Zastita zivotne sredine

1. Zakonska rešenja u oblasti životne sredine

1.1. Pregled politike EU oblasti zaštite životne sredine
Danas, posmatrajući politiku Evropske Unije (EU) možemo smatrati da pitanja iz oblasti životne sredine zauzimaju značajno mesto u svakodnevnim aktinostima unije. U prošlosti to nije bio slučaj. U početku su preduzimane mere neophodne radi rešavanja hitnih problema u pojedinim oblastima da bi se kasnije postepeno počele preduzimati mere zasnovane na celovitom pristupu i traženju prihvatljivog rešenja kako za ciljeve u oblasti zaštite životene sredine tako i ciljeve komercijalnog sektora. Prvi propisi iz oblasti životne sredine donešeni su 70-ih godina XX veka, i svoje utemeljnje nalaze u članu 100, Ugovora o osnivanju Evropske Zajednice. Akcionim programom iz 1972. godine formirana je komisija koja treba da predloži mere za smanjenje zagadjenja, unapredjenje životne sredine, te preuzme potrebene aktivnosti za probleme u ovoj oblasti. Direktna posledica ovoga je usvajanje propisa u oblasti životne sredine kao što su izmedju ostalih direktive o upravljanju otpadom (1976), kvalitetu vode za kupanje (1976), zaštitu pitca (1979). Do 1987. godine usvojeno je oko 200 propisa iz ove oblasti.
1987. godine usvaja se Jedinsteveni evropski akt, u kome se javlja posebna glava naslovljena sa ,, Životna sredina “ čime je obezbeđen pravni osnov za politiku EZ ( evropska zajednica ) u ovoj oblasti. Ovim dokumentom je utvrđeno da se aktivnosti u oblasti životne sredine preduzimaju u skladu sa principom prevencije, principom da se zagađenje sprečava na izvoru nastanka kao i principom zagađivač plaća. Uveden je i princip integracije, tj. da zahtevi u oblasti životne sredine moraju biti integrisani u druge politike zajednice,što je definisano članovima 130 s-t .
Ugovor iz Mastrihta (1992) obezbeđuje dalje jačanje mesta i uloge politike Zajednice u oblasti životne sredine uključivanjem, među svoje osnovne ciljeve, i unapređivanje „održivog i neinflatornog rasta uz poštovanje životne sredine (član 2). Značaj ekonomskog i društvenog napretka koji je u ravnoteži i koji je održiv, naglašen je i u članu B u delu Zajedničkih odredbi Ugovora. Jačanje mesta i uloge politike  životne sredine  našlo je odraza  i u delu koji se odnosi  na životnu sredinu  kroz formulaciju  da je cilj politike „visok nivo zaštite“ zasnovane na principu predostrožnosti, pored drugih principa  koji su već bili formulisani u Jedinstvenom evropskom aktu. Takođe ovim ugovorom data je veća uloga evropskom parlamentu i savetu u odlučivanju u oblasti životne sredine.
Amsterdamskim  ugovorom (1997) održivi razvoj je eksplicitno definisan kao cilj Zajednice. Članom 2. je definisano  da Zajednica ima za cilj da unapređuje „skladan, uravnotežen i održiv razvoj privrednih aktivnosti“ i „održiv i neinflatoran rast“, zajedno  sa „visokim stepenom zaposlenosti i socijalne zaštite, jednakosti između muškaraca i žena, visokim nivoom  konkurentnosti  i usklađenosti  ekonomskih rezultata,  itd. U vezi sa ovim je i jačanje zahteva za integraciju  ciljeva u oblasti politike životne sredine  u druge  sektore definisano  odredbom člana 6. Ugovora kroz formulaciju da „zahtevi u oblasti zaštite životne sredine moraju biti integrisani u formulisanje  i sprovođenje drugih  politika Zajednice. Značajno kod ovog ugovora je i to što je procedura odlučivanja postala jednostavnija, a i ojačana je ulioga Evropskog parlamenta.