Јован Стерија Поповић

Стерија је пореклом из грчке трговачке породице Стерије Поповића, а по матери из 
сликарске породице; његов дед по мајци Јулијани Нешковић био је сликар и 
помало песник Никола Нешковић, па је и кћер удао за живописца Василија 
Недељковића; Јулијана је као удовица пошла за Стерију Поповића и из тог другог 
брака њеног родио се у Вршцу 1. јануара 1806. Јован Стерија Поповић. Године 
1822/23. завршио је Стерија три разреда граматикалне школе у Вршцу код Јована 
Балаитског, а потом је 1824. у Карловцима код Ћирила Араницког завршио четврти 
разред и у Темишвару се уписао као "слишатељ риторике" (петог разреда). Године 
1825. он прелази у шести разред, где се слушала поетика, и тако се завршава 
његово основно школовање, које је класичног типа и у традицији српско-латинских 
школа XVIII века неговало латински језик, реторику и поетику засноване на 
античким узорима и изворима. Исте године Стерија почиње свој песнички рад: 
штампа спев 

Слези

 

имиже Болгарија нештастије љета 1374. сбившесја 

оплакивајет 

(Будим 1825) и припрема за објављивање збирку превода инспирисану 

грчким устанком – 

Седмостручни цветак борећим се Грцима...

 Осам песама, међу 

њима и стихови Риге из Фере и Кораиса, сачињавали су ову Стеријину збирку 
превода и остали у рукопису. Стеријин спев Слези... састављен је у пољским 
тринаестерцима, у омиљеном стиху српске барокне књижевности, али је с друге 
стране пун реминисценција на Овидија, па се може претпоставити да је Стерија 
пољски тринаестерац тада још доживљавао попут других списатеља (Мразовића, 
на пример, који преводи Овидија у том стиху 1818) као "словенски хексаметар." У 
то време Стерија пише стихове и по узору на Доситеја, али убрзо у његовом 
песничком делу преовлађују античке песничке форме и врсте. У Стеријином 
животу су два раздобља посвећена поезији: прво почиње још у школским клупама 
и траје до 1839, а друго је везано за последњи период песниковог живота. Циклус 
Стеријиних раних ода почиње једном одом Јоакиму Вујићу, која није сачувана. 
Следе оде: Вуку Караџићу (1825) у алкејским строфама (такође несачувана), 
ономастикон архимандриту Кенгелпу (1825/26) на латинском, дужа песма на 
латинском посвећена једном од Стеријиних професора (1825/26), ода Аси 
Марковићу (Будим 1827), објављена на српском у десетерцу и на латинском у 
алкејима; оде Димитрију Тиролу (Будим 1829) састављене 1827; Јосифу Миловуку 
(Будим 1828), Максиму Манојловићу (Будим 1828), Јеврему Обреновићу (1829) у 
алкејима; ода професору Ј. Шнајдеру (Леучовија 1829) у латинским хексаметрима, 

Ода на природу

 (1830) у алкејима, две оде Пахомију Јовановићу, једна латинска у 

дистисима (Темишвар 1833) и друга на српском, у алкејима (1834) и најзад два 
"чувствованија" – оде Самуилу Маширевићу (1836) и Стефану Поповићу (1839), од 
којих се потоња вратила рокајној версификацији. Рани песнички рад Стеријин тако 
се сав исказао у класицистичком духу и руху, под утицајем класичне школе, 
Мушицког и његове хорацијевске традиције везане за алкејски размер и за 
латинске обрасце, па су најранији алкеји и хексаметри Стеријини који су дошли до 
нас на латинском. Стеријини рани хексаметри користе типичан барокни поступак – 
carmina figurata– (напр. акростих уграђен у облику звезде у графичко ткиво песме). 
Ова орнаментисана поезија, међутим, вуче дубље порекло из позне Антике, а 
примери те врсте навођени су и по српским класицистичким уџбеницима поезије 

XVIII века. Као слушатељ филозофије Стерија је у Пешти 1826. почео сарадњу у 

Летопису

, ушао у преписку с Вуком и написао своје прве драме и романе. 

Трагедије 

Невиност или Светислав и Милева

 (Будим –1827), 

Милош Обилић

 

(Будим 1828) и роман рађен по француском списатељу "славном г. Флориану 

"Бој 

на Косову или Милан Топлица и Зораида

 (Будим 1828) настају у тренутку када се 

Стерија колебао између класицистичког правца којим је кренуо у поезији и 
доситејевске предромантичке линије српске књижевности, која се преко 
сентименталистичке прозе Стојковића и Видаковића наметнула јавности Стеријине 
младости. У то време, као студент права у Кежмарку, Стерија објављује и једну 
историјску студију, 

Живот и витешка војевања славнога кнеза епирскога Ђурђа 

Кастриота Скендер-бега

 (Будим 1828), у којој, како је недавно утврдио Мирон 

Флашар, уз друге користи француске изворе: они су ударили печат жанровском 
критерију који је Стерија овде применио. Година 1830. преломна је у Стеријином 
стваралаштву; те године он је завршио правне науке на лицеју у Кежмарку, привео 
крају рад на једном роману који је остао у рукопису (

Дејан и Дамјанка

, или 

Паденије

 

босанског

 

краљевства

) и на једној трагедији рађеној према народној 

песми и античком миту о Едипу, 

Наход Симеон или Несрећно супружество

 (Будим 

1830). У исто време Стерија открива једну нову, дотле некоришћену могућност 
свог талента – почиње се бавити сатиром. Те године он пише прву своју комедију 

Лажа и паралажа

 (Будим 1830) и издаје прву свеску сатиричног календара-

алманаха Винка Лозића – 

Нови забавни календар у коме се свашта налази, али 

само онога нема што се тражи 

(Будим 1830). О комедији он је 1832. године 

написао Вуку: "Дакле после дугог тумарања и кривудања једва на правац изиђо, а 
надам се да нећу с овог пута сврнути..."

Исте 1830. године Стерија је написао прву верзију 

Покондирене тикве

, која је 

дошла до нас само у каснијем прерађеном облику. Из комедије и трагедије писане 
истодобно Стерија се појављује као личност чија концепција и једне и друге врсте 
бива режирана са истих становишта. А такву концепцију трагедије и комедије има 
управо античка и класицистичка поетика. Стерија је познавао Аристотелову, 
Хорацијеву и Боалоову поетику и његова концепција трагедије сада и касније 
(

Смрт краља Дечанског

) усклађена је са аристотеловским назорима. Однос 

Стеријине комедије и трагедије такође: у трагедији, која припада узвишеноме 
стилу класицистичке поетике, Стерија користи или историјске личности 
(Дечански) или митске личности, као што је случај у трагедији 

Наход Симеон

, где 

се користи антички мит у две верзије: изворни, у виду Софоклове трагедије 

Цар 

Едип

, и у прерађеном облику прерушен у српску народну песму са истим мотивом. 

Тако у Стеријиној поетици српска народна песма и њени јунаци добијају улогу 
античког мита и митолошких личности.

Језик Стеријине трагедије је метафоричан, украшен језик узвишенога стила, а 
перипетије, препознавања, обрти и ликови Стеријиних трагедија грађени су по 
упутствима из Аристотела како би изазвали катарзу. У комедији, која по античкој 
поетици припада нискоме стилу, Стерија се држи три јединства (места, времена и 
радње), узима неукрашен језик улице и измишљене личности и његова комедија је 
реалистичка у оном смислу у којем је реалистичка и комедија Антике. Најзад, 

background image

Мали буквар 

(тема о песнику који боље гладан пева) и шаљива алхемија Стеријиног 

алманаха заслужују посебну пажњу. Огледи о четири елемента (земља, вода, ваздух 
и ватра), седам планета, пажња посвећена ватри и металима, сребру, бакру, злату 
посебице, а и укључивању дискусије о четири природе човека (холерик, флегматик, 
меланхолик и сангвиник) улазе у репертоар алхемијских референци Стеријиних. 
Све то осложњава његову сатиру и даје јој једну неочекивану, херметичку 
димензију. Врхунци ових сатиричних календара, као 

Панегирик црву, Винка Лозића 

философија, О месецу, Куда? Изобретеније карти, О болести, Лек од боја, О мени 
месечној

, показују повремено праву класичну ерудицију, а повремено се везују за 

хумор и сатиру Стеријиног театра, за 

Злу жену

 или 

Лажу и паралажу 

који се 

помињу поименце.

Следећи и даље сатиричну жицу Стерија је 1. априла 1832. године завршио још 
једно дело ове врсте, први део сатиричног 

Романа без романа

, који је изишао у 

Новом Саду 1838, док је други део остао у рукопису и штампан постхумно. 

Роман 

без романа 

је једини класицистички роман српске књижевности. Новија 

истраживања су показала даје Стеријин роман заснован на пародистичком 
исмевању реторско-маниристичке књижевне технике коју су примењивали сам 
Стерија у свом раном романсијерском раду и његов младалачки узор Видаковић, 
обојица школовани на класичној реторици. Стерија је добро био упознат са 
теоријским схватањима о техници писања историјског романа и баш ову технику је 
извргао подсмеху у свом хумористичком делу. Он пародира топику која од 
античких препорука и реторика стално учествује у грађењу "кићеног стила" 
европске литературе. Лутања јунака Стеријиног романа по шуми са тајанственом 
палатом у ствари су пародични одјеци сличних сцена из 

Енеиде

 и 

Одисеје

, као што 

у часу када треба да опише магарца аутор употребљава терминологију из 
Хорацијеве поетике. Судбину античке топике и метафорике и њен континуитет у 
потоњем европском роману. Стерија је такође познавао, што показују 
реминисценције на већ створене пародистичке односе према античком наслеђу 
(Блумауер, Батлеров спев 

Хјудибрас

). Јунак Стеријиног дела и сам се сећа једног 

реторског примера (exemplum) – "житија Тезеја", тако да се ствара пародични пар 
Роман-Чимпеприч према Овидијевом пару Тесеј-Аријадна, док у писму заљубљене 
Чимпеприч из Стеријиног романа долази до травестирања десете Овидијеве 
хероиде. 

У целини гледано, 

Роман без романа

 има два исходишта; просветитељску сатиру и 

античку дијатрибу. Стеријин "шаљиви роман" рађен је са позивањем и са 
угледањем на Виланда, Стерна, Рабенера, Лесежа и посебно на Сервантесовог 

Дон 

Кихота

, који око 1800. доживљава популарност у Европи захваљујући новим 

француским, руским и немачким преводима. Постоје, даље, и анонимна дела 
немачке периодике с краја XVIII века, који према наводима самог Стерије 
остављају трага као посредници између 

Романа без романа

 и античке сатиричне 

књижевности. Ова је други извор Стеријином делу, посебно у облику заједљиве 
популарно филозофске проповеди – киничко-стоичке дијатрибе. По угледу на ову 
врсту Стерија користи неке омиљене фигуре (epidiortosa), поређења, употребу 
илустративних примера, анегдота, а Стеријин стил у 

Роману без романа 

показује 

блискост са античком дијатрибом и менипском сатиром у неколико својстава. 
Дијалошки одељци, анегдоте које се претварају у дијалог, басне и учестали низови 
примера, то су одлике које се могу наћи и у античкој дијатриби. Употреба 
колоквијализама, вулгаризама и народних пословица и мешање овога са песнички 
украшеним одсецима код Стерије је одраз контраста у дијатриби, а обистињавање 
пословице је поступак познат још менипској сатири, па се може установити веза 
између Стерије и Сенекине сатире и Лукијанове 

Истините повести

. "Вступленије" 

Стеријиног дела има поступак сличан пародирању историчарско-реторског 
проемија у Сенекиној сатири 

Отиквљење

, а критика филозофа у Сенекином роману 

везана је за сличне поступке у пародијама Сенеке и Лукијана са Самосате 
(

Истинита повест

), које се односе на историографски проемиј. Сцена у којој 

разговарају сени мртвих магараца преузима елементе из дијалога мртвих Лукијана 
са Самосате, при чему су посредовале новије немачке верзије ове врсте. Те 
разговоре магарећих сени у Стеријином роману инспирисао је немачки часопис М. 
Ф. Т. Тондера 

Politische Gesprаche der Todten

, који је Стерија имао у библиотеци. 

Сама тема Стеријиног разговора магараца, међутим, везује се за Хорацијеву прву 
сатиру и за хеленистичку дијатрибу, за све њене битне елементе (тема о човековом 
незадовољству судбином, топос о људској завидљивости, натприродне 
интервенције и замене судбина и, најзад, поука да се треба задовољити постојећим 
стањем). У епизоди са гимнософистом Стерија такође оживљава "наслеђе менипске 
сатире и Лукијанових дијалога" (М. Флашар).

Теорија смешног код Стерије везивана је у литератури за теорију комичног код 
Жана Паула (Д. Живковић) и за Филдинга и Стерна, који су инспирисали 
Виландове текстове, а овима се, опет, Стерија служио. Како Филдинг и Стери 
заснивају своје ставове о смешном на ставовима Џона Лока, лорда Шефтсберија и 
на ставовима ренесансних и античких писаца све до Хорација, Галена или 
Аристотела, и код Стерије се могу наћи подударности са овим списатељима. Та је 
теорија изражена код Стерије у дигресијама о меланхолији писца, о лековитости 
смеха и његовом физиолошком и социјалном дејству.

Године 1832. поред рада на роману Стерија је наставио објављивање својих 
сатиричних календара Винка Лозића (други број), писао епиграме и почео 
објављивати циклус нових сатира. Прва од тих сатира, које ће касније добити назив 
"Милобруке", изишла је под називом 

Сцена за оне који су славенским језиком 

занесени 

у алманаху 

Србски родољубац 

Василија Чокрљана. Исте 1832. године 

Стерија се 20. јануара обраћао писмом Вуку тражећи савет да ли да пређе за 
професора виших школа у Србију, а приликом проласка Јеврема Обреновића кроз 
Темишвар написао је оду. У августу 1834. године у Кикинди је у гостионици "Код 
златног плуга" изведена Стеријина трагедија 

Светислав и Милева

. Наредне године 

Стерија је положио адвокатски испит, издао последње годиште календара Винка 
Лозића и написао дефинитивну верзију 

Покондирене тикве

, па га сликар Јован 

Поповић 1836. портретише ослоњеног о неколико књига, међу којима видимо и 
наслове поменуте комедије, иако она у то време није још била штампана. Наредне 
1837. године у Панчеву је новосадско летеће дилетантско позориште играло 
Стеријину трагедију 

Милош Обилић

, а у Пешти Стерија је штампао своју 

Želiš da pročitaš svih 15 strana?

Prijavi se i preuzmi ceo dokument.

Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.

Slični dokumenti