КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА УЗРОКА И ПОСЛЕДИЦА
РЕПРЕЗЕНТАТИВНИХ БАНКАРСКИХ КРИЗА
Апстракт
Актуелна кретања у глобалним финансијским токовима значајно утичу на
понашање и резултате пословања банака. Динамични, непредвидиви и турбулентни
фактори окружења релативизирају специфичну позицију банака и захтевају њихов
активнији однос према окружењу. Од тренутка када је пословање банака попримило
глобални карактер и банкарске кризе су постале глобална појава. Стога,
идентификација и анализа узрока банкарских криза представља почетни корак у
решавању истих. Предмет истраживања у раду су узроци банкарских криза како
традиционални, тако и они који су условљени развојем финансијских иновација. Циљ
рада је да се идентификују идентични узроци, утврде суштинске разлике и измере
дубина и дужина негативних ефеката банкарских криза. Анализом изабраних,
репрезентативних криза, аутори закључују да оне могу изазвати проблеме различитог
интензитета на финансисјки и привредни систем, у зависности од брзине предузетих
мера за њихово заустављање. На бази тога је створена основа за рационалну и
релевантну верификацију ефеката, насталих по основу правовремено предузетих акција
за санирање индивидуалних банкарских проблема и решавање системских банкарских
криза.
Кључне речи
: банкарске кризе, узроци банкарских криза, финансијска
либерализација, неперформансност кредита, регулаторне мере.
THE COMPARATIVE ANALYSIS OF THE CAUSES AND CONSEQUENCES OF
REPRESENTATIVE BANKING CRISES
Abstract
Current developments in the global financial flows significantly affect the behaviour
and performance of banks. Dynamic, unpredictable and turbulent environment factors
relativise the specific position of the banks and demand their active attitude towards the
environment. From the moment the banking operations assumed the global character, banking
crises became the global phenomenon. Therefore, the identification and analysis of the causes
of banking crises is the initial step in solving them. The paper deals with the causes of
banking crises, both traditional and the ones resulting from the development of financial
innovations. The aim is to identify the identical causes, determine the essential differences
and measure the depth and length of the adverse effects of banking crises. By analysing the
selected representative crises, the authors conclude that they can cause problems of varying
impact on the financial and the economic system, depending on the speed of the measures
taken to stop them. On that basis, the basis for the rational and relevant verification of effects
arising from the timely actions taken to remedy individual banking problems and resolve
systemic banking crises has been created.
Keywords
: banking crisis, the causes of banking crises, financial liberalisation, non-
performing loans, regulatory measures.
УВОД
Реализација неспорно примарне улоге банака у ефикасној и рационалној
алокацији средстава, ради постизања бржег економског развоја земаља, претпоставља,
сасвим разумљиво, њихово успешно пословање. Међутим, због природе својих
активности (неликвидне активе и краткорочних обавеза), банке су склоније проблемима
од других нефинансијских институција. Такође, због повезаности банака, пропадање
једне институције може непосредно да утиче и на друге. Иако се проблеми који
наговештавају кризе могу јавити доста раније, оне често настају изненада, изазване
неповезаним догађајима или променом перцепције приватног сектора о стабилности
финансијског система и макроекономске политике. Криза се може продубити спорошћу
државних и регулаторних институција у идентификовању насталих проблема,
одлагањем интервенција на погоршане услове у пословању банака и занемаривањем
проблема осетљивости структуре банкарског сектора на поремећаје.
Имајући у виду наведено, предмет истраживања у раду биће усмерен на анализу
традиционалних узрока банкарских криза и испитивање ефеката актуелних кретања у
финансисјком окружењу на способност банака да ефикасно послују. Конкретније, у
центру истраживања биће анализа изабраних системских банкарских криза, као и
актуелна
Subprime
криза која је попримила глобални карактер. Сходно дефинисаном
До актуелне светске
Subprime
кризе, највећи број банкарских банкротстава десио
се у САД, у периоду од 1929-1933. године, као резултат краха берзе и Велике
економске депресије. Због страха од појаве сличних криза, после II светског рата
уследила је чврста регулатива и контрола банака и осталих финансијских институција.
Многи банкарски прописи, пре свега у САД, донети су као реакција на кризу почетком
1930-их година. Финансијска репресија, која се огледала у строгој контроли
конкуренције и ризика у пословању банака, онемогућила је ефикасну алокацију ресурса
од стране финансијског система. До краја 1970-их година, постало је очигледно да је
строг сет рестрикција наметнут комерцијалним банкама у 1930-им годинама био
неконзистентан са иновацијама које су се дешавале у финансијском свету. То је био
јасан сигнал за постепено укидање јаких регулаторних рестрикција у пословању банака
и увођење финансијске либерализације.
Дерегулација, финансијска либерализација, укидање капиталних ограничења и
развој секјуритизованих тржишта са нерегулисаним производима у развијеним
земљама условили су велики број банкарских криза у осамдесетим и деведесетим
годинама XX века како у земљама у развоју, тако и у развијеним земљама.
Финансијска либерализација представља кључни фактор пораста реалних каматних
стопа и ризика појаве криза у одређеном временском периоду (Demirguc-Kunt &
Detragiache, 1998, p. 104). На пример, либерализација кредитних тржишта и реалних
каматних стопа претходила је финансијској кризи у Латинској Америци, почетком
1980-их година, коју су пратили озбиљни банкарски поремећаји и снажна економска
рецесија у тим земљама (Demirguc-Kunt & Detragiache, 2005, p. 3).
Банкарске кризе се повећавају и у присуству лоше дизајнираног система
осигурања депозита, нарочито у земљама са дерегулисаним каматним стопама и слабим
институционалним окружењем, коме недостаје транспарентност (Тодоровић, 2013a,
стр. 392.) Управо су великодушна шема депозитног осигурања, финансијска
либерализација и неспособност регулатора да брзо интервенишу у проблемским
институцијама дефинисани као кључни узроци америчке штедно-кредитне кризе из
1980-тих (Beck, 2003, p. 7). При томе, спорост у предузимању акција према
проблемским банкама најчешће резултира високим фискалним трошковима и још
већом кризом, која се преноси на реални сектор (Beck & Laeven, 2006, p. 3).
Проблемима банкарских банкротстава се веома озбиљно прилази због страха да се
она могу раширити попут домина на цео банкарски систем и довести до пропадања и
солвентних и несолвентних банака. У суштини, бакротства банака се веома брзо
преносе на реални сектор земље, подстичу кризу платног биланса и повећавају
трошкове бруто друштвеног производа (Leckow, 2006, p. 184).
Када постоји међусобна повезаност између банака, испољена кроз задуживање и
кредитирање, држање депозитних рачуна и системе клиринга, повећава се вероватноћа
брзог преливања банкротства било које банке на све остале у систему. Поред домино
ефекта, велики страх постоји и због могућности да би затварање једне велике банке на
неколико месеци, у циљу процене њене неликвидне активе узроковало замрзавање
депозита и штедње, са негативним ефектом на националну потрошњу (Kaufman &
Seelig, 2006, p. 164). Стога се банкарски систем сматра осетљивијим на системски
ризик.
Најзначајнији узрок системских ризика и системске банкарске кризе је деловање
ефеката заразе, који условљавају пренос финансијских поремећаја од једне до друге
банке. Због постојања контроверзних доказа о томе да ли је и колико зараза озбиљнија
у банкарству у односу на друге гране, бројни аутори су покушали да различитим
анализама одговоре на постављено питање. Један од њих је
Kaufman
(Kaufman, 1996, p.
21) који је 1994. године анализирао велики број теорија заразе и идентификовао
неколико разлога који истичу озбиљност проблема заразе у банкарству. Прво, јавља се
брже у банкарском сектору него у другим секторима. Друго, шири се брже у оквиру
гране. Треће, резултира у већем броју банкротстава, односно у поређењу са другим
секторима зараза стварно узрокује већи проценат банкарских пропадања. Четврто,
доводи до већих губитака по депоненте и кредиторе у банкама које су банкротирале.
Пето, преноси се брже изван банкарства на друге секторе, макропривреду и друге
земље.
Поред претходно анализираних фактора и детерминанти банкарских криза,
неопходно је истаћи улогу банкарске структуре на поремећаје у финансијском систему.
Упркос значају ове теме за креаторе политике и различитих теоријских предвиђања
која се тичу утицаја банкарске структуре на стабилност (или нестабилност), емпиријска
анализа између земаља је прилично ограничена. Истовремено, у економској теорији
постоје конфликтни ставови о односу између структуре банака и њихове стабилности
(нестабилности).
