ИСПИТНА ПИТАЊА ПРАВО ЕУ 2019/2020
1)
Интеграција и приступ европском интегрисању после Другог светског рата
Са циљем повећања прегледности, приказ развоја европских интеграција се може
поделити на неколико временских периода. Упркос постојању разних критеријума за
поделу, најчешће се примењују (користе) они који се везују за извесне историјске
тренутке1 који су обележили развој европске идеје. Процес европских интеграција се
може поделити на следеће периоде: 1. Почеци развоја и стварање царинске уније (од
1951-1985. године); 2. Успостављање Заједничког тржишта (од 1986-1992. године); 3.
Стварање Европске економско-монетарне уније (од 1993-2003. године) и 4.
Проширење ЕУ и Лисабонски споразум (од 2004. године).
2)
Европске интеграције од 1948. до 1958. Године
1950. године, 9. маја, представљен је план за оснивање Европске заједнице за угаљ и
челик. Шест европских држава – Француска, Немачка, Италија, Холандија, Белгија и
Луксембург – закључиле су 1951. године у Паризу Уговор о оснивању Европске
заједнице за угаљ и челик („Париски уговор”), који је ступио на снагу 1952. године, са
роком важења од 50 година. Овим уговором државе оснивачи су се споразумеле да
као равноправни партнери воде заједничку и усклађену политику у важној области
производње и трговине угљем и челиком. С тим циљем, као институције/ органе
међународне организације коју су основали, образовали су Високу службу, Савет
(министара), Заједничку скупштину и Суд. Следећи корак ка даљој европској
интеграцији било је закључивање Уговора о оснивању Европске економске заједнице и
Уговора о оснивању Европске заједнице за атомску енергију („Eurоatom”) 1957. године
у Риму („Римски уговори”). Ове уговоре је такође закључило шест држава чланица
претходно основане заједнице, а ступили су на снагу 1958. године. Европска економска
заједница заснивала се на четири слободе: протока робе, услуга, капитала и људи.
3)
Европске интеграције од 1958. до 1990. Године
1967. године, образоване су заједничке институције: једна Комисија и један Савет
(министара) за све три европске заједнице – за Европску заједницу за угаљ и челик, ЕЕЗ
и Европску заједницу за атомску енергију. Почетком 1986. године државе чланице
заједница потписале су Јединствен европски акт, иницирана је европска монетарна и
политичка унија и развој слободног унутрашњег тржишта, регулисана
спољнополитичка сарадња држава чланица, проширена искључива надлежност ЕЕЗ.
4)
Уговор о Европској унији из Мастрихта
Почетком 1992. године потписан је Уговор о оснивању Европске уније („Уговор о
Европској унији” или „Уговор из Мастрихта”, по граду у Холандији у коме је закључен),
који је ступио на снагу крајем 1993. године. Овај уговор садржи заједничке одредбе
којима се мења Уговор о оснивању ЕЕЗ, одредбе којима се мења Уговор о оснивању
Европске заједнице за угаљ и челик, одредбе којима се мења Уговор о оснивању
Европске заједнице за атомску енергију. Уговором о ЕУ успоставља се јединствено –
унутрашње тржиште, економска и монетарна унија.
5)
Успостављање заједничког економског простора и заједничке валуте
Према Мастрихтском уговору, последњи корак ка стварању Економске и монетарне
уније било је увођење заједничке валуте. На седници Европског савета у Мадриду,
средином децембра 1995. године, договорено је да ће се заједничка валута звати евро,
а утврђен и је начин на који би нова валута била пуштена у оптицај. Kритеријуми су
били јако строги и односили су се на стопу инфлације, висину буџетског дефицита и
дугорочне каматне стопе, а земље су морале да се обавежу да две године пре увођења
евра неће мењати курс своје валуте у односу на курсеве валута других земаља
чланица. Једанаест земаља које су испуниле критеријуме су 1. јануара 1999. године
почеле да користе евро на банковним рачунима и у сврхе платног промета, а њихове
националне валуте су наставиле да се користе за све друге потребе. Пошто је успела да
достигне критеријуме, Грчка је 2001. године постала 12. чланица еврозоне.
Евро новчанице и кованице су 1. јануара 2002. године постале званично средство
плаћања у 12. држава Европске уније.
6)
Уговор из Амстердама
Уговором из Амстердама, који је потписан 1997. а ступио на снагу 1999. године,
измењени су и допуњени уговори о трима европским заједницама и Уговор о ЕУ.
Најзначајније новине које садржи овај уговор односе се на проширивање области у
којима Европски парламент има право саодлучивања, проширивање задатака у
областима безбедности и одбрамбене политике и утврђивање могућности постепених
интеграција у областима које одговарају оснивачким циљевима заједница и ЕУ.
7)
Уговор из Нице
Уговором из Нице, који је потписан 2001. а ступио је на снагу 2003. године, такође су
измењени и допуњени уговори о трима европским заједницама и Уговор о ЕУ.
Најзначајније новине које садржи овај уговор односе се на смањење броја посланика у
Европском парламенту, као и на то да свака држава чланица може предложити само по
једног члана Комисије, једне од институција ЕУ. У вези са саставом Комисије
предвиђено је да када број држава чланица буде 27, биће уведен принцип ротације,
што је омогућило да се смањи број чланова Комисије и повећа ефикасност њеног рада.
8)
Конституционални значај Лисабонског уговора
12)
Извори права ЕУ
Уобичајено је да се извори права Европске уније дијеле на примарне и секундарне.
Примарно право чине Оснивачки уговори, њихови анекси и протоколи, који заједно с
опћим правним принцима ЕУ, чине тзв. тврдо језгро Европске уније. Секундарни
извори права укључују правне акте које институције ЕУ доносе у оквиру надлежности
које су им додијељене Оснивачким уговорима: уредбе, директиве, одлуке, мишљења,
препоруке. Извор права Европске уније чини и пракса Суда правде Европских
заједница, сви међународни споразуми које су самостално или заједнички закључиле
ЕУ и државе чланице с трећим странама и међусобно, међународно обичајно парво,
људска права, акти другог и трећег стуба ЕУ итд.
13)
Припремни документи
- Закључак којим се прихвата анализа активности у процесу преговора о приступању
Републике Србије Европској унији
- Одлука о образовању преговарачког тима за вођење преговора о приступању
Републике Србије Европској унији
- Одлука о оснивању Координационог тела за процес приступања Републике Србије
Европској унији
- Основа за вођење преговора и закључивање уговора о приступању Републике Србије
Европској унији, са предлогом закључка
- Закључак којим се усмерава и усклађује рад органа државне управе у поступку израде
преговарачких позиција у процесу преговора о приступању Републике Србије Европској
унији
- Закључак којим се усмерава и усклађује рад органа државне управе у процесу
спровођења аналитичког прегледа и оцене усклађености прописа Републике Србије са
правним тековинама Европске уније и њихове имплементације (скрининг)
14)
Судска пракса
Иако право Еуропске уније (ЕУ) морају примјењивати сви судови у државама
чланицама (било да се ради о националним, регионалним или локалним
судовима), Суд Еуропске уније осигурава да се тумачење и примјена права ЕУ-а
проводе на једнак начин у свим државама чланицама. Стога судска пракса ЕУ-а
већином потјече са Суда Еуропске уније. Суд Еуропске уније састоји се од три
суда: Суда, Основног суда (основаног 1988.) и Службеничког суда (основаног 2004.).
Суд представља правосудно тело Еуропске уније и, у сарадњи са судовима држава
чланица, осигурава примену и једнако тумачење права Еуропске уније.
15)
Правна начела права ЕУ
Слобода, демократија, поштовање људских права и основних слобода, правна држава,
поштовање основних права како су постављена у Европској конвенцији о заштити
људских права и поштовање националних идентитета држава чланица.
16)
Основна права и општа начела у ЕУ
Oсновна права ЕУ: Начела и политички циљеви Уговора о оснивању, Законодавство
које је донијето ради примјене Уговора и праксу Суда правде, Декларације и
резолуције ЕУ, Мере које се односе на заједничку спољну и безбједносну политику,
јере које се односе на правосуђе и унутрашње послове, Међународне споразуме који
су закључиле Заједница и државе чланице између себе у надлежности Европске уније.
Општа начела ЕУ: Начело аутономности, Начело примата, Начело непосредне примене.
17)
Досадашња проширења ЕУ
1952. – 1958. године : Немачка, Италија, Француска, Холандија, Белгија и Луксембург
1973. године : Данска, Ирска, Уједињено Краљевство
1981. године : Грчка
1986. године : Португалија и Шпанија
1995. године : Аустрија, Финска и Шведска
2004. године : Естонија, Кипар, Летонија, Литванија, Мађарска, Малта, Пољска,
Словачка, Словенија и Чешка
2007. године : Бугарска и Румунија
2013. године : Хрватска
18)
Правни аспекти проширења ЕУ
Свака еуропска земља која поштује вриједности ЕУ-а из Уговора о Еуропској унији (УЕУ) и
која се обвезује промицати их може поднијети захтјев за чланство у ЕУ-у. Први је корак
да земља испуњава критерије за приступање. Ти су критерији утврђени на састанку
Еуропског вијећа у Копенхагену 1993. и често се називају „критерији из Копенхагена”.
19)
Поступак проширења ЕУ
Европски савет утврдио као опште услове за чланство у Европској унији, подразумевају:
- политичке критеријуме: стабилне институције које гарантују демократију, владавину
закона, људска права, те поштовање и заштиту мањина;
- економске: функционисање тржишне економије, која је довољно конкурентна да
издржи притисак конкуренције и деловање тржишних сила у оквиру ЕУ;
- правне: способност да се преузму обавезе чланства, укључујући придржавање
циљева политичке, економске и монетарне уније, те способност државне
администрације да усвоји и спроводи правне тековине ЕУ (аqуис цоммунаутаире).
