Академија васпитачко – медицинских струковних студија
Одсек Алексинац
ПРЕДМЕТ
СПЕЦИЈАЛНА ПЕДАГОГИЈА
Д И П Л О М С К И Р А Д
ИНКЛУЗИЈА У ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ -
ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКИ ПРИСТУП
Ментор:
Студент:
Др Соња Величковић, проф.
Алексинац, 2020.
САДРЖАЈ
УВОД ………………………………………………………………………………………….2
1.ИНКЛУЗИЈА – ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈЕ………………………………………………4
1.1.Инклузивна терминологија и њен развој …………………………………….....6
1.2.Инклузивно образовање………………………………………………………….8
1.3.Деца са развојним сметњама……………………………………………………10
2.ИНКЛУЗИВНИ ПРИСТУП У ОКВИРУ ПРЕДШКОЛСКОГ
ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА………………………………………………………..13
2.1.Интеграција и индивидуални образовни план ……………………………….14
2.2.Педагошке и дидактичко – методичке компетенције васпитача као
предуслов за остваривање инклузивног програма…………………………...17
2.3.Тимови за спровођење инклузије………………………………………………21
3. ДИДАКТИЧКО – МЕТОДИЧКИ ПРИСТУП ИНКЛУЗИВНОГ
ОБРАЗОВАЊА У ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ …………………………………23
3.1.Управљање групом и амбијент/атмосфера……………………………………24
3.2.Организација и структура активности ……………………………………….25
3.3.Укљученост и мотивисаност деце…………………………………………….26
3.4.Индивидуализација и диференцијација у процесу игре, учења…………….28
3.5.Метакогнитивне вештине и стратегије…………………………………….....29
4. СПЕЦИФИЧНОСТИ У РАДУ СА ДЕЦОМ СА РАЗВОЈНИМ СМЕТЊАМА….....31
4.1.Прилагођавање садржаја, метода, средства и облика рада………………….31
4.2.Прилагођавање захтева – самосталност деце, време рада, начин рада,
активи, простор…………………………………………………………………32
ЗАКЉУЧАК ……………………………………………………………………………….34
ЛИТЕРАТУРА……………………………………………………………………………..36
1
поштовање различитости и брига за стварање одрживе будућност за нашу децу и младе
људе. Повезивање поступака васпитача са његовим вредностима могао би бити
најпрактичнији корак који може да се направи ка унапређењу предшколске установе.
Када се дете са развојним сметњама образује заједно са децом типичне
популације, њему се пружа могућност да буде прихваћено на основу својих квалитета.
Дете са развојним сметњама, без обзира на то колике су његове когнитивне, физичке,
социјалне или емоционалне могућности, добија прилику да живи квалитетнијим
животом у друштву својих вршњака. Вршњаци типичне популације добијају прилику
да у најранијем периоду свог живота прихвате различитост међу јединкама људске
врсте. У инклузивном вртићу се код свих учесника подстиче развијање осетљивости,
поштовања, просоцијалности, толеранције и алтруизма. Да би васпитач могао да
развија инклузивну праксу, требало би да обезбеди најоптималније услове за рад.
Процес инклузије у предшколској установи у великој мери зависи од васпитачког кадра
који треба да буде едукован да препознаје развојне поремећаје код деце предшколског
узраста. У раду је приказан преглед педагошких и дидактичко-методичких
компетенција васпитача неопходних за укључивање предшколске установе у
инклузивни програм рада, као и сам процес инклузије у предшколским установама уз
дидактичко – методички приступ.
3
1. ИНКЛУЗИЈА – ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈЕ
Појам инклузије се све више употребљава, али заправо мало људи зна његово
поптпуно значење и вредност. Сви који имају било какав контакт са васпитно-
образовним системом знају да се овај појам везује за децу са сметњама у развоју.
Сметње у развоју се могу испољити на телесном, менталном, говорном, социо-
емоционалном и чулном плану. Деци која имају сметње у развоју укључивањем у
редовне предшколске установе се омогућава да остваре све своје потенцијале
угледајући се на другу децу. Оно што је предност инклузије јесте да се деца не
смештају у специјалне васпитне установе за децу са сметњама у развоју, чиме би се у
одређеној мери ограничила могућност развоја свих њихових потенцијала.
Друга деца у вртићу, дружећи се и боравећи у истим васпитним групама са
децом која поседују сметње у развоју уче се толеранцији различитости. Битно је да
деца прихвате вршњаке који се разликују у односу на њих по својим способностима,
изгледу или могућностима, како би израсла у свестране људе који неће да осуђују
сваку специфичност у свом окружењу и који ће самим тим имати веће самопоуздање и
лакше прихватити себе, јер се сви ми међусобно различити. Свака васпитна установа
треба да има за циљ максималан развој потенцијала сваког детета, а да би се у томе
успело потребна је сарадња са родитељима деце која имају сметње у развоју, којима је
свакако потребна додатна подршка.
Инклузија у предшколским установама једнако се односи на учешће
предшколског особља колико и на укључивање деце и младих људи. Учешће
подразумева учење, играње и рад у сарадњи са другима. То значи да одлучујемо и
бирамо што ћемо радити и то саопштавамо другима. Ближе речено, то значи бити
признат, прихваћен и уважен због оно што јеси. Инклузија или укључивање „деце са
посебним образовним потребама“ у редовне школе је социјални покрет настао у
Великој Британији пре неколико деценија. Декларативно је дефинисан на
међународним саветовањима у Саламанки (УНЕСЦО, 1994), Декларацијом о
инклузивном образовању у Паризу (1997), Копенхагену (1998) и био је искључиви
предмет разматрања на саветовању у Њу Кастлу (2002).
Појам
инклузија
има порекло у латинском језику, и значи значи укључивање,
укљученост, обухватање и подразумевање. Изворно значење може да се тражи у две
латинске речи. Прва је
inclūdo
што значи закључати, затворити, зачепити, уоквирити,
оковати, овити, убележити, закључит. Друга је
inclūsio
а значи затвор, затварање.
Изведен из ових значења, појам инклузија подразумева интеграцију, уоквиривање, а у
социјалном смислу укључивање појединца у одређену заједницу која је мање или више
затворена или отворена целина. (Сузић, 2008).
4
самој особи. Даниелс и Стафорд (2001) инклузију дефинишу као процес у коме се дете
са сметњама у развоју образује заједно са децом које те сметње немају. У исто време
детету се пружа равноправна могућност да буде признато на основу својих заслуга, без
обзира на то колики су то за њега когнитивни, физички, социјални или емоционални
изазови.
Када је реч о инклузивном васпитању и образовању у вртићу, ту се подразумева:
– мењање система како би одговарао деци,
– васпитно-образовним процесом су обухваћена сва деца независно од тога
која је сметња у развоју у питању,
– васпитач и установа су одговорни за развој деце,
– тражи се флексибилност планова и програма,
– едукација васпитача, стручних сарадника и особља је перманентна,
– евентуални неуспех је проблем друштва и система,
– сва деца могу да се развијају и да уче у складу са својим потенцијалима
(Даниелс и Стафорд 2001).
Инклузивни вртић је организован по мери детета. Ово подразумева уважавање
различитости био-психо-социјалног статуса сваког детета. Дете којем је потребна
посебна подршка прихвата се онаквим какво јесте и даје му се могућност да оставари
себе до највишег нивоа сопствене аспирације.
Станковић Ђорђевић (2002) истиче да треба подвући дистинкцију између
интеграције и инклузије. Програми интеграције деце са посебном подршком засновани
су на демократским идеалима и уверењима о детету као активном, интерактивном и
креативном бићу: на индивидуализацији образовне активности за свако дете, на
пружању деци прилике да чине изборе приликом учења, на подстицању активног учења
код деце, на успостављању односа са породицом и подстицању на укључивање у
образовање њихове деце. У интегративним вртићима се тежило ка мењању детета по
мери вртића.
1.1.Инклузивна терминологија и њен развој
Терминолoгија која прати укључивање особа са сметњама у образовни систем,
мењала се како се мењао однос друштва према њима. Од времена у којима су особе са
сметњама означаване различитим увредљивим називима који су пратили сегрегацију и
маргинализација (нпр. дефектне, ометене особе) у великој мери терминологија је
узнапредовала. Иако може изгледати банална лингвистичка измена, увођење предлога
„са“ има важну улогу у развоју инклузивног става у друштву. Ако се каже „ометена
особа“ онда такав исказ носи поруку да је ометеност карактеристика саме особе, њено
непроменљиво својство. Такав исказ одражава медицински концепт, модел или
медицински приступ хендикепу. Међутим, ако кажемо „особа са сметњама“ језик
6
