AKADEMIJA POSLOVNIH STRUKOVNIH STUDIJA BEOGRAD
ODSEK BLACE
BANKARSKA GARANCIJA
Predmet: Poslovno pravo
Profesor:
Student:
Milica Krulj-Mladenović Danijela Todorović 15/18P
Blace, novembar 2019. Godine
Uvod
1
Tema rada je Bankarska garancija. Zašto sam odabrao ovu temu leži u činjenicama i, to
da se bankarska garancija već ustalila u praksi medjunarodne trgovine, tj. u pravnom
prometu i,
da bankarska garancija predstavlja nezamenljiv instrument obezbedjenja u platnom i
robnom prometu,
jer poveriocima pruža dovoljno sigurno i efikasno sredstvo obezbedjenja u slučaju da dužnik, iz
bilo kojih razloga ne ispuni ili ne ispuni kako valja ugovorene obaveze.
*** Bankarska garancija (engl. Bank guarantee, nem. Bankgarantie) podrazumeva pravni posao
kojim jedno lice – garant – na zahtev drugog lica i po njegovim instrukcijama preuzima
samostalnu i neopozivu obavezu da trećem licu – korisniku garancije – isplati iznos naveden u
garanciji ako ispuni uslove navedene u njoj. Osnovna karakteristika tako preuzete obaveze je
njena samostalnost u odnosu na osnovni posao i ugovor o izdavanju i apstraktnost u odnosu na
uslove koje korisnik treba da ispuni za naplatu garantne sume. Otuda se obaveza garanta definiše
kao čvrsta i neopoziva, apstraktna i nezavisna.
Dakle, osnovna karakteristika bankarske garancije u užem smislu reči je samostalnost odnosno
pravna odvojenost od osnovnog posla i ugovora o izdavanju garancije zbog čega može da se kaže
da se radi o načelu autonomije garancije.
Može se definisati i da ja bankarska garancija pojam koji se koristi za oznaku specifičnog pravnog
instituta personalno-pravnog osiguranja potraživanja, kod koga osiguranje na zahtev jedne osobe
banka daje drugoj osobi. Pod tim pojmom može se podrazumevati i isprava o garanciji koju izdaje
banka u okviru garantnog posla. Kod garantnog posla uvek je postojeća ili buduća novčana
obaveza iz trgovačkog ugovora ili s njim u vezi, čiji poverilac zahteva osiguranje ispunjenja te
obaveze, a dužnik se s tim zahtevom saglasi.
Dalje dužnik, sada u svojstvu nalogodavca, traži od banke izdavanje bankarske garancije u korist
svog poverioca, sada u svojstvu korisnika garancije. Ako banka prihvati zahtev nalogodavca, onda
izda i dostavi korisniku pisani tekst svoje garancije koji sadrži njenu obavezu plaćanja odredjene
svote novca korisniku. Sa aspekta vrste pravnih odnosa koji se uspostavljaju izdavanjem garancije,
garancije je moguće podeliti na akcesorne bankarske garancije, odnosno bankarske garancije
izdate sa naslova jamstva i na samostalne bankarske garancije odnosno bankarske garancije
'na
prvi poziv'
.
Iako se bankarskim garancijama osigurava ispunjenje obaveza u raznovrsnim faktičnim
slučajevima, te slučajeve i bankarske garancije prema preciznijoj svrsi njihova izdavanja moguće
je podeliti na tzv. ponudbene garancije, garancije za povrat avansa i garancije za dobro izvršenje
posla. Bankarske garancije nastale su u medjunarodnoj poslovnoj praksi i institut su autonomnog
trgovačkog prava, te u pravilu nisu uredjene kodifikovanim nacionalnim propisima. Zakono
obligacionim odnosima Republike Srbije je izuzetak jer u odredbama člana 1083. – 1087. uredjuje
materiju bankarskih garancija. Medjunarodna trgovačka komora kodifikovala je običaje koji
postoje u poslovanju s bankarskim garancijama, i to u dve grupe pravila.
- Jedna se odnosi na akcesorne bankarske garancije koje se izdaju u sve tri navedene svrhe, a
- druge na samostalne bankarske garancije nezavisno od tačne svrhe njihovog izdavanja.
Pojava bankarske garancije
Sama pojava garancije se vezuje za vreme kada je nastupila učestalija razmena dobara izmedju
poslovnih partnera u ražličitim zemljama, a koji se uglavnom medjusobno ne poznaju. Učestale
monetarne krize tridesetih godina u SAD-u i Nemačkoj, socijalizam, ograničavanje prometa u
spoljnoj trgovini, uslovilo je pojavu instrumenta obezbedjenja koje je trebalo biti veoma sigurno,
efikasno, ako bi došlo do situacije da dužnik, iz bilo kog razloga, nije u stanju da ispuni svoje
obaveze, onda da neko drugo lice ima mogućnost, kao garant, da obavezu ispuni. Porast značaja
garancije u medjunarodnoj trgovini nastupio je posle Drugogsvetskog rata. Razlozi za to su bili:
2
opozivom garancije to mogu i uraditi, što nam pokazuje da je kod bankarske garancije u
pitanju ugovor.
2.
Bezuslovnost - i u slučaju kada imamo uslovnu garanciju, jer je u tom slučaju banka ta koja je
u obavezi da postupi bezuslovno po garanciji, gde je uslov ispunjen. Bezuslovnost garancije
znači da je izostalo pravo banke da ona kao garant upućuje neke primedbe koje se odnose na
osnovni posao.
Kada korisnik zatraži od banke da se izvrše obaveze iz garancije, banka garant postupa
bezuslovno po garanciji, ako je ona bezuslovna, u istom trenutku. Ako je garancija uslovna,
onda banka postupa nakon provere da li je uslov ispunjen. Karakteristika bezuslovnosti se
odnosi i na korisnika garancije, koji nije u obavezi da se prvo obraća glavnom dužniku za
isplatu garantne obaveze, a nakon toga banci. Pravno posmatrano, korisnik ima mogućnost da
zahtev za naplatu svojih potraživanja postavi u odnosu na banku garanta, bez postojanja
uslova da je prvo naplatu tražio od glavnog dužnika.
* Bankarska garancija se redovno izdaje u pismenoj formi, a samo u izuzetnim slučajevima
usmenim putem. Osnovna razlika između bankarske garancije i akreditiva je to što se akreditivom
obezbjedjuju podjednako obje ugovorene strane, dok kod bankarske garancije zaštićena je samo
jedna strana bilo kupac ili prodavac, tj. zaštićena je ona strana u čiju se korist garancija izdaje.
Transakcija
Nalogodavac Korisnik
Zahtjev za
a
Garancija
izdavanje garancije
Banka
BANKARSKA GARANCIJA ŠEMA
Pravna priroda bankarske garancije
***
Jednostrano obavezni ugovor
Bankarska garancija predstavlja složen pravni odnos gde se javlja više pravnih nalogodavaca, koji
su potpuno nezavisni i njihov odnos je regulisan ugovorom. Ugovor je dvostrano teretni i nema
nikakve pravne veze sa bankarskom garancijom. Pomenuti odnos predstavlja prethodnicu pravnog
odnosa koji se javlja izmedju banke garanta i korisnika garancije. Drugi odnos je upravo ovaj
odnos, izmedju banke garanta i korisnika garancije, i takodje je u potpunosti nezavistan.
'Ugovor je saglasna izjava volja najmanje dve strane da se medju njima zasnuje odredjeni
obligacioni odnos.'
Volja se smatra neizbežnom pretpostavkom svakog ugovora i
'mora da bude učinjena slobodno i
ozbiljno'
(čl. 28. tač. 2. ZOO)
'Pored saglasnosti volja za postizanje ugovora, mora da postoji dopušten osnov ugovora.
Pretpostavlja se da obaveza ima osnov, iako taj osnov nije izražen u ugovoru'
(ZOO).
4
