Seminarski rad iz predmeta:
Pravo industijske svojine
Naziv seminarskog rada: Naknada štete
kod povrede prava na žig
Student:
Mentor:
http://www.besplatniseminarskiradovi.com
1
Pojam I vrste povrede žiga
Žig je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe, odnosno usluga
jednog fizičkog ili pravnog lica od iste ili slične robe, odnosno usluga drugog fizičkog ili pravnog
lica. Žig spada u kategoriju prava industrijske svojine i u savremenim pravnim sistemima
zauzima značajno mesto.
Lice koje povredi žig ili pravo iz prijave odgovara za štetu po opštim pravilima o naknadi
štete iz čl. 154. - 209. Zakona o obligacionim odnosima, na čiju primenu upućuje odredba iz
člana 57. stav 2. Zakona o žigovima.
Odgovornost za štetu zbog povrede žiga ne isključuje odgovornost za delo nelojalne
konkurencije. Takvo pravilo sadržano je u odredbi iz člana 49. stav 2. starog Zakona o žigovima,
a važeći zakon ne sadrži takvu izričitu odredbu. Međutim, i u odsustvu takve izričite
odredbe,pravilo da odgovornost za štetu zbog povrede žiga ne isključuje odgovornost za delo
nelojalne konkurencije, važeće je i danas, jer proizlazi iz prirode stvari, kao i iz odredaba Zakona
o trgovini koji u članu 3. tačka 7. propisuje da se nelojalnom konkurencijom smatra naročito:
neovlašćena upotreba zakonom zaštićenih spoljnih oznaka drugog trgovca (naziv, firma, robni
žig, uslužni žig, znak kvaliteta, znak porekla i dr.) ili upotreba oznaka koje nisu zakonom
zaštićene, kojom se stvara ili se može stvoriti zabluda u prometu robe na štetu drugog trgovca
koji te oznake upotrebljava u svom poslovanju, a u članu 47. propisuje kaznu za privredni prestup
za preduzeće ili drugo pravno lice ako preduzme neku od radnji koja predstavlja delo nelojalne
konkurencije.
I u slučaju nelojalne konkurencije neovlašćenom upotrebom žiga, kada se stvara ili može
stvoriti zabluda na tržištu na štetu drugog trgovca, nosilac prava može ostvariti zaštitu sudskim
putem kao i pravo na naknadu štete - kako obične štete, tako i izmakle koristi, po opštim
pravilima iz čl. 154. - 209. Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti za štetu.
2
Uvećanje novčane naknade u slučaju namerne povrede žiga kao
poseban vid nematerijalne štete i kazne
Ako je povreda žiga učinjena namerno, tužilac može od tuženog, umesto naknade
imovinske štete, zahtevati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi
primio za korišćenje žiga, u smislu člana 57. stav 3. važećeg Zakona o žigovima. Slična odredba
bila je sadržana i u članu 49. stav 1. starog Zakona o žigovima u kome je bilo propisano da ako je
šteta prouzrokovana namerno, naknada štete može se zahtevati do trostrukog iznosa stvarne štete i
izmakle koristi. Sličnost između navedenih zakona ogleda se u tome što oba predviđaju
mogućnost dosuđivanja višeg iznosa naknade, odnosno višestrukog uvećanja obima naknade od
onog na koju bi tužilac ima pravo primenom opštih odredaba o naknadi štete iz Zakona o
obligacionim odnosima. A razlika se sastoji u metodu, odnosno kriterijumima na osnovu kojih se
određuje osnovica za izračunavanje uvećanog iznosa naknade štete. Naime, važeći zakon
predviđa da tužilac može od tuženog, umesto naknade imovinske štete, zahtevati naknadu do
trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga. Dakle za
osnovicu se uzima uobičajena licencna naknada koju bi nosilac prava na žig primio za korišćenje
žiga. Zakon propisuje da se ova uvećana naknada dosuđuje umesto naknade imovinske štete, ali
ne određuje njenu pravnu prirodu. Smatramo da se i ovom slučaju za osnovicu u suštini uzima
šteta, odnosno izmakla korist, kao jedan oblik materijalne štete, jer time što neko neovlašćeno
upotrebljava žig on nanosi štetu nosiocu prava na žig u visini uobičajene licencne naknade za
koju je uskraćen nosilac prava na žig usled neovlašćene upotrebe žiga, odnosno namerne povrede
žiga. A zbog namerne povrede zakon dozvoljava dosuđivanje tužiocu naknade do trostrukog
iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga. To znači da naknada ne
mora biti u svakom slučaju u visini trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade, već je
trostruki iznos limit - gornja granica koja se može dosuditi, što znači da taj iznos može biti i
manji. Visinu bi sud trebalo da odredi u okviru propisanog limita, a primenom ovlašćenja iz člana
224. Zakona o parničnom postupku, u kome je propisano da "ako se utvrdi da stranci pripada
pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno
količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim
4
teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari odrediti po
slobodnoj oceni.
Za razliku od važećeg Zakona o žigovima, stari zakon kao metod, odnosno merilo na
osnovu kojeg se određuje osnovica za izračunavanje uvećanog iznosa naknade štete, određuje
stvarnu štetu i izmaklu korist, a i pravnu prirodu uvećane naknade izričito određuje kao naknadu
štete.
Međutim, suštinska razlika je u tome što stari zakon ovu uvećanu naknadu vezuje za
postojanje odnosno namerno prouzrokovanje materijalne štete -
"stvarne štete i izmakle koristi"
što znači da ako nema štete, nema ni uvećane naknade do njenog trostrukog iznosa. S druge
strane, važeći zakon kao uslov za dosuđivanje uvećanog iznosa ne traži postojanje, odnosno
dokazivanje bilo kakve štete zbog namerne povrede žiga, već, u suštini, uvodi neoborivu
pretpostavku postojanja štete u visini
"iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za
korišćenje žiga"
koja se može uvećati do trostrukog iznosa. Potrebno je samo dokazati nameru
(koja se inače ne pretpostavlja, kada je u pitanju deliktna šteta, već samo obična nepažnja), dok
"iznos uobičajene licencne
naknade"
sud može i mora utvrditi po slobodnoj oceni, u slučaju da u
dokazivanju iskrsnu bilo kakve nesrazmerne teškoće. Dakle, važeći Zakon o žigovima više
objektivizira uslove za dosuđenje uvećane naknade, što je bolje rešenje od pravila iz starog
zakona.
I u jednom i u drugom slučaju, odnosno u primeni ranijeg ili važećeg zakona problem
može biti u dokazivanju visine osnovice, dakle
"iznosa
uobičajene licencne naknade
koju bi
primio za korišćenje žiga",
odnosno "stvarne štete i izmakle koristi" koja bi se uvećavala do
trostrukog iznosa u slučaju namerne povrede žiga. Sud bi trebalo da na brz i efikasan način
primeni citirano pravilo o utvrđivanju visine tužbenog zahteva po slobodnoj oceni iz člana 224.
Zakona o parničnom postupku, bez naročite potrebe za komplikovanim, nepotrebnim i skupim
veštačenjima ili drugim dokazima čije izvođenje bi dovelo do odugovlačenja postupka.
5
