicu na koju se nadovezuju pravne posledice. U okviru ovakvog definisanja pojma krivičnog dela, međutim postoje različita shvatanja o tome, kako bliže odnosno preciznije odrediti krivično delo. U odgovoru na to pitanje, postoje sledeće teorije:
• realističa teorija
• normativna teorija
• simptomatska teorija
• dinamička teorija.
Realistička teorija polazi od stava da krivično delo nije isključivo pravni pojam spoljnog sveta,već pre svega jedna fizička, realna pojava. Realnost krivičnog dela ogleda se kroz protivpravnost i vinost radnje krivičnog dela, odakle proističe kažnjavanje za takvu radnju.
Normativna teorija smatra da je krivično delo isključivo pravni pojam. Izvršenjem krivičnog dela povređuje se određena pravna norma, koja nije sastavni deo krivičnog zakona, ali se može iz njega saznati. Prema ovom shvatanju krivično delo predstavlja, vinu, kaznom ugoženu povredu norme.
Simptomatska teorija posmatra krivično delo kao simptom neke druge činjenice. Po ovom shvatanju krivično delo je simptom postojanja krivičnopravne vinosti učinioca krivičnog dela.
Dinamička teorija u pojam krivičnog dela unosi obeležja psihičke prirode. Po ovom shvatanju krivično delo predstavlja spoljni odraz određenog unutrašnjeg psihičkog stanja učinioca.