SOFISTI

Mesto sofista u istoriji obrazovanja

U Sofoklovo doba padaju prvi počeci onog za potomstvo neprocenjivo značajnog duhovnog

razvoja, o kojem smo već ponešto rekli u uvodnim poglavljima - počeci „paideie“, takozvanog obrazovanja u
užem smislu. Reč

paideia

koja je u 4. veku i kasnije, tokom helenizma i rimskog carstva, sve više širila svoj

smisao i pojmovno polje, tek se u to vreme počela vezivati za najvišu ljudsku

arete

i od „podizanja dece“ -

jednostranog značenja koje joj je dao još Eshil, kod koga je prvi put i nalazimo

- postala pojam idealnog

telesnog i duhovnog uobličenja kalokagatije, koja sada po prvi put svesno podrazumeva i istinsko
obrazovanje duha. U doba Isokrata i Platona ovo sveobuhvatno novo značenje ideje obrazovanja već je
sasvim jasno utvrđeno.

Arete je, naravno, od početka stajala u tesnoj vezi s pitanjem vaspitanja. No, kako se ideal

čovekove arete preobražavao s istorijskim menjanjem društva u celini, morao se vremenom promeniti i put
koji vodi k njemu, kao što se, uopšte uzev, i samo mišljenje moralo izričito usmeriti ka pitanju kojim putem
vaspitanja u tom cilju treba poći. Ovo pitanje, bez kojeg je nastanak izvanredne grčke ideje čovekovog
obrazovanja jednostavno nezamisliv, moglo je tako jasno biti postavljeno tek zahvaljujući celokupnom
istorijskom razvoju koji smo pratili počev od najstarijeg aristokratskog shvatanja arete do političkog ideala
čoveka kao pripadnika pravne države. Oblik utemeljenja i prenošenja arete morao je za plemstvo biti drukčiji
nego za Hesiodovog seljaka ili građanina polisa, ukoliko je za ove nešto slično uopšte i postojalo; jer, ako
ostavimo po strani Spartu, u kojoj se od Tirtejevog vremena razvilo svojevrsno vaspitanje građana, agoge,
koje u Grčkoj nije imalo

pandana,

država nigde drugde nije podsticala ništa što bi nalikovalo starom

aristokratskom vaspitanju o kojem govore

Odiseja

ili Teognid i Pindar, ili što bi takvo vaspitanje moglo

zameniti, a lična inicijativa javila se tek postepeno.

Nasuprot aristokratskom, za novo društvo države-grada velika teškoća ležala je u tome što novi

ideali čoveka i građanina, za koje se verovalo da su nadmoćni u odnosu na aristokratska shvatanja, nisu
spontano doneli nikakvo vaspitanje koje bi vodilo njihovom ostvarenju. Profesionalno obrazovanje koje je
otac prenosio na sina ako bi ga ovaj nasleđivao u zanatu ili poslovima, nije moglo zameniti celovito telesno i
duhovno obrazovanje aristokratske

kalos kagathos,,

koje je počivalo na integralnom shvatanju čoveka. Ali,

potreba za novim vaspitanjem koje bi čoveka načinilo idealnim građaninom polisa morala se javiti još rano.
Kao i u mnogo čemu drugom, nova država je i u tome bila prinuđena da se ugleda na svoje prethodnike.
Aristokratsko vaspitanje podrazumevalo je da se arete prenosi nasleđivanjem plemenite krvi. Nova arete se,
u izvesnom smislu, zasnivala na sličnom principu. U atinskoj državi ona je, primera radi, trebalo da svakog
slobodnog građanina atinskog porekla načini svesnim članom državne zajednice i da ga osposobi da služi
dobrobiti celine. Tako je na mesto stare aristokratske rodovske države stupilo pripadništvo plemenu, taj tek
unekoliko prošireni pojam krvnog srodstva, Osnov drukčiji od ovoga nije bio moguć. Koliko god da je
značaj pojedinca u to vreme porastao, ipak se nije moglo zamisliti da se njegovo vaspitanje zasnuje na bilo
čemu drugom do na zajednici plemena i države. Nastanak grčke paideie pravi je primer onog najvišeg
aksioma svekolikog čovekovog obrazovanja. Njen cilj je bio da se prevaziđe  staro aristokratsko načelo
privilegovanog vaspitanja, prema kojem je arete bila dostupna samo onima u čijoj je plemenitoj krvi već
ležala. Taj zadatak nije mogao teško pasti onom dosledno racionalnom mišljenju koje je u to vreme sve šire
prihvatano. Izgledalo je da ovom cilju vodi samo jedan put - svesno oblikovanje duha, u čiju je neograničenu
snagu verovalo novo doba. Pindarovo nadmeno ruganje ,učenima’ njemu nije mnogo smetalo. Politička arete
nije   mogla   i   nije   smela   zavisiti   od   posedovanja   plemenite   krvi,   izuzev   ako   bi   se   dopustilo   da   se   sve
nezadrživije   uključivanje   masa   u  život   države   pokaže  kao  zabluda.   Ako  je   moderni  polis  preuzimajući
gimnastiku usvojio telesnu arete plemstva, ništa ga nije sprečavalo da i na polju duha svesnim vaspitanjem
proizvede nesumnjiva svojstva rukovođenja, koja je plemstvo sticalo nasleđem.

Tako je država 5. veka s istorijskom nužnošću postala ishodište velikog pokreta vaspitanja, koji

je obeležio to i sledeće stoleće i iz kojeg se rodila zapadnoevropska misao o kulturi. Grci su kulturu u celosti
shvatali vaspitno-politički. Ideja vaspitanja nastala ne iz najdublje potrebe države, ona je znanju, toj silnoj

1 Aesch. Sept. 18.

novoj duhovnoj moći onog doba, videla snagu koja oblikuje čovekov karakter i stavila ga je u službu tog
cilja. U ovom kontekstu nevažno je odobravamo li demokratski ustavni oblik atičke države, iz kojeg su u 5.
veku izrasli ovi problemi. Bez političkog aktiviranja masa, koje čini osnov i bitno obeležje demokratije, ne bi
bilo moguće uočiti i postaviti ona večno važeća pitanja koja je grčka misao u toj fazi svog razvoja postavila
sebi samoj i potomstvu. Isti takav razvoj je i u našim vremenima porodio i ponovo aktualizovao ta pitanja.
Problemi kakvi su vaspitanje političke svesti i obrazovanje vođe, sloboda i autoritet, javljaju se samo na tom
stupnju duhovnog razvoja i samo tu stiču svu svoju aktuelnost i sudbinsko značenje. Oni nemaju nikakve
veze s primitivnim oblicima postojanja, sa životom u hordi ili plemenu, koji još ne zna za individualizaciju
ljudskog duha. Zato se značenje problema nastalih u Grčkoj u 5. veku ne ograničava na demokratsko
ustrojstvo grčke države-grada. Sve su to problemi države po sebi. To dokazuje i činjenica da je misao velikih
grčkih državnih vaspitača i filozofa, polazeći od odnosa u demokratiji i zahvaljujući njenim iskustvima,
pronašla rešenja koja smelo prevazilaze dati oblik države i beskrajno su plodotvorna za svako slično stanje.

Put vaspitnog pokreta, koji ćemo sada razmatrati, u širokom luku vodi od stare aristokratske

kulture da bi se na kraju, kod Platona, Isokrata i Ksenofonta, ponovo vezao za staru aristokratsku tradiciju i
ideju arete, oživljavajući je sada na osnovama duha. No, rani i srednji 5. vek od toga je još sasvim daleko.
Jer, tu je u prvom redu bilo potrebno nešto upravo obrnuto: da se razbiju uska stara shvatanja i njihovo
mitsko privilegovanje plemenite krvi, koje se umesnim i istinitim moglo pokazati jedino tamo gde su se
njena svojstva potvrdila kao duhovna prednost i moralna snaga, kao

sophia

dikaiosyne.

Ksenofont pokazuje

koliko je unošenje „duhovne snage“ u ideal arete od početka bilo snažno vezano za politički duh i koliko se
taj ideal temeljio na pravednom poretku i dobrobiti države kao celine. I kod Heraklita je, mada u drugom
smislu, zakon zasnovan na „znanju“, kojem i ima da zahvali za svoj nastanak; zemaljski nosilac tog
božanskog znanja polaže pravo na poseban položaj u polisu, ili dolazi u suprotnost s njim. Naravno, upravo
dela ovih velikih pisaca o novom problemu države i duha, problemu koji je bio pretpostavka za pojavu
sofista, potpuno jasno pokazuju kako ukidanje stare aristokratije po krvi, da bi se na njeno mesto postavila
aristokratija po duhu, smesta staru tenziju zamenjuje novom. Odnos između snažne duhovne ličnosti i
zajednice okupirao je mislioce sve dok je bilo polisa, ali oni ipak nisu uspeli da ga reše. U Periklu je taj
problem našao srećno rešenje kako sa stanovišta pojedinca tako i sa stanovišta zajednice.

Sofisti su prvi dali širok publicitet i uticaj zahtevu da se arete zasnuje na znanju. Buđenje

novatorskog individualnog duha i njegove često neudobne samosvesti možda samo po sebi ne bi podstaklo
nastanak jednog tako snažnog obrazovnog pokreta kao što je bila sofistika da sama javnost nije osetila
potrebu za širenjem građanskog horizonta i za duhovnim školovanjem pojedinca. Ova potreba postaje sve
vidljivija od trenutka kada se, posle Persijskih ratova, Atina uključuje u međunarodnu privredu, trgovinu i
politiku. Za svoj spas Atina je imala da zahvali jednom jedinom čoveku i njegovoj duhovnoj nadmoći. No,
ako ga država posle pobede i nije dugo trpela jer je njegova moć bila nespojiva s arhaičnim „isonomijom“,
pa je njegova vlast shvaćena kao jedva prikrivena tiranija, ipak se zahvaljujući logici istorijskog razvoja
uvidelo da održavanje demokratskog poretka u državi sve očiglednije zavisi od prava ličnosti vođe. Izbor
pravog vođe upravo je za demokratiju predstavljao suštinski problem, jer je ona sebe morala dovesti

absurdum

čim bi, hoteći da bude nešto više nego strogo regulisani oblik političkog ostvarivanja

demokratskog načela, postala istinska vladavina masa nad državom.

Cilj vaspitnog pokreta koji su stvorili sofisti od početka je bilo obrazovanje narodnog vode, a ne

naroda. To je u osnovi bio stari problem aristokratije u novom obliku. Naravno, za svakoga, pa i za
jednostavnog građanina, nigde kao u Atini nije bilo toliko mogućnosti za sticanje elementarnog obrazovanja,
čak i ako država nije uzimala školu u svoje ruke. Ali, sofisti su se od početka okrenuli izabranima. Njima je
dolazio samo onaj ko je hteo da se obrazuje za političara i da jednom stane na čelo svoga grada. Ako je takav
čovek, želeo da odgovori zahtevima vremena, nije bilo dovoljno da, kao Aristid, prosto ispuni stari politički
ideal pravednosti, jer je to zahtevano od svakog građanina. On je morao ne samo da se drži zakona nego i da
stvara zakone kojima će upravljati državom, a za to mu je, pored neophodnog iskustva koje je mogao steći
uranjajući u političku praksu, bio potreban i opšti uvid u pravu prirodu ljudskog života i društva. Osnovna
državnička svojstva nisu se, naravno, mogla naučiti. Delatna snaga, prisustvo duha i sposobnost predviđanja,
koje Tukidid pre svega ostalog slavi kod Temistokla,

urođeni su. Ali, dar hitrog, uverljivog govora mogao

se razviti. On predstavlja istinsku vladarsku vrlinu već kod plemenitih staraca koji u Homerovim epovima
sačinjavaju državni savet, i taj status potvrđuje i u svim kasnijim vremenima. Hesiod u njemu vidi snagu
koju muze podaruju kralju i pomoću koje on blagim pritiskom usmerava svaki skup.

Govornička veština tu

2 Thuk. I 138,3.
3 Hes. Theog. 96.

sebe, nego ga posmatra kao člana zajednice. Na taj način, vaspitanje dovodi čoveka u čvrstu vezu sa svetom
vrednosti i duhovno obrazovanje postaje deo velike celine koju čini ljudska arete. I ovaj oblik predstavlja
obrazovanje duha; samo što se duh tu ne shvata jedino intelektualno-formalno ili intelektualno-faktički, već
se uzima u svojoj socijalnoj uslovljenosti.

Pojedini naučnici su pisali da retorika kao obrazovni ideal,

e y legein,

ne predstavlja samo

novinu koju su doneli sofisti nego i onaj element koji ih zapravo povezuje; jer koliko god da su se razlikovali
u vrednovanju stvari, retoriku su svi negovali; a uz to, postojali su sofisti koji su, kao Gorgija, bili samo
retori i ničemu nisu podučavali. Ali, to je površan sud. Zajedničko obeležje sofista leži pre u tome što su svi
hteli da budu učitelji političke arete

i da nju ostvare intenzivnim duhovnim obrazovanjem, bez obzira na to

šta su ponaosob pod tim podrazumevali. Mi se možemo samo diviti bogatstvu novih i trajnijih vaspitnih
saznanja koja su sofisti podarili svetu. Oni su tvorci obrazovanja duha i veštine vaspitanja koja njemu vodi.
Na drugoj strani, jasno je da je novo obrazovanje, upravo tamo gde je izlazilo iz okvira formalnog i faktičkog
i vaspitanju za političko vodstvo prilazilo sa dubljeg stanovišta morala i države, dolazilo u opasnost da zapne
u poluistinama, ako se ne zasnuje na istinski istraživačkoj i temeljnoj filozofskoj misli koja traga za istinom
nje same radi. Od toga su pošli Platon i Aristotel kada su kasnije napali sistem sofističkog vaspitanja i do
temelja ga uzdrmali.

Tako smo došli do pitanja o mestu sofista u istoriji grčke filozofije i nauke. Ono je zapravo uvek

bilo čudno dvosmisleno, iako se sofisti po tradiciji u istorijama grčke filozofije smatraju organskim delom
filozofskog razvoja. Kad govorimo o ovoj dvosmislenosti, ne treba da se pozivamo na Platona, jer je on sa
njima bio u stalnom sporu zbog njihove veze sa životom i praksom, a ne zbog njihove nauke. Jedini izuzetak
je kritika Protagorine teorije saznanja u Platonovom

Teetetu?

Tu se sofistika zaista tretira kao deo filozofije,

ali se istovremeno ograničava na ovog jednog predstavnika, a taj most je ipak suviše uzan. Istorija filozofije
koju daje Aristotel u

Metafizici

isključuje sofiste. Novije istorije filozofije u njima obično vide osnivače

filozofskog subjektivizma i relativizma. Ali, začeci teorije kod Protagore ne daju dovoljno opravdanja za
takvo uopštavanje. Istorijska perspektiva znatno se narušava ako se učitelji arete postave pored svetskih
mislilaca kakvi su Anaksimandar, Parmenid ili Heraklit.

Miletska kosmologija pokazala je koliko je misao o čoveku, a pogotovu o praktičnom

vaspitačkom delovanju bila izvorno daleka čisto teorijskom istraživačkom porivu jonske „istorije“. Polazeći
od Milećana, videli smo kako se posmatranje kosmosa korak po korak približava problemu čoveka, koji sa
sve većom neminovnošću postaje središte interesovanja. Smeli Ksenofanov pokušaj da se čovekova arete
zasnuje na racionalnom saznanju o bogu i svetu dovodi ovu kosmološku nauku u unutrašnju vezu s idealom
obrazovanja i na trenutak izgleda da je filozofija prirode, ušavši u poeziju, stekla duhovnu dominaciju nad
obrazovanjem  i  životom  nacije.  Ali,  Ksenofan je  ostao usamljena   pojava,  bez  obzira   na  to  što  jednom
postavljeno pitanje o čovekovoj suštini, putu i vrednosti više nije davalo mira filozofiji. Jedino je Heraklit -
koji se, za razliku od Milećana, nije bavio fizikom - bio dovoljno veliki mislilac da na jednom jedinstvenom
primeru   zasnuje   teoriju   o   zakonitoj   strukturi   kosmosa,   sa   čovekom   kao   njegovim   sastavnim   delom.
Sledbenici miletske škole u 5. veku, koji su istraživanje prirode sve više tretirali kao zasebnu nauku, ili su u
potpunosti isključili čoveka iz svoje teorije, ili je pak svaki mislilac rešavao taj problem na svoj način.
Kosmologija Anaksagore iz Klazomene sadrži antropocentričnu tendenciju toga doba, utoliko što duh shvata
kao početak svekolike egzistencije i posmatra ga kao regulativnu snagu. Ali, Anaksagora u celini proučava
prirodu mehanički i ne uspeva da pokaže na koji se način duh i priroda prožimaju. Empedokle iz Akraganta
je filozofski Kentaur. U njegovoj dvolikoj duši jonska elementarna fizika živi u čudnom savezu s orfičkom
religijom iskupljenja. U Empedoklovom učenju ona vodi čoveka, to neiskupljeno biće, tu igračku u večnoj
igri nastajanja i nestajanja, mističnim putem od bezbožnog kruženja elemenata, za koje je sudbinom vezan,
do izvorno božanskog, čistog postojanja duše. Tako čovekov duševni svet, koji u sukobu s nadmoćnim
kosmičkim   silama   sve   više   traži   svoje   pravo,   kod   svakog   od   ovih   mislilaca   na   drugi   način   zadržava
samostalnost. Problem čoveka i njegovog moralnog sveta nije mogao ostaviti po strani čak ni tako strog
proučavalac prirode kakav je bio Demokrit. Ali, Demokrit uspeva da izbegne izvesne problematične puteve
na koje je rešavanje tog problema namamilo njegove neposredne prethodnike i povlači jasnu razliku između
filozofije   prirode   i   mudrosti   etičkog   vaspitanja.   Ono   za   njega   nije   teorijska   nauka   nego   drevni   oblik
pareneze,   u   kojem   se   naslede   stare   sentenciozne   poezije   na   osoben   način   meša   s   prirodnonaučnim,
racionalnim duhom moderne misli. Svi ti značajni simptomi pokazuju da čovek i njegovo postojanje postaju

obrazovanja i matematičkog enciklopedizma Hipije iz Elide.
5 Plat. Prot. 318 E ff. Men. 91 A ff.
6 Plat. Theaet. 152 A.

sve ozbiljniji filozofski problem. Ali, vaspitačka misao sofista ipak ne vodi poreklo odatle.

Sve veće interesovanje filozofije za čoveka, interesovanje koje se u koncentričnim krugovi-ma

sve više približava svom predmetu, samo je još jedan dokaz da je pojava sofista bila istorijski nužna. No,
sofistika se nije rodila iz naučno-teorijske nego u celini iz praktične potrebe. U tome leži dublji razlog što su
sofisti u Atini imali tako snažan uticaj, za razliku od jonske fizike koja u njoj nije uspela da trajno pusti
koren. Bez mnogo razumevanja za istraživanja udaljena od života, sofisti su se vezali za vaspitačku tradiciju
pesnika - Homera i Hesioda, Solona i Teognida, Simonida i Pindara. Tek kada im damo pravo mesto u
istoriji grčkog obrazovanja čija je putanja obeležena ovim imenima, njihov istorijski položaj postaje sasvim
jasan. Problem arete i mogućnosti njenog podučavanja ušao je u poeziju već kod Simonida, Teognida i
Pindara. Pre njih, pesnici su, svaki za sebe, iznosili svoj ideal čoveka, ne raspravljajući mnogo o njemu. Sada
poezija postaje podrucje u kojem mnoštvo glasova govori o vaspitanju. Već je Simonid u osnovi tipičan
sofist.

Sofisti zapravo samo čine poslednji korak. Različite žanrove parenetskog pesništva, u kojem se

pedagoški element najizrazitije javlja, oni pretvaraju u novu umetničku prozu, kojom majstorski vladaju, i na
taj način, po formi koliko i po misaonom sadržaju, ulaze u svesnu utakmicu s poezijom. Ovo preobražavanje
vaspitnog sadržaja poezije u prozu u isti mah je znak njenog konačnog racionalizovanja. Nasleđujući
vaspitački poziv poezije, sofisti raspravljaju i o njenoj prirodi i svrsi. Oni su prvi školovani tumači dela
velikih pesnika, na kojima rado zasnivaju svoja učenja. Sofisti, razume se, nisu interpretatori u užem smislu.
Oni su na svoje pesnike gledali kao na bezvremeno i neposredno prisutne, i bez ustezanja su ih uvodili u
vlastitu sadašnjicu, kako duhovito pokazuje Platonov

Protagora?

Hladno-razumska svrhovitost, svojstvena

onom vremenu, nigde se ne izražava snažnije ni manje prikladno nego u shvatanju poezije kao pouke. Homer
je za sofiste enciklopedija svih ljudskih znanja, od pravljenja kola do strategije, i riznica mudrih izreka o
životu.

Ep i tragedija koji vaspitavaju prikazujući herojska dela, tumače se sa čisto utilitarnog stanovišta.

Uprkos tome, sofisti nisu tek puki epigoni. Njih zaokupljaju mnogi vlastiti problemi.

Racionalističke teorije njihovog doba o moralnim i državnim pitanjima, kao i učenja fizičara, uticali su na
njih tako široko da su oko sebe širili atmosferu svestranog obrazovanja, čijoj jasnoj svesti, uzburkanoj
životnosti i podsticajnoj potrebi za saopštavanjem nije bilo ravno čak ni Pisistratovo doba. Njihov ponos na
vlastite duhovne snage u biti se oslanja na Ksenofana; Platon ga je neumorno parodirao i ismevao sve
njegove prilično mnogostruke vidove, od groteskno samosvesnog dostojanstva do sitničave taštine. Sve to
podseća na literate iz epohe renesanse; na njih lice i nezavisnost, kosmopolitizam i slobodoumlje koje su
sofisti propovedali. Hipija iz Elide, svestrano obrazovan i vičan svim zanatima, bez ijednog komada odeće ili
nakita na sebi koji nije načinio vlastitom rukom, primer je pravog

uomo universale?

Šarenu mešavinu

filologa i retora, pedagoga i literate, ni kod ostalih sofista nije moguće podvesti pod bilo koji tradicionalan
pojam. Ne samo zbog svojih učenja, nego i zbog duhovne i fizičke privlačnosti, sofisti su, kao najčuveniji
predstavnici grčkog duha, omiljeni gosti u svakom gradu u kojem podučavaju, kod svih bogataša i moćnika
toga doba. I po tome su oni pravi naslednici onih pesnika  „parazita“  koje na kraju 6. veka nalazimo na
dvorovima   tirana   i   u   kućama   bogatih   plemića.   Njihova   egzistencija   zasniva   se   isključivo   na   njihovom
intelektualnom značaju. Neprestano putujući, oni zapravo i nisu nigde trajno pripadali. Činjenica da je tako
nezavisan život u ondašnjoj Grčkoj uopšte bio moguć sama je po sebi krajnje karakteristična i predstavlja
siguran   znak   rađanja   jedne   sasvim   nove   vrste   obrazovanja   koje   je   u  srži   individualističko,   koliko   god
govorilo o vaspitavanju čoveka da služi zajednici i o vrlinama najboljeg građanina. Sofisti su zaista izraziti
individualisti u jednoj epohi koja, u celini gledano, naginje individualizmu. Utoliko su njihovi savremenici u
njima s pravom videli istinske predstavnike duha vremena. Znak vremena je i to što su sofisti živeli od
obrazovanja koje su prenosili. Obrazovanje je kao tržišna roba „uvoženo“ i iznošeno na pazar. Ova zlobna
Platonova primedba

u izvesnom smislu je sasvim opravdana, jedino je ne treba uzimati kao moralnu kritiku

sofista i njihovog ličnog nastrojenja, nego kao duhovni simptom. Za ,sociologiju znanja’ sofisti su neiscrpno,
još uvek nedovoljno iskorišćeno poglavlje.

Sve u svemu, u istoriji obrazovanja ovi novi ljudi predstavljaju pojavu od prvorazrednog

značaja. Zahvaljujući njima, paideia je ušla u svet i stekla racionalistički osnov kao svesna ideja i teorija
obrazovanja. Utoliko in moramo smatrati važnim stepenikom u razvoju humanizma, iako je on svoj najviši i
pravi oblik dobio tek u Platonovoj pobedničkoj borbi protiv njihovih ideja. Privremenost i nedovršenost
njihove su trajne karakteristike. Sofistika nije bila naučni pokret nego podređivanje nauke (starije jonske

7 To zapravo kaže još Plat. Prot. 339 A.
8 Plat. Prot. 339 A ff.
9 Plat. Pol. 598 E opisuje ovaj tip sofističkog tumačenja Homera očigledno prema određenom uzoru.
10 Plat. Hipp. Min. 368 B.
11 Plat. Prot. 313 C.