Pojam I vrste povrede
žiga
Žig je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe,
odnosno usluga jednog fizičkog ili pravnog lica od iste ili slične robe, odnosno usluga
drugog fizičkog ili pravnog lica. Žig spada u kategoriju prava industrijske svojine i u
savremenim pravnim sistemima zauzima značajno mesto.
Lice koje povredi žig ili pravo iz prijave odgovara za štetu po opštim pravilima o
naknadi štete iz čl. 154. - 209. Zakona o obligacionim odnosima, na čiju primenu
upućuje odredba iz člana 57. stav 2. Zakona o žigovima.
Odgovornost za štetu zbog povrede žiga ne isključuje odgovornost za delo
nelojalne konkurencije. Takvo pravilo sadržano je u odredbi iz člana 49. stav 2. starog
Zakona o žigovima, a važeći zakon ne sadrži takvu izričitu odredbu. Međutim, i u
odsustvu takve izričite odredbe,pravilo da odgovornost za štetu zbog povrede žiga ne
isključuje odgovornost za delo nelojalne konkurencije, važeće je i danas, jer proizlazi
iz prirode stvari, kao i iz odredaba Zakona o trgovini koji u članu 3. tačka 7. propisuje
da se nelojalnom konkurencijom smatra naročito: neovlašćena upotreba zakonom
zaštićenih spoljnih oznaka drugog trgovca (naziv, firma, robni žig, uslužni žig, znak
kvaliteta, znak porekla i dr.) ili upotreba oznaka koje nisu zakonom zaštićene, kojom se
stvara ili se može stvoriti zabluda u prometu robe na štetu drugog trgovca koji te
oznake upotrebljava u svom poslovanju, a u članu 47. propisuje kaznu za privredni
prestup za preduzeće ili drugo pravno lice ako preduzme neku od radnji koja
predstavlja delo nelojalne konkurencije.
I u slučaju nelojalne konkurencije neovlašćenom upotrebom žiga, kada se stvara
ili može stvoriti zabluda na tržištu na štetu drugog trgovca, nosilac prava može ostvariti
zaštitu sudskim putem kao i pravo na naknadu štete - kako obične štete, tako i izmakle
koristi, po opštim pravilima iz čl. 154. - 209. Zakona o obligacionim odnosima o
odgovornosti za štetu.
2
Uvećanje novčane naknade u slučaju namerne povrede žiga
kao poseban vid nematerijalne štete i kazne
Ako je povreda žiga učinjena namerno, tužilac može od tuženog, umesto
naknade imovinske štete, zahtevati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene
licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga, u smislu člana 57. stav 3.
važećeg Zakona o žigovima. Slična odredba bila je sadržana i u članu 49. stav 1.
starog Zakona o žigovima u kome je bilo propisano da ako je šteta prouzrokovana
namerno, naknada štete može se zahtevati do trostrukog iznosa stvarne štete i
izmakle koristi. Sličnost između navedenih zakona ogleda se u tome što oba
predviđaju mogućnost dosuđivanja višeg iznosa naknade, odnosno višestrukog
uvećanja obima naknade od onog na koju bi tužilac ima pravo primenom opštih
odredaba o naknadi štete iz Zakona o obligacionim odnosima. A razlika se sastoji u
metodu, odnosno kriterijumima na osnovu kojih se određuje osnovica za
izračunavanje uvećanog iznosa naknade štete. Naime, važeći zakon predviđa da
tužilac može od tuženog, umesto naknade imovinske štete, zahtevati naknadu do
trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga.
Dakle za osnovicu se uzima uobičajena licencna naknada koju bi nosilac prava na
žig primio za korišćenje žiga. Zakon propisuje da se ova uvećana naknada dosuđuje
umesto naknade imovinske štete, ali ne određuje njenu pravnu prirodu. Smatramo da
se i ovom slučaju za osnovicu u suštini uzima šteta, odnosno izmakla korist, kao
jedan oblik materijalne štete, jer time što neko neovlašćeno upotrebljava žig on
nanosi štetu nosiocu prava na žig u visini uobičajene licencne naknade za koju je
uskraćen nosilac prava na žig usled neovlašćene upotrebe žiga, odnosno namerne
povrede žiga. A zbog namerne povrede zakon dozvoljava dosuđivanje tužiocu
naknade do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za
korišćenje žiga. To znači da naknada ne mora biti u svakom slučaju u visini
trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade, već je trostruki iznos limit - gornja
granica koja se može dosuditi, što znači da taj iznos može biti i manji. Visinu bi sud
trebalo da odredi u okviru propisanog limita, a primenom ovlašćenja iz člana 224.
Zakona o parničnom postupku, u kome je propisano da "ako se utvrdi da stranci
pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se
visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo
sa nesrazmernim
4
teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari
odrediti po slobodnoj oceni.
Za razliku od važećeg Zakona o žigovima, stari zakon kao metod, odnosno
merilo na osnovu kojeg se određuje osnovica za izračunavanje uvećanog iznosa
naknade štete, određuje stvarnu štetu i izmaklu korist, a i pravnu prirodu uvećane
naknade izričito određuje kao naknadu štete.
Međutim, suštinska razlika je u tome što stari zakon ovu uvećanu naknadu
vezuje za postojanje odnosno namerno prouzrokovanje materijalne štete -
"stvarne
štete i izmakle koristi"
što znači da ako nema štete, nema ni uvećane naknade do
njenog trostrukog iznosa. S druge strane, važeći zakon kao uslov za dosuđivanje
uvećanog iznosa ne traži postojanje, odnosno dokazivanje bilo kakve štete zbog
namerne povrede žiga, već, u suštini, uvodi neoborivu pretpostavku postojanja štete
u visini
"iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga"
koja
se može uvećati do trostrukog iznosa. Potrebno je samo dokazati nameru (koja se
inače ne pretpostavlja, kada je u pitanju deliktna šteta, već samo obična nepažnja),
dok "iznos uobičajene licencne
naknade"
sud može i mora utvrditi po slobodnoj
oceni, u slučaju da u dokazivanju iskrsnu bilo kakve nesrazmerne teškoće. Dakle,
važeći Zakon o žigovima više objektivizira uslove za dosuđenje uvećane naknade,
što je bolje rešenje od pravila iz starog zakona.
I u jednom i u drugom slučaju, odnosno u primeni ranijeg ili važećeg zakona
problem može biti u dokazivanju visine osnovice, dakle
"iznosa
uobičajene licencne
naknade
koju bi primio za korišćenje žiga",
odnosno "stvarne štete i izmakle koristi"
koja bi se uvećavala do trostrukog iznosa u slučaju namerne povrede žiga. Sud bi
trebalo da na brz i efikasan način primeni citirano pravilo o utvrđivanju visine
tužbenog zahteva po slobodnoj oceni iz člana 224. Zakona o parničnom postupku,
bez naročite potrebe za komplikovanim, nepotrebnim i skupim veštačenjima ili
drugim dokazima čije izvođenje bi dovelo do odugovlačenja postupka.
5
