Uvod
Kada produktivnost rada u jednom preduzeću, jednoj grani, a ponekad i u celoj privredi
počne da stagnira ili, što je mnogo gore, da opada, odmah se nameće pitanje: zbog čsga se to
dešava? Odgovor se nalazi, pre svega, u činjenici što sa razvojem proizvodnih snaga društva i
naročito sa društvsnim promenama nije potekao veoma važan proces za produktivnost: prelaz
sa stimulacije na motivaciju radnika! Naime, stimulativni sistem je postepeno gubio svoju
prvobitnu snagu pozitivnog delovanja na produktivnost. I kada je trebalo da se postupno
prevaziđe motivacionim sistemom, on se uporno „dograđivao" i „usavršavao" ne bi li nekako
povratio posustalu snagu. Kako je praksa pokazala, ovi pokušaji su ostali uglavnom bez
željenih efekata. Danas, kada se nalazimo u periodu tranzicije i problem motivacije za rad
doživljava izvesne promene.
Definitivno možemo da tvrdimo, uvažavajući značajna mišljenja u ovoj oblasti, da je poreklo
morala ljudsko, da se može naći u ljudskom društvu, u samom čoveku. Jer, živeći u društvu,
živeći sa drugim ljudima, stvarane su razne vrste normi koje su regulisale odnose tog
zajedničkog življenja. Čovek kao slobodno, (samo)svesno, stvaralačko i odgovorno biće,
stvara moral kao tvorevinu koja služi očuvanju njegovog ljudskog identiteta.
Moral
je reč koja dolazi iz latinskog jezika, (od imenice mos, moris) i ima potpuno isto
značenje kao i helenska reč ethos: običaj, ponašanje, vladanje, ćud.
Etika i moral su etimološki i semantički isti termini i zato dopuštaju sinonimnu upotrebu.
Sinonimi su s vremenom postali konkurenti, rivali i alosemi. Govornici su im počeli pridavati
raznolika značenja, izvodeći suptilne, sekundarne razlike.
Etika je nastala na helenskom govornom području. Zagovarali su je najveći grčki filozofi:
Sokrat, Platon i Aristotel. Za Grke je glavni kriterijum vrednovanja bio raz/um. Stoga je
njihova etika zapravo grana filozofije, odnosno filozofska etika koja retko traži uporište na
religioznom terenu. Ona je profana i racionalistička, više teorijska nego praktična, više
optativna nego normativna.
Termin i pojam morala su plod rimske kulture, afirmisani u vreme prihvatanja hrišćanastva.
Stoga su latinski hršćanski moralisti - uz raz/um kao potpuno valjan kriterijum moralnosti -
uzeli za svoje etičko uporišt i objavu Božju, odnosno veru. Izvor etike su tražili ne samo u
ljudskom razumu, već i u volji Boga, koji je apsoluto Dobro. Pored filozofske etike oni su
njegovali i teološku etiku ili moral, sagledavajući metafizička načela u njihovoj religioznoj
dimenziji.
U hrvatskom jeziku (još u vreme kada je ovaj jezik tvorio jedan zajednički, srpskohrvatski
jezik) izvršen je prevod (internacionalne) reči moral u ćudoređe. Značenjski koreni su
očigledni: ćud i red. Da se ljudska ćud ne bi pretvorila u ćudljivost, treba je stalno stavljati u
red. (Dakle "ćud", ne "čudo", i jedno dodato "o" u sredini koje je upalo u ćudoređe zbog
eufonije.) Narod je skovao još jedan zgodan izraz za moral, čestitost. Koren je staroslavenska
čest, koja se u nekim slovenskim jezicima pojavljuje i kao čast, u istom značenju koje mi
danas poznajemo. Crnogorski lokalizam čojstvo takođe je jedan od jezičkih oblika kojima se
iskazuje moral ili moralnost neke osobe.
Razlika: etici se pridaje značenje profane i racionalne discipline, a moralu značenje verske i
religiozne nauke o ljudskom ponašanju.
