СОЊА ЖИВКОВИЋ,I0424-19
ДИПЛОМАТСКО И КОНЗУЛАРНО ПРАВО
ЗАВРШНИ РАД
1.Патентно писмо
Шеф конзулата добија од државе која га је именовала тзв. патентно писмо или неки
сличан документ којим се потврђује његово својство и наводи, по правилу, име и презиме
конзула, његова категорија и конзуларна клас, конзуларно подручије и седиште конзулата.
Патетно писмо за генералне конзуле – шефове конзулата, обично поптисује шеф државе, а за
остале министар иностраних послова или надлежан члан владе.У појединим,посебно
латионоамеричким државама патентно писмо адресирано је на „све“ или на „све оне који ће
читати патентно писмо“ или на „све којима ће патент бити уручен“.Осталим конзуларним
функционерима није потребно патентно писмо односно егзекватура, осим ако то прописи
одређене државе не захтевају (на пример, Велика Британија). Патентно писмо се доставља
дипломатским путем влади државе пријема.Уколико то држава пријема ,прихвата,патентно
писмо може да буде замењено нотификацијом која садржи податке уобичајене за патентно
писмо.
2. Егзекватура и привремено овашћшење
На основу патептног писма односно нотификације, држава пријама одлучује да ли ће
прихватити предложену личност. Та дозвола се зове егзекватура и може да буде издата у
различитом облику. Држава пријема није дужна да саопшти држави именовања разлоге
уколлико одлучи да одбије издавање егзекватуре.Бечка конвенција о конзуларним односима,
како би се избегло непотребно чекање на сложени постпуак давања егзекватуре, установила је
тзв. Привремено овлашћење шефофима конзулата да, у очекивању егзекватуре, могу да врше
своје функције. Привремено овлашћење престаје да важи моментом издавања или одбијања
егзеватуре, али је из искуства мало вероватно да ће лицу које добије привремено овлашћење
бити ускраћено давање егзекветуре.Бечка конвенција о конзуларним односима предвиђа
могућност да држава пријема у свако доба може да конзуларног функционера прогласи
persona non grata, то значи и да егзекватура у свако доба може да се повуче. Повлачење
егзекватуре шефу конзулата може да значи практичан прекид рада конзулата. Због тога је и
Комисја УН за међународно право, која је радила нацрт Конвенције, била за то да се овде не
примењује аналогија са дипломатским односима и да се за ову ситуацију нађе специфично
решење које повлачење егзекватуре не би учинуло једноставним дискреционим актом власти.
Бечка конференција одбацила је нацрт Комисије за међународно право. Конвенција је
укључила исти принцип који постоји у дипломатским односима: држава пријема може у свако
доба да повуче своју сагласнот и није дужна да пружи никакво образложење.
3. Егзекватура и признање држава и влада
У теорији међународног права, па и у пракси међудржавних односа, постоје
различита мишљења о томе да ли давање егзекватуре конзулу једне државе значи истовремено
и признаје те државе, односно владе.Приликом израде првог нацрта Бечке конвенције о
конзуларним односима, специјални известилац Комисије УН за међународно право, Јарослав
Жоурек, унео је као члан 12. нацрта следећу одредбу: Давање егзекватуре конзуларном
представнику једне непризнате државе укључује признање односне државе или
владе.Предлолг члана 12. нацрта наишо је на веома жесток отпор великог броја чланова
Комисије УН за међународно право, од којих су многи сматрали да је Жоурек у праву, али да
то питање никако не треба да уђе у Бечку конвенцију о конзуларним односима. Прво, јер је
питање признавања влада и држава веома комплексно и не би га требало решавати „успут“.
Друго, везивање захтева за давање егзекватуре за проблем признања држава и влада могло би
само да обесхрабри државу да постављају и држе своје конзуле.Комисија УН за међународно
право одлучила је да избаци предложену одредбу члана 12. из свог нацрта Конвенције
остављајући државама да свака тумачи захтев за давање егзекватуре у погледу признања
државе односно владе.Тешко је не сложии е са веж поменутим мишљењем америчког
државног сектора Адамска,од пре скоро два века,да је овакав један акт незамислив без
признања,мишљењем које дели и већина савремених аутора међународног права.
4. Привремени вршилац дужности (жеран)
У случајевима када је шеф конзулата привремено спречен да врши своје функције
или из било којих разлога још није постављен, конзулатом руководи вршилац дужности ad
interim (жеран конзулата).На Бечкој конференцији о конзуларним односима посебну расправу
изазвало је питање: да ли се одређени вршилац дужности ad interimмора аутоматски примити
од стране државе пријема или је потребно њено одбрење. Усвоји члан 15. Конвенције утврђује
да ће име и презиме вршиоца дужности ad interim саопштити дипломатска мисија државе
именовања или шеф конзулата (ако у држави пријема нема дипломатске мисје) а ако је овај
спречен да то учини, неки други надлежан орган државе именовања министарству иностраних
послова или од њега одређеног органа државе пријема. По правилу, ово саопштење треба да
буде учињено унапред. Држава пријема може да услови својим пристанком прихватање за
вршиоца дужности ad interim неког лица које није ни дипломатски ни конзуларни
функциионер државе именовања у држави пријема.Питање није до краја решено,нефо је
остављено свакој дрћави пријема да одлучи да ли ће у односној ситуацији условљење вршиоца
дужности ад интерим својим пристанком.
5. Особље конзулата
Једно од основних питања било је питање обима особља конзулата. Држави пријема
припало је право процене шта значи у конкретној ситуацији формулација „да се тај број креће
у границама онога што се сматра разумним и нормалним с обзиром на околности и услове који
владају у конзуларном подручију и на потребе конзулата о коме се ради“. У пракси је често
оваква процена условљена снагом државе пријема да према држави именовања спроведе ту
вољу (што неретко није случај).Што се тиче именовања чланова конзуларног особља, Бечка
конвенција поставља услове сличне онима постављеним заособље дипломатских мисија.
Наиме, држава именовања слободна је да сама одређује коће бити члан особља конзулата, под
условом да се придржава извесних услова који се односе на број особља, њихово
држављанство и личну прихватљивост.Интересантно је то да је дужност конзуларног
функционера веома дуго била углавном монопол мушкараца.За именовање конзуларних
функционера из редова држављана државе пријема,потребна је изричита сагласнот државе
3. Обавештавање о свим допуштеним средствима о условима и развоју трговинског,
привредног, културног и научног живота државе пријема, подношење извештаја о
овоме држави именовања и давање обавештења заинтересованим лицима;
4. Издавање пасоша и путних исправа државаљанима државе именовања, као и виза и
других одговарајућих докумената лицима која желе да путују у државу именовања;
5. Пружање помоћи и потпоре држављанима, физичким и правним лицима државе
именовања;
6. Делање у својству јавног бележника и службеника грађанских стања и вршења
сличних функција, као и вршења извесних функција административне природе,
уколико се томе не противе закони државе пријема;
7. Заштита интереса држављана у погледу наслеђивања на тероторији државе пријема у
складу са прописима државе пријема;
8. Заштита у границама одређеним законом и прописима државе пријема, интереса
малолетних и пословно неспособних лица, држављана државе именовања, нарочито у
случајевима када се за њих захтева успостављање старатељства;
9. Заступање држављана државе именовања или предузимање мере за обезбеђење
одговарајућег заступања пред судовима или другим органима државе пријема;
10. Достављање судских и вансудских аката или извршавање замолница у складу са
међународним споразумима, или у складу са законима државе пријема;
11. Вршење права контроле и инспекције, предвиђених законима државе именовања, над
поморским и речним бродовима који имају националност државе именовања, над
авионима уписаним у тој држави и над посадом;
12. Пружање помоћи бродовима, лађама и авионима горе поменутим, решавање спорова
између официра и чланова посаде, уколико их овлашћују закони државе именовања
13. Вршење свих других функција које држава именовања повери конзулату, а које закони
и прописи државе пријема не забрањује или који су споменути у међународним
споразумима на снази између државе именовања и државе пријема.
С обзиром на формулацију тачке 13.,постоји још шира скала конзуларних функција
које нису поменуте.Иначе тачка 13,којом се у знатној мери проширује обим
конзуларних функција и еласично омогучује да конзулати врше и оне функције које
нису изричито подброје,унета је у Бечку конвенцију о конзуларним односима на
основу иницијативе Југославије и Индије.
8. Држављанство и конзуларне функције
Основа конзуларних функција јесте заштита интереса сопствених држављана и
правних лица. С обзиром на то да има не мали број људи са два или више држављнства, то
питање заступања сопствених држављана није увек и у свим ситуацијам једноставно.Основно
правило у случају поседовањња више држављанстава јесте следеће: пред органима сопствене
државе, а нарочито на њеној територији, лице не може да се позива на држављанство друге
државе. Такав је случај и у инострансству када је у питању конзуларна служба једне
државе.Када се пред органима треће државе појаве захтеви две државе да врши конзуларну
заштиту истог лица које има држављансво обе државе, уколико се „право првенства“ не може
доказати пасошем, онда се утврђује његово „стварно и ефективно држављанство“. Критеријум
за одређивање стварног и ефективног држављанства није само стално пребивалиште, већ и
низ других елемената, као што су: центар животних интерсеса тог лица, породичне везе,
његово учешће у јавном животу, везе које показује према датој држави и сл.Посебни случај су
лица која у поједним државама уживају азил или статус избеглица по Конвенцији о статусу
избеглица, носиоци тзв convention-пасоша. Рачуна се да су та лица избегла из једне државе
због политичког прогона и угрожавања њихових живота или слободе и да када те околности
престану, престаје и њихов статус прогоњених људи.Са изузетком случајева као што су смрт
члана уже пордице и толеранције органа државе из које су побегли,редован одлазак у државу
из које су побегли због прогона нјених власти,због чега су добили статсу избеглице чини се
потпуно нелогичним.Или нема више опасности за њих у држави ииз које су побегли и чије
држављанство имају,па ни основа за статус у другој држави или та опасност постоји и даље, те
је редовна посета њене територије несхватљива.
9. Општење конзулата с органима државе пријема
Док је основни канал општења дипломатске мисије са органима државе код које се
акредитује министарство иностраних послова те државе, то су у случају конзулата локални
органи државе пријема у конзуларном подручију. Централним органима државе пријема могу
се обраћати ако и уколико то допуштају закони, прописи и пракса државе пријема или
међуанродни уговори у односној материји. Треба истаћи да је скоро јединствена пракса
држава да се конзуларни функционери односно конзулати обраћају локалним органима свог
конзуларног подручја,а општење са централним надлежним органима државе пријема врши
само дипломатска мисија државе именовања.Конзуларно подручје је обично део територије
државе пријема ,често једна или више територијалних или чак федералних јединица.А може
бити читава територија државе пријема .Шта су локалне надлежне власти конзуларног
подручија? Ово је тешко генерално дефинисати и све зависи од конкртетне праксе у поједним
државама. Ако се конзуларно подручје састорји од једне или више федералних или
територијалних јединица,обично у тим јединица постоје службе или сектори којима се треба
обраћати за један број конзуларних питања.У неким државама поједини сектори потпадају
под надлежност савезне државе. Обраћање оваквим органима ипак се сматра општењем са
локланим надлежним властима. У том смислу поучна је одредба члана 3. Конзуларне
конвенције закључене између САД и Француске1853. године. Ова одредба даје конзуларним
функционерима „право да се жале (подносе захтеве) властима односне државе, савезним,
локалним, судским или управним на свом конзуларном подручију“.
10. Конзуларна и дипломатска интервенција
Чињеница да се конзулати, по правилу, не обраћају централним органима државе
пријема не значи да се један проблем или једно питање које није решено или није повољно
решено на нивоу органа власти у конзуларном подручију не може да нађе и као предмет
захтева односно интервенције на нивоу централних органа.Дипломатски интервенцију
обично врши политички сектор дипломатске мисије. Зато је потребно да односни конзулат
обавести дипломатски мисију (а, по потреби, и своје министарство иностраних послова) о
проблему, дајући што више података и правних аргумената. Дипломатска интервенција у том
смислу, ма како одлучна и непријатна била за органе државе пријема, није никакав
малопријатељски акт, већ редован облик комуникације, која и пракси цивилизованих држава
важи за нормалну појаву чак и односима великог пријатељства и сарадње.Питање
комуникације конзулата са органима државе пријема било је иначе предмет дуготрајне
расправе и размене мишљења приликом припреме нацрта Бечке конвенције о конзуларним
