6. NAČELA UREDNOG KNJIGOVODSTVA
Načela urednog knjigovodstva
su pravila koja treba poštovati pri vođenju knjiga,
inventarisanju i sastavljanju inventara i finansijskih izveštaja, da bi oni mogli ispuniti poverene
zadatke.
Cilj načela
urednog knjigovodstva je da se obezbede kvalitetni podaci, radi dobijanja
svrsishodnih finansijskih izveštaja koj pružaju fer sliku ofinansijskom položaju preduzeća.
Postoje tri grupe načela urednog knjigovodstva:
1. Načela urednog inventarisanja:
a. Načelo pojedinačog obuhvatanja i procenjivanja
b. Načelo potpunosti
c. Načelo istinitosti
d. Načelo uzimanja u obzir ekonomske svojine
e. Načelo tačnog označavanja
f. Načelo mogućnosti naknadne kontrole
2. Načela urednog knjigovodstva u užem smislu:
a. Materijalna
b. Formalna urednost
3. Načela urednog bilansiranja:
a. Načelo jasnosti
b. Načelo istinitosti
c. Načelo bilansnog identiteta
d. Načelo opreznosti
e. Načelo realizacije
f. Načelo impariteta
g. Načelo kontinuiteta
h. Načelo merodavnosti
i. Načelo stalnosti (going cocnern princip)
j. Načelo pojedinačnog vrednovanja
k. Načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu (načelo uzročnosti)
Sve tri grupe načela su jednako važne, jer bez kvalitetnog inventarisanja i bez kvalitetnog
vođenja knjiga i finansijskih izveštaja, nema kvalitetnog finansijskog izveštavanja i kvalitetnog
računovodstva.
7. POJAM, SADRŽINA I CILJEVI INVENTARA IMOVINE I
OBAVEZA
Inventarisanje
je postupak utvrđivanja stvarnog stanja imovine i obaveza preduzeća na
određeni dan.
Rezultat inventarisanja je
inventar.
Način na koji ćemo utvrditi stvarno stanje nekog oblika imovine zavisi od vrste i
karakteristika datog oblika imovine koja je predmet inventarisanja (pa može biti: brojanje,
vaganje, merenje...). Pri popisu potraživanja (i obaveza), kao nematerijalnih oblika, svaki
poverilac mora od svog dužnika dobiti potvrdu da dužnik priznaje da mu duguje određeni iznos.
Ukoliko ne postoje slaganja oko iznosa, traži se uzrok toga, kako bi se to otklonilo jer na dan
bilansa ta evidencija mora biti potpuno usaglašena.
Postupak inventarisanja sprovodi
popisna komisija
. Broj i struktura popisnih komisija zavisi
od veličine i delatnosti preduzeća. Kod malih i srednjih preduzeća uglavnom postoji 1 popisna
komisija, a kod preduzetnika tu funkciju može preuzeti i 1 čovek. Kod velikih preduzeća postoji
1 organ upravljanja, tj. izvršni odbor koji treba da imenuje centralnu komisiju koja će da upravlja
svim popisnim komisijama. Članovi popisne komisije moraju biti stručnjaci iz oblasti koja je
predmet popisa.
Zadaci popisne komisije:
1. Utvrđivanje stvarnog stanja imovine koja je predmet popisa i njegovo unošenje u radne
papire, pa onda i u popisne liste
2. Pored stvarnog stanja, u inventarne liste se unose i podaci o knjigovodstvenom stanju za
svaki oblik imovine pojedinačno. (ne sme se prvo unositi knjigovodstveno, pa stvarno
stanje, jer bi se onda vršila prilagođavanja stvarnog sa knjigovodstvenim stanjem)
3. Zadatak popisne komisije je i da utvrdi uzroke razlika između knjigovodstvenog i
stvarnog stanja.
4. Predlaganje rešenja stanja (na čiji teret ide manjak i slično). Predlaganje načina na koji
uočene razlike treba otkloniti. Konačnu odluku donosi uprava preduzeća. Za manjak
odgovara lice koje upravlja određenom imovinom i ono mora da ga nadoknadi. Ako je
savesno upravljalo imovinom, onda će to lice i samo pokušati da otkrije uzrok razlika
(npr. propušteno knjiženje trebovanja).
Inventar je pretpostavka kvalitetnog bilansa stanja i bilansa uspeha. Zato je bitno da i inventar
bude kvalitetan. Revizija otpočinje inventarisanjem. Revizor traži na uvid plan inventarisanja da
bi prema svom nahođenju odabrao dane kada će doći u preduzeće da prisustvuje inventarisanju.
Postupak inventarisanja uključuje
:
a. Snimanje – utvrđivanje količine, stvarnog stanja
b. Procenjivanje popisanih imovinskih delova i obaveza u skladu sa rač.politikom
c. Izračunavanje vrednosti imovine i obaveza
d. Razvrstavanje imovine po srodnim grupama (obično se odštampaju liste imovine, a
član komisije samo treba da upiše broj komada)
e. Unošenje u popisne liste.
Poverioci firme u stečaju mogu se klasifikovati u 4 kategorije:
1. poverioci sa pravom izuzimanja – imaju potraživanja koja su pokrivena imovinom
stečajnog dužnika (hipoteka)
2. poverioci sa pravom izdvajanja – firme prema kojima preduzeće u stečaju ima obavezu za
imovinu uzetu u zakup – npr. uzeli smo autobus na lizing: pri stečaju, vraćamo taj autobus
lizing kompaniji.
3. povlašćeni poverioci – država za doprinose i poreze i stečajni sud i stečajni upravnik za
njihove naknade.
4. poverioci stečajne mase – neosigurani poverioci (njima ostane 40-60% imovine da naplate
potraživanja).
Popis mora biti organizovan tako da podaci budu dobri:
1. mora biti organizovan na vreme
2. način obavljanja popisa mora biti primeren delatnosti i veličini firme (npr. broj popisnih
komisija)
3. bitno je imati kvalifikovane članove komisije
4. da bude „dobro“ plaćen (da bi članovi popisnih komisija bili stimulisani da popis bude što
detaljniji i tačniji)
5. da postoji nadzor tog procesa.
Kvalitativne odlike inventara su (obezbeđuju se poštovanjem načela urednog inventarisanja):
1. tačnost (potpunost i istinitost)
– kada se kaže da je podatak tačan to može da relativizira
istinu, jer uvek moramo da kažemo da je tačan u odnosu na nešto – inventra je tačan u
odnosu na principe i propise koje treba poštovati pri njegovom sastavljanju. Da bi inventar
bio tača, on pre svega mora biti potpu. Potpun je ako obuhvata svu imovinu koja pripada
datom izveštajnom entitetu. Svim imovinskim predmetima i obavezama moraju se dodeliti
prave vrednosti. Prave vrednosti su vrednosti koje su utvrđene u skladu sa ciljem
inventarisanja.
2. jasnost
– mora biti razumljiv, iz jega se jsno mora videti koje imovinske predmete
preduzeće poseduje, u kojim količinama, kja je pojedinačna i ukupna vrednost tih
imovinskih delova, kao i obaveza.
3. pouzdanost
8. METODE INVENTARISANJA
Izbor metoda zavisi od toga šta se inventariše (zalihe ili stalna imovina) i od vremena koje
nam stoji na raspolaganju (da li postoji potreba da se inventarisanje izvrši na određeni dan ili je
to tokom perioda). U jednom preduzeću se može primenjivati više metoda odjednom.
Postoje:
1. inventarisanje na određeni dan
2. metoda permanentnog inventarisanja
potpuno obuhvatanje
3. inventarisanje dodavanjem i oduzimanjem
imovine
4. inventarisanje metodom uzorka
1. Inventarisanje na određeni dan
– Ovo znači da je inventarisanje otpočeto i završeno u
jenom danu (moguće u malim poslovnim jedinicama). U praksi, to je period od 10 dana
pre ili posle bilansa. Zato se pravi plan inventarisanja i vrši odabir članova popisne
komisije. Ova metoda se koristi za:
- Popis zaliha,
- Popis stalne imovine, koji uključuje i popis otpisanih osnovnih sredstava
* Alat koji je zbog male vrednosti u celini otpisan pri izdavanju u upotrebu se ne popisuje (to
je trošak).
Slabost inventarisanja na određeni dan:
a. mogućnost pojave grešaka zbog prekratkog roka
b. izgubljeni dobitak jer se u tom periodu obustavlja poslovanje
c. visoki troškovi.
2. Permanentno inventarisanje
– podrazumeva kontinuirano praćenje stanja imovine
između dva popisa, što se i inače radi u knjigovodstvu. Poslovi su raspoređeni tokom
čitave godine, čime se otklanjaju slabosti metode inventarisanja na određeni dan.
Pretpostavka je da nema nedokumentovanih promena, pa se krajnje stanje dobija kao
početno stanje + nabavke – izdavanja.
Preduslov za primenu je da nemamo nedokumentovane ekonomske promene, a to se
postiže ako je:
o
Odlično organizovana magacinska evidencija
o
Roba takvog svojstva da nije podložna kalu, rasturu, lomu ili kvaru.
Koristi se za popis zaliha, osim kada se smanjenje zaliha ne može kontrolisati (loše
skladištenje). Podrazumeva dobro organizovano magacinsko knjigovodstvo.
Prema našim propisima, iako se evidenicija zaliha vodi po sistemu stalnog inventara,
zahteva se i fizički popis zaliha na dan bilansa (odnosno, ova metoda se kod nas ne
koristi).
9. NAČELA UREDNOG INVENTARISANJA
Obuhvataju:
1. Načelo pojediačnog obuhvatanja i procenjivanja
2. Načelo potpunosti
3. Načelo istinitosti
4. Načelo tačnog označavanja
5. Načelo mogućnosti naknadne kontrole
6. Načelo uzimanja u obzir ekonomske svojine
1.
Načelo pojedinačnog obuhvatanja i procenjivanja
– Pri inventarisanju svaki imovinski
predmet i obaveza moraju biti pojedinačno popisani i procenjeni (po ceni, količini i vrednosti),
kako bi se omogućila kontrola. Odstupanje od pravila je moguće samo ako postoji veći broj
istrovrsnih predmeta i ako se njihove vrednosti neznatno razlikuju (razlika u pojedinačnoj ceni
ne prelazi 20%) pa se uzima njihova prosečna vrednost (proizvodnja dugmadi).
2.
Načelo potpunosti
– zahteva da u inventar budu unete
sve
obaveze i imovinski predmeti
oni koja su u preduzeću na dan popisa, kao i oni koji su van preduzeća, a pripadaju preduzeću
(npr. roba data u komisionu prodaju). Potpunost je uslov za tačan inventar. Imovina koja se
nalazi u preduzeću (npr. uzeta zaloga), a nije vlasništvo preduzeća, unosi se u posebne popisne
liste i tu se označava da je reč o tuđoj imovini (liste se šalju tom preduzeću).
3.
Načelo istinitosti
– u računovodstvu ne postoje precizne mere koje garantuju da je nešto
u potpunosti istinito; istina je etička kategorija. Zato se koristi načelo
tačnosti
(tačnost u odnosu
na činjenice koje postoje u vezi sa stvarnim stanjem) koje kaže da u inventar:
a.
ne smeju biti unete fiktivne pozicije, već samo dobra i obaveze koje postoje na dan
popisa
b.
unetim imovinskim predmetima i obavezama, vrednosti se dodeljuju u skladu sa
pravilima urednog bilansiranja (gotovi proizvodi po CK, materijal po NV itd.)
4.
Načelo tačnog označavanja
– imovina u inventaru mora da bude obeležena isto kao i u
knjigovodstvenoj evidenciji, kako bi se omogućilo ispunjenje kontrolne uloge inventara. Popisne
liste se ne porede sa sintetičkim, već analitičkim računima.proizilazi iz načela jasnosti i
obezbeđenja osnove za naknadnu kontrolu.
Postoje nomenklaturne liste u kojima se nalaze imena različitih predmeta imovine i popisna
komisija je dužna da po toj listi odrede naziv imovine.
5.
Načelo mogućnosti naknade kontrole
– u inventarisanju se koriste radni papiri, na
osnovu kojih se vrši unošenje podataka u popisne liste. Ovo načelo nalaže čuvanje i mogućnost
provere tih radnih papira sa popisnim listama. Uvek se zna i koje lice je popisivalo koju imovinu.
Time se obezbeđuje da korisnici finansijskih izveštaja veruju u tačnost podataka.
Za organizaciju i pravilnost popisa uprava preduzeća snosi odgovornost, a za sadržaj popisnih
lista i izveštaja o popisu, odgovornost snosi popisna komisija.
