1
ESEJ IZ PREDMETA UVOD U PEDAGOGIJU
TEMA: RAZLIČITE KLASIFIKACIJE GRAĐANSKIH I PEDAGOŠKIH
PRAVACA I ŠKOLA
2
Uvod
Nije jednostavno klasifikovati pedagoške pravce i pokrete 20.veka. To je zato sto oni ne
idu hronološki jedan za drugim, već teku paralelno, međusobno se dodirujući i preplićući, a nije
retko ni da zastupnici jednog pedagoškog pravca pređu i nastave da deluju u drugom
pedagoškom pravcu. Postoje, isto tako, različiti pogledi na pojedina pedagoška pitanja i među
samim pristalicama istog pedagoškog pravca. Postoje, ponekad i razlike u nazivima pojedinih
pedagoških pravaca i pokreta. Dok jedni koriste atribut „pedagoški“, drugi ga ne koriste, već po
nekoj drugoj bitnoj osobenosti, daju naziv tom pravcu.
To dovodi do različitih sistema pedagoških pravaca tokom 20.veka. Treba odmah dodati
da se veliki broj poznatih pedagoških pravaca javio pri kraju 19.i na prelazu u 20.vek. Neki su
trajali nekoliko decenija pa su se ugasili, a neki su trajali i nešto duže. Pod pedagoškim pravcem
ovde podrazumevamo relativno celovito gledanje na najvažnija pedagoška pitanja. To znaci da
se sva pitanja kojima se bavi jedan pravac razmatraju na istim osnovama, sa istih polazišta, u
okviru istih paradigmi, pa time imaju i određenu unutrašnju logiku, jedinstvo i sistem. To se
može odnositi na celinu pedagoške nauke, na neka područja vaspitne delatnosti (npr. Na školu,
predškolsko vaspitanje, na nastavu, na vanškolsko vaspitanje i sl.)
Sve pedagoške pravce i pokrete 20.veka po poljskom pedagogu Bogdanu Suhodolskom
možemo svrstati u nekoliko grupa: prva – „pedagogije esencije“, druga – „pedagogije
egzistencije“, treca – svi pedagoški pravci koji su težili premošćavanju pedagogija esencije i
egzistencije i cetvrta – filozofske i naučne pedagogije.
4
vaspitavanjem slobodnih ličnosti mogu osloboditi ličnosti u društvu i da se mogu rešiti
nesuglasice između društva i ličnosti, a time će doći do potpunog društvenog osloboženja
ličnosti.
Funkcionalna pedagogija
Ovaj pedagoški pravac razvijan je u prvoj polovini 20.veka i vezuje se za ime švajcarskog
pedagoga Eduarda Klaperda. Po Klaperdu treba proučavati psihičke procese kao sredstva
organizma da postigne željenii cilj. On smatra da inteligencija služi za to da se osmisli akcija
usklađivanja potreba covek ai sredine, služi da se organizam prilagodi sredini u kojoj živi.
Psihičke funkcije se uvek javljaju u službi da se zadovolji neki cilj, a cilj proizilazi iz čovekovih
potreba i interesovanja,, što znači da su oni pokretači psihičkih procesa. Najvažnije je znati kako
funkcioniće jedan proces. Dete je aktivan organizam sposoban da dela i da se prilagođava, a
prilagođavanje je stalan proces . Potrebe i interesovanja su pokretači tog prilagođavanja i
funkcionisalja, te potrebe izazivaju reakcije, traže aktivnost, izazivaju psihički proces. Dok se ne
ostvari cilj ne prestaje ni aktivnost organizma. Dete po Klaperdu nije odrastao čovek u malom,
deca se međusobno razlikuju ii te individualne potrebe treba uzeti za osnovu vaspitanja.
Detinjstvo nije period prelaska deteta u odraslog čoveka, već je to period u kome se javljaju
razne potrebe i težnja za njihovim zadovoljenjem. Dete i detinjstvo moraju postati centar
vaspitanja. Inteligencija deteta je većstvorena sposobnost postizanja cilja koji je proizišao iz
potreba i interesovanja. Posto postoje velike razlike među decom , svakom detetu treba
obezbediti ono vaspitanje koje miu odgovara.(škola po meri).
Progresivistička pedagogija
Progresivisti su sledbenici Dzona Djuija. Ovaj pedagoski pravac je američka varijanta
idividualne pedagogije. Osnovne ideje progresivističkog pedagoškog pravca, veoma uticajnog u
SAD, jesu da dete mora biti slobodno , treba mu omogućiti prirodan razvoj, decija interesovanja
treba da budu u centru vaspitne delatnosti, ne učiti putem usvajanja gotovih znanja, već
rešavajući razne problemske situacije, sopstvenim istraživanjem: treba uvažavati svojstva ličnosti
i pustiti ih da se slobodno razvijaju. Podsticati radoznalost i interesovanja učenika, sve mora biti
podčinjeno učenicima. Nastavnik je tu da pomaže u izboru sadržaja i metoda, da nadgleda rad ,
da pomogne u izboru problemske situacije i njenog rešavanja, zato nastavnik mora da poznaje
dobro sve učenike.
Pedocentrizam
Pedocentrizam nije poseban pravac. On označava shvatanje da dete mora da bude u centru
vaspitnog procesa. Svi oni pravci i pokreti koji u centar stavljaju dete mogu se nazvati
pedocentričkim. Začetnikom ovog pravca se smatra Ž.Ž.Ruso, on je smatrao da dete ne treba
vaspitavati direktno vec treba stvarati uslove u kojima bi se svako dete slobodno razvojalo ,
sopstvenom aktivnošću. Posto je svako dete po prirodi dobro nema ni opasnosti za promašaje u
vaspitanju. Na prelazu 19. U 20. Vek bilo je puno pristalica pedocentrizma, bila je to reakcija na
