Zašto volim rukomet

Mali uvod u rukomet, o samoj igri:
Rukomet je ekipni sport sa loptom, u kom se takmiče dve ekipe sa po 7 igrača na svakoj strani. Igra traje dva puta po 30 minuta, a cilj je dati više golova od protivnika. Lopta se između igrača dodaje rukama slično kao u košarci ali sa nešto manjom loptom i uz drugačija pravila vođenja lopte.
Moderni rukomet se obično igra u zatvorenim dvoranama, dok na otvorenom postoje varijante u oblicima velikog rukometa i Češkog rukometa, kao i rukometa na pesku. Američki rukomet i Irski rukomet su potpuno drugačiji sportovi od rukometa.
Igra je veoma brza i uključuje kontakt telom kada odbrambeni igrači pokušavaju zaustaviti napadače da priđu golu. Kontakt je jedino dozvoljen kada je odbrambeni igrač potpuno ispred napadača, tj. između napadača i gola. Bilo kakav kontakt sa strane ili otpozadi se posebno smatraju opasnim, i za to se dobijaju kazne. Kad odbrambeni igrač uspešno zaustavi napadača, igra se zaustavlja i tim koji napada nastavlja igru sa mesta prekršaja ili linije devet metara. Za razliku od košarke, gde je igračima dozvoljeno da naprave 5 faulova u igri, rukometašima je dozvoljen neograničen broj prekršaja, koji remete ritam napadačkog tima i smatraju se dobrom odbranom.
Golovi se postižu veoma često; obično obe ekipe postignu minimalno po 20 golova, a nije neuobičajeno da obe ekipe postignu i više od 30 golova. Ovo nije bio slučaj u ranijoj istoriji igre, ali je ofanzivna igra poboljšana od kraja 1980-ih, posebno korišćenje kontranapada posle neuspelog napada drugog tima, tako da je broj golova porastao.

Uvod u početak moje Rukometaške kariere:
Rukomet sam počela trenirati u svojoj 12-toj godini, trenirala sam u klubu Lehel, sada treniram u Debeljačkom klubu Spartak. Nakon 8 godina treniranja, sada sam u timu 1. Srpske lige. Inspiracija da treniram baš ovaj sport, za mene, je bila ta velika uzbuđenost i napetost, donekle i grubost u igri. Dok bih gledala utakmice, neko uzbuđenje bi u meni raslo, neka želja da se i sama nađem na tom terenu, da držim tu loptu u svojim rukama i da čujem uzvike iz publike, kada i sama postignem neki gol.
Zamišljala sam sebe pod tim svetlima reflektora kako stojim na svakoj poziciji pojedinačno, još uvek ne znajući koja od tih pozicija bi meni odgovarala, nakon završene utakmice, bila sam preplavljena utiscima, pa bih u glavi odigrala celu utakmicu, u kojoj sam ja glavni glumac, kao mali kratki filmić. Naravno, u ovim kratkim filmovima, nijedan poraz nije bio dozvoljen, samo timski rad, borba, savršeno odigrana utakmica i narvno, pobeda.
Oduvek sam želela da budem sportista, kada problem je bio, taj što je svaki sport koji je bio vredan pokušaja, već bio zauzet sa puno velikih igrača. Kada vidim koliko je neko dobar, to me zaplaši i na kraju samo odustanem od tog sporta. Rukomet je ono što me je spasilo i iako nije jedan od poznatijih sportava, on je specijalan za mene, najpoznatiji i najpopularniji, on je sport broj jedan za moje srce i moj sportski duh.