Nastavna interpretacija Don Kihota

UNIVERZITET U KRAGUJEVCU

Filološko-umetnički fakultet

Seminarski rad iz predmeta Akademsko pisanje

Tema:

NASTAVNA INTERPRETACIJA DON KIHOTA

Master studije- grupa za španski jezik i hispanske književnosti

Mentor: Student:

Kragujevac, februar, 2013. godina

Sadržaj:

1. Uvodna razmatranja…………………………………………………………………...…………………2

2. Pisac i epoha………………………………………………………………………………...……………3

3. Proučavanje književnog dela…………………………………………………………..………………...4

3.1. Kompleksno i parcijalno proučavanje………………………………………...…………………5

3.2. Načini proučavanja književnog dela…………………………..………………………………...5

4. Smisao dela u celini………………………………………………………………….…………………..5

5. Smisao i funkcija strukturnih elemenata dela………………………………………..…………………..6

5.1. Tema dela…………………………………………………………………..……...…………….6

5.2. Fabula……………………………………………………………………………………………7

5.3. Kompozicija……………………………………………………………………………………..7

5.4. Likovi u delu…………………………………………………………………………………….8

5.4.1. Odnos Don Kihota i Sanča Panse………………………………………………………..8

5.5. Idejni aspekt dela………………………………………………………………………………..9

5.6. Jezik i stil…………………………………………..……………………………………………9

6. Nastavna interpretacija

Don Kihota

…………………………………………………………………….10

7. Faktori uspešne nastavne interpretacije………………………………………………………………...11

8. Vrednosti književnosti………………………………………………………………………………….12

9. Završni komentar……………………………………………………………………………………….14

10. Literatura………………………………………………………………………………………………15

2. Pisac i epoha

Migel de Servantes Saavedra, bio je španski pesnik, dramaturg, a iznad svega prozni pisac. Rođen
je 1547. godine u Alkali de Enares (Alcalá de Henares). Nema čvrstih dokaza da je Servantes poreklom iz
jevrejske porodice i da je pripadao novim hrišćanima

, ali ukoliko uvažimo činjenice da je njegov otac bio

vidar, a deda pravnik (zanimanja koja su bila svojstvena Jevrejima), ali i nezahvalni poslovi koje je
Servantes obavljao u toku života, a koji su obično dodeljivani ljudima jevrejskog porekla za vreme
španskog srednjeg veka, možemo zaključiti da je na neki način bio marginalizovan i deskriminisan zbog
pripadanja potlačenoj klasi novih hrišćana. Servantes je često menjao mesto boravka, a jedno vreme je
boravio  i  u  Italiji,  gde   je   imao  priliku  da   se  upozna  sa   italijanskom  književnošću.  Učestvovao  je  u
pomorskoj bici kod Lepanta, u kojoj je bio teško ranjen, tako da posle oporavka levom rukom nije mogao
da se služi do kraja života. Određeno vreme je proveo u tamnici u Alžiru, odakle je izašao nakon pet
godina, kad je prikupljen novac za njegov otkup. Po povratku u Španiju   niko nije priznavao njegove
zasluge vojnika. Iako je bio poznat kao izuzetno hrabar i patriota, čovek sa velikim zaslugama za svoju
zemlju, već zaboravljen od svih, živeo je u nemaštini. Nije imao uspeha ni kao sakupljač poreza, jer je
ubrzo   opet   dospeo   u   zatvor,   zbog   optužbe   da   je   utajio   novac.   Međutim,   još   uvek   postoje   delovi
Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna. Za života Servantes nije bio priznat kao
ozbiljan autor, iako je rano počeo sa pisanjem. Sam pisac je retko govorio u svoje ime i više je voleo da
daje podatke o sebi preko izmišljenih likova , kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz

Don Kihota

. Nakon njegove smrti 1616. godine brzo je pao u zaborav, sve do XVIII veka, kad se našao u

centru interesovanja zahvaljujući jednom engleskom aristokrati i tada počinje sistematsko istraživanje
javnih i privatnih arhiva, koje se nastavilo do danas, a čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas
posedujemo.

Može se reći da Servantesova dela pripadaju i renesansi i baroku. Na neki način, predstavljaju
sintezu ova dva značajna pravca. Najznačajnija Servantesova dela su:

Galateja

(1585.),

Uzorne

novele

(1613.),

Put na Parnas

(1614.),

Osam komedija i osam novih međuigri

(1615.),

Pustolovine Persilesa i

Sihismunde

(1617.) itd., ali među svim njegovim delima posebno se izdvaja i svakako je najznačajnije

Don Kihot

(1605. i 1615.), remek-delo španske, ali i svetske književnosti.

Kako bi se bolje shvatila poetika romana

Don Kihot

, odnosno sve ono što ga čini i određuje kao

umetničko delo, neophodno je pozabaviti se okolnostima koje su prethodile stvaranju ovog dela. Roman
pripada epohi humanizma i renesanse, pa ćemo najpre objasniti šta ovaj pojam označava i kako je taj
period uticao na nastanak samog romana.

Humanizam

renesansa

je pojam pod kojim se podrazumeva kulturni preporod Evrope i

predstavlja jedinstveni kulturni i društveni pokret, čija je kolevka Italija, a koji se javlja u XIV veku i traje
do kraja XVI, odnosno početka XVII veka. Može se reći da je humanizam i renesansu uslovilo više
faktora: nezadovoljstvo srednjim vekom u kome je crkva bila svemoćna- ograničavala je ponašanje i
razmišljanje pojedinca i kažnjavala svakog ko ne misli kao ona, došlo je do nastanka gradova i pojave
građanske klase, geografskih otkrića, pronalazaka u oblasti nauke i tehnike itd.

Novi hrišćanin

(

š p .

cristiano nuevo

) je termin koji su na tlu današnje

i u doba

dobijale osobe

ili

vere koje su se pokrstile i prešle u

hri

šć

anstvo

, kao i njihovi potomci. Ponekad se taj naziv

protezao na više generacija nakon konverzije. Ovaj koncept novog hrišćanina stoji u direktnoj suprotnosti sa
konceptom

cristiano viejo

), tj.osobe čiji su preci bili hrišćani. U praksi, da bi neko dokazao da

je stari hrišćanin (što se često tražilo da bi se, na primer, imao pristup određenim zanimanjima), trebalo je da
podnese na uvid sedam krštenica - svoju, svojih roditelja, babe i dede i sa majčine i sa očeve strane.

D. Eisenberg,

Vida de Cervantes

/01372731911359628867024/

p 0000001.

htm

# I _1_

> 10.02.2013.

Zaokret od srednjeg veka ka antici naziva se

humanizam

. Pored oslobađanja od srednjovekovnih dogmi i

borbe protiv srednjovekovnog gledanja na svet i kult ličnosti, čovek toga vremena počinje da se oslobađa
i od imitiranja svega što je antičko, jer to postaje zamorno. Dolazi do opšteg preporoda, koji će zahvatiti
ponašanje i razmišljanje čoveka, ali i nauku, umetnost i ekonomiju. Taj preporod se obeležava kao

renesansa

, koja se smatra „zlatnim dobom“ u razvoju ljudske civilizacije. Humanizam i renesansa će se

iz Italije ubrzo proširiti i na ostale evropske zemlje.

Ovaj period ne obiluje delima, ali je ono što je

stvoreno vrhunsko ostvarenje u svojoj vrsti.

Don Kihot

, svojevrsna parodija

na viteške romane, postaće

kamen temeljac modernom evropskom romanu.

Don Kihotu

se uočava kritika srednjovekovnog romana, što je zapravo polazna ideja nastanka

samog dela. U španskoj književnosti, krajem XV i početkom XVI veka došlo je do ekspanzije viteških
romana, koji su nastali pod uticajem mnogovekovne borbe španskog naroda protiv Mavara, a što će kao
posledicu imati nastanak kulta idealnog junaka, koji svoj život posvećuje borbi za hrišćanstvo i slobodu
svoje zemlje. Viteške romane su čitale i starije i mlađe populacije, mnogi su se čak i poistovećivali sa
glavnim junacima i stvarali iluzije o ljubavi, pravdi, ljudskoj časti, obavezi spasavanja od nepravde i zla.
Sve to je bilo u suprotnosti sa idealima koje je donosio početak XVII veka. Isprovociran činjenicom da
viteški romani zauzimaju važno mesto u španskoj književnosti, Servantes je odlučio da se u svom delu
naruga takvoj književnosti, koja daje izopačenu sliku španske prošlosti, ali i njenim junacima i čitalačkoj
publici.   Građu   za   svoj   roman   Servantes   je   našao   upravo   u   viteškim   romanima,   ali   i   u   dubokom
nezadovoljstvu aktuelnom situacijom u Španiji, u kojoj je materijalni interes prevagnuo nad duhovnim
vrednostima   čoveka.   Izvrgavajući   ruglu   i   jedno   i   drugo,   autor   je   stvorio   delo   koje   je   jedno   veliko
izrugivanje i karikatura literature čije je vreme neizbežno prolazilo.

U književnosti,

Don Kihot

je delo

koje pripada Zlatnom veku španske književnosti, nastalo na prelasku iz renesansnog perioda u barok, ali
se ipak u njemu uočavaju mnoge renesansne odlike. U Vitezu Tužnog Lica, prepoznajemo odlike
renesansnog humaniste koji ispoveda ideal slobode, ljudskog dostojanstva i ekonomske jednakosti ljudi,
što je sve simbol mita o „zlatnom dobu“.

3. Proučavanje kniževnog dela

          Književno- umetničko delo je veoma složeno i njegovo proučavanje bi trebalo da pruži saznanja o
strukturi dela, elementima te strukture i njihovoj umetničkoj funkciji, ali i da otkrije smisao i značenje
dela, da ga oceni i vrednuje. Složenost književnog dela uslovljena je vrstom dela, njegovom prirodom i
žanrovskim osobenostima. Prozno delo, naročito roman, veoma je složeno i sastoji se iz velikog broja
elemenata: tema i ideja, građa i njena priroda i poreklo, način umetničke transformacije građe, književni
lik, narator i naracija, oblici kazivanja (monolog, dijalog, polilog), opisi i njihova umetnička funkcija,
motivacija i motivacioni sistemi, fabula i siže, kompozicija. Razmatranje svakog od navedenih elemenata
je jako važno za razumevanje i vrednovanje književnog dela. Predmet i pravac istraživanja određuju se u
zavisnosti   od   afiniteta   koje   ima   sam   istraživač   književnosti,   njegovih   metodoloških   opredeljenja   i
istraživačkih namera. Ne bi trebalo zanemariti ulogu istraživačke intuicije, koja pomaže u otkrivanju
novih, zanimljivih i specifičnih istraživačkih tema.

Č. Đorđević, P. Lučić,

KNJIŽEVNOST I SRPSKI JEZIK- Priručnik za učenike gimnazija i srednjih stručnih škola

Novi Sad, S Print, 2004. p. 201-202.

Parodija

- književno delo u prozi ili stihu, koje izlaže kritici i podsmehu drugo književno delo. To postiže

stvaranjem komičnih spregova reči, smešnih situacija i karikaturalnih slika.

S. Veličković, J. Marković,

Interpretacije iz književnosti I

. Niš, SVEN, 2003. p. 295.

Č. Đorđević, P. Lučić,

KNJIŽEVNOST I SRPSKI JEZIK- Priručnik za učenike gimnazija i srednjih stručnih škola

Novi Sad, S Print, 2004. p. 212-213.