Zastupništvo

Po pravilu, lice koje je preduzelo pravnu radnju, stiče neposredno za sebe prava i obaveze. Ali pojedini pravni subjekti, nisu u stanju da za zadovoljenje svojih potreba, preduzmu određene pravne poslove. Neko ne može sticati prava i obaveze svojim pravnim radnjama, zbog postojanja određenih pravnih smetnji (nedostatak poslovne sposobnosti), a neko zbog faktičkih smetnji (odsutnosti). Stoga struktura modernog društva i potrebe prometa u povećanoj meri zahtevaju da pravne radnje može preduzimati jedno lice (zastupnik) za drugo. Tu funkciju ispunjava ustanova zastupništvo.
Zastupnik je lice koje preduzima pravnu radnju u tuđe ime i na tuđi račun. Za zastupništvo je karakteristično: 1) Da je jedno ovlašćeno lice preduzelo pravnu radnju u tuđe ime, odnosno da sve pravne posledice iz takve radnje pogađaju neposredno lice u čije je ime radnja preduzeta (zastupanog). 2) ekonomski efekti te radnje ostvaruju se ne u imovinskoj masi onoga koji je pravnu radnju obavio, već zastupanog.
Prema tome, zastupnik svojim pravnim radnjama zasniva građanskopravni odnos između zastupanog i trećeh lica. Prava i obaveze iz takvog građanskopravnog odnosa, stiče neposredno zastupani a ne zastupnik.
Struktura zastupništva se karakteriše dejstvom ili učešćem tri lica:1) ono lice za koga se od strane drugog lica zaključuje pravni posao ili za koga se pravni posao preduzima-naziva se zastupani. 2) onaj koji radi za zastupanog, zove se zastupnik. 3) onaj kome se pravni posao zaključuje, prema kome se pravni posao preduzima, naziva se treći.
Pravni posao između zastupnika i zastupanog označava se unutrašnjim odnosom i on se može zasnivati na obligacionopravnom ugovoru o nalogu, ugovorom o radu, ugovora o društvu ili tek naknadno na odobrenje od strane zastupanog. Ovaj inicijalni posao reguliše uzajamne odnose stranaka, naročito obaveze zastupnika da deluje u interesu zastupanog.