BIHEJVIORIZAM MOLARNI I MOLEKULARNI
PRISTUP
PRAVAC I RAZVOJ BIHEVIORIZMA
(TOLMAN, HAL I SKINER)
MOLARNI I MOLEKULARNI PRISTUP
Termini mol i molekul, se sreću i preuzeti su iz fizike i hemije. Njihove
precizne definicije nisu bitne u psihologiji ali ih sa stanovišta ove nauke
možemo objasniti. Za psihologa je važno da mol predstavlja krupniju jedinicu
od molekula, dok je molekularan način posmatranja „sitnih jedinica“ ponašanja.
Vrlo lepo objašnjenje dao je Džeser u svom primeru dva čoveka koji se pri
susretu pozdravljaju držeći se ruke. Opis je moralan, ali samo podizanje ruku je
molekularan. Fiziolozi bi opisali fiziološke procese u nervima nervnim centrima
itd.
Korišćenjem ovih pojmova, zaključujemo da se poslednji molarni principi
objašnjavaju molekularnim pojmovima i teorijama. Razlika između molarnog i
molekularnog vezana je za „nivo“ pojmova i zakona.
Razliku između molarnog i molekularnog uveo je u psihologiju Tolman
1932. godine. Tolman uočava dve koncepcije ponašanja kod osnivača
bihejviorizma. Jedna koncepcija je molekularna a druga molarna.
Za molekularno shvatanje ponašanja, po Votsonu to je niz S – R
asocijacija, S stimulus i R reakcija. Gledanje sa strane fiziologije S – R proces
obuhvata:
a
proces razdraženja u receptoru
b
sprovođenje nervnih impulsa
kroz aferentne nerve, kroz nervne centre i afererentne nerve i
c
grčenje
nekih mišića.
1
Tako da su definicije stimulusa, reakcije i S – R veze date kao „sitne
jedinice“ što predstavlja molekularno shvatanje.
Za Votsonovo molarno shvatanje ponašanja, jedinica posmatranja je
svakako krupnija.
Različita značenja molarnog i molekularnog
Izdvojićemo pet od sedam važnijih značenja ovih termina.
1) INTERAKCIJA
Molaran opis obuhvata makroskopski opis celina.
Kada varijable opisujemo izolovano jedno od drugih imamo
molekularan opis.
2) JEDINICA AKTIVNOSTI
Molaran pristup karakteriše se vremenski dugom jedinicom, a
molekularan vremenski kratkom jedinicom.
3) NIVO OPISIVANjA
Svaka nauka viša u hijerarhiji je molarna u odnosu na nauku nižu u
hijerarhiji koja je molekularna.
4) FENOMEN NASUPROT ANALIZI FENOMENA
Opis fenomena u celosti je molaran, a analiza fenomena u sastavne
delove je molekularan.
5) HOLIZAM
Živi organizmi i ljudske ličnosti se opisuju kao celine.
2
zauzimaju filozofi nauke, Bertrand Rasel, Ernap Max, Anri Poenkare i Persi
Bridžman, čiji su radovi uticali na Skinerovo bihejviorističko stanovište.
Nastavničko mesto na univerzitetu u Minesoti koje je dobio 1936 godine,
bile su jako plodonosne za njegov eksperimentalni radu čemu je on bio vodeći
psiholog toga doba. 1948 godine izdao je roman Volden dva, u kome je opisan
razvoj jednog oglednog društva zasnovanog na psihološkim načelima. Posle
izvesnog vremena vratio se na Harvard. Njegovi radovi iz oblasti ponašanja bili
su nagrađeni Medaljom za nauku, koju u SAD-u dodeljuje predsednik SAD-a.
Izdao je mnoge knjige: pomenućemo samo neke: ponašanje organizma
(1938), Nauka i ljudsko ponašanje (1953), Verbalno ponašanje (1957).
Zavisnost potkrepljivanja(1969). S one strane slobode i dostojanstva (1971), O
bihejviorizmu (1976) itd. Ali o njegovom radu govore i njegovi učenici koji
nastavljaju iproširuju njihovo delo: Azrin, Blou, Estes, Gutman, Hernštajn,
Lindam, Mourz i Teras.
Njegovo jedinstveno obeležje izučavanja ponašanja, ima za cilj da prikupi
zakone ponašanja bez ikakvih „objašnjavalačkih fikcija“. To mišljenje
oslikavaju dva članka jesu li teorije i učenja neophodne (1950) i studija slučaja u
naučnom metodu (1956).
U Skinerovim delima, velika uloga pripada laboratoriji, tj.
eksperimentima, jer i te kako uvažava dobro kontrolisane podatke. Tako je
pokazao da određen način (režim) potkrepljivanja proizvode i u periodu učenja i
u periodu gašenja, specifične ali ponovljive promene u reagovanju.
Skiner se zalaže za pojedinačne ispitanike i zaključuje da je njihovo
ponašanje u skladu sa grupnim normama.
Druga karakteristika njihovih radova je da je usmerio pažnju na emotivne
umesto na izazvane oblike ponašanja.
On veruje da je potrebnije da se psihologija usmeri na jednostavne pojave
u ponašanju, pre nego što pokuša da razume i predvidi složene pojave, što bi
dalo prednost isticanjaoperanata umesto retendenata.
Primer za to bio bi golub i labaratorija, što je primenljivo za druge
organizme i sredine.
Skinerov pristup proučavanja ponašanja koristi se u velikom broju
primenjenih oblasti, u kojima se susrećemo sa praktičnim problemima kao što
4
su: tehnologija, obrazovanje ,razvoj oglednih kultura ili društava, lečenje
psihotičara autistične dece i duševno zaostalih itd.
Međutim, Skiner koji govori o ponašanju podvlači, da je ponašanje
pojedninaca, proizvod objektivne sredine, i iz tog razloga se može to ponašanje
razumeti. Recimo primer zločinca i dobrotvora, njihovo ponašanje ishodi iz
međusobne igre promenljivih koje u potpunosti određuju ponašanje.
Recimo u delu S one strane slobode i dostojanstva (1971), dat je primer
radnika i nadzornika, gde je analizirano njihovo ponašanje., pa se sredini
pripisuje uzročna uloga u nekom oblicima ponašanja a u drugima ne. Recimo za
marljivog radnika nema bojazni da će se ponašati različito od toga da li je
nadzornik prisutan ili ne. To bi reklo da stepen poverenja u jednu osobu teži da
bude obrnuto zavisan od očiglednosti uzorka njenog ponašanja.
Tako su Skinerova zanimanja okrenuta za ponašanje ne izazvano
nasleđem, već sredinskim promenljivim koje su obično u sadejstvu sa sobom, i
kako se pristupiti kontroli ponašanja.
Skiner tvrdi da kontrolisano ponašanje koristi opštoj dobrobiti. Ali kako je
kontrolisati? Po njemu najbolje je pristupiti funkcionalnoj analizi, koja postavlja
odnos uzroka i posledice. Uzroci su držači mpodložne kontroli! Najčešće se u
psihologiji srećemo sa terminima: nezavisne i zavisne promenljive. Nezavisna
promenljiva je eksperimentator, a zavisna se menja pod uticajem ove
manipulacije. Recimo dat je primer vrlo agresivnih osoba koje su i vrlo
inteligentne. Kod njih možemo da predvidimo na osnovu merenja intelegencije
agresivnost, ali neznamo koje bi nas promenljive navele da agresivnost
povećamo ili umanjimo. Zato skiner u funkcionalnoj analizi izlaže da nije
neophodno da se govori o mehanizmima koji deluju u organizmu. To bi značilo
da se ponašanje najbolje kontroliše promenom sredine, ali nije značajno šta se u
unutrašnjosti organizma dešava. Ovo nije našlo na odobravanje psihologa, koji
nisu pod uticajem Skinera.
Skiner je za primer uzeo uzročno objašnjenje ponašanja koja se zasnivaju
na unutrašnjim pojavama, taj primer je primer gladnog čoveka koji halapljivo
jede svoj obrok. Rasuđivajući pojavu gladi Skiner daje dva objašnjenja. Prvo,
da je „glad“ u mentalnom univerzumu, što dovodi do shvatanja o spoljašnjoj i
unutrašnjoj osobi. Spoljašnju osobu tj. ponašanje, vodi ili njome upravlja
unutrašnja metafizička osoba. Primer: „Uspeo je to da učini samo uz izuzetan
5
