SADRŽAJ:
UVOD.......................................................................................................3
1. POJAM I MEHANIZAM OSIGURANJA.......................................4
2. VRSTE OSIGURAVAJUĆIH ORGANIZACIJA...........................6
3. VRSTE OSIGURANJA......................................................................7
4. ŽIVOTNO OSIGURANJE...............................................................7
5. FUNKCIJA I PRIVREDNI ZNAČAJ OSIGURANJA ŽIVOTA..9
6. TEHNIČKE OSNOVE OSIGURANJA ŽIVOTA.........................10
7. ODLIKE OSIGURANJA ŽIVOTA................................................12
8. OSTALE VRSTE OSIGURANJA ŽIVOTA.................................13
9. RIZICI ISKLJUČENI IZ OSIGURANJA.....................................16
10. OSNOVNA LOGIKA OSIGURANJA..........................................18
ZAKLJUČAK.......................................................................................19
LITERATURA......................................................................................20
2
UVOD
Osiguranje je jedan oblik upravljanja rizikom, prvenstveno usmeren na smanjenje
finansijskih gubitaka. Osiguranje je prenos rizika sa osiguranika na osiguravajuće društvo, uz
plaćanje premije osiguranja. Osiguranje, izbegavanje, ublažavanje i prenos rizika, smanjuju
neizvesnost pojedinca i organizacija. Osiguranjem se omogućava inteligentno upravljanje
rizikom, postizanje stabilnosti i razvoja. Osiguranje života predstavlja kombinaciju
osiguravajuće zaštite i štednje, čime se obezbeđuje porodična i lična finansijska sigurnost.
Osiguranje života proveren je i prihvaćen oblik osiguranja i štednje u svim razvijenim zemljama
Evrope i sveta.
Čoveku su oduvek pretile opasnosti koje su ugrožavale njegov život, zdravlje i imovinu.
Suočavajuci se sa njima on je morao organizovati neku vrstu zaštite od posledica sopstvenih
aktivnosti koje su mogle doneti štetu ne samo njemu, nego i trećim licima. Zbog toga je došlo do
pojave velikog broja osiguravajućih kompanija koje se utrkuju da svojim klijentima pruže što
povoljnije uslove u pogledu osiguranja postojećih rizika, ali i ako se ukaže potreba za tim
osiguraju i nove rizike koji su karakteristični za određeno vreme i društvo u kome se nalaze.
Međutim, i pored velikog broja različitih rizika za kojima postoji objektivna potreba da se lica od
njih osiguraju, i dalje ljudski život ostaje predmet osiguranja koji je od neprocenjive vrednosti i
za kojim će uvek postojati potreba za osiguranjem.
Pri opisivanju načina života, uobičajeno je koristiti reči kao što su dinamičan i
nepredvidljiv . U suprotnosti sa našim načinom života jedna je od temeljnih ljudskih potreba -
potreba za sigurnošću i stabilnosću. Niko ne želi misliti o smrti ili invalidnosti, ali realnost je da
porodici može biti potrebna finansijska podrška u situaciji kada vi ne bi bili tu da se za to
pobrinete.
Tokom celog perioda štednje život je osiguran. U slučaju smrti osiguranika, osiguranje
zbrinjava članove njegove porodice i isplaćuje celokupnu osiguranu sumu a ne samo onaj deo
koji je do tada uplaćen, što predstavlja osnovnu razliku u odnosu na štednju u bankama. Životno
4
osiguranja u slučaju da nastupi predviđeni događaj (osigurani slučaj), a uz uslov da osiguranik
uplaćuje određene iznose novca u predviđenim rokovima (premija osiguranja).
Tehnika osiguranja je onaj deo koji uređuje osiguranje posmatrano kao poseban način za
izjednačavanje rizika uz upotrebu najsavremenijih statističko – matematičkih metoda.
Osigurani slučaj (odnosno – događaj u odnosu na koji se zaključuje osiguranje) mora biti
budući, neizvestan i nezavisan od isključive volje ugovarača osiguranja (pojedinca ili
organizacije koji sa osiguravačem zaključuje ugovor o osiguranju, obavezujući se da plati
određenu premiju osiguranja).
Osiguranja se može posmatrati sa dve tačke gledišta:
1. Opšte osiguranje koje se ugovara na godišnjem nivou kao pokriće u odnosu na
mogućnost gubitka po osnovu većeg broja fenomena koji mogu nastati u tom periodu,
kao npr.požari, krađe, itd.
2. Životno osiguranje, koje se javlja u vidu dugoročnog ugovora koji obezbeđuje od rizika
smrti, invaliditeta, povreda, itd.
U oba pomenuta slučaja obaveza osiguravajuće kompanije nastaje kada nastupi osigurani
slučaj. Mada, u slučaju životnog osiguranja osiguranik ostvaruje i dugoročnu štednju , koji u
kasnijem periodu može koristiti kao sredstvo za život. Određeni iznos će sa sigurnošću biti
uplaćen kada nastane smrt u vreme trajanja polise, ili zato što prođe određeni period, nakon čega
dospevaju akumulirani prihodi od investiranja i reinvestiranja godišnjih premija. Naknada
vlasniku polise nije tačno predvidiva, jer mu osim osiguranog dela može pripasti i manji ili veći
deo po osnovu uspešnosti investicija dotične osiguravajuće kompanije. Stoga u svojoj politici
prodaje polisa osiguravajuće kompanije naglašavaju osiguranje uz profit, a ne zaštitu od smrti,
što je i psihiloški prihvatiljivije za osiguranike. Sve veći značaj osiguranja u prikupljanju
štednjeje stimulisan poreskim olakšicama u obliku nižih korporacijskih porezana prihod od
investicija, kao i poreskim olakšicama na plaćene premije.
Organizacije za osiguranje života obezbeđuju niske stope prinosa ili prihoda za korisnike,
zbog čega mogu da ulažu svoje slobodne fondove u plasmane sa niskim stopama prinosa isa
visokim stepenom stabilnosti. Kod ovih organizacija ne postoji problem likvidnosti, zbog čega se
fondovi plasiraju kao dugoročna aktiva u državne obveznice, obveznice preduzeća, stambene
kredite. U slučaju većih stopa inflacije smanjuju se trendovi štednje kod ovih institucija.
Za razliku od organizacija za osiguranje života, institucije za osiguranje imovine nemaju
stabilan i predvidljiv priliv sredstava.
Koncept osiguranja se zasniva na diverzifikaciji i stratifikaciji određenih nepovoljnih
slučajeva. Na primer , pri nekim standardnim okolnostima procenat starosne grupe koja umire
tokom godine postaje sasvim stabilan. Zbog toga svako može predvideti iznos koji će nečiji
članovi porodice primiti u slučaju smrti , što omogućuje da se individualni rizik preobrazi u
5
trošak. Napraćene premije u određenom periodu služe za isplatu nadoknada osiguranoj grupi u
proporciji sa predviđenim procentoms starosne grupe koja umire. Osiguravajuće kompanije
procenjuju procenat populacije koji će pretrpeti određeni finansijski gubitak. One prodaju polise
pojedincima. S aspekta osiguravajuće kompanije aktivna je ona cena koja osigurava naknadu
onima koji su pretrpeli gubitak, koja pokriva troškove poslovanja i obezbeđuje razuman profit.
Osim što obavljaju osiguravajuće poslove, ove kompanije imaju tretman intermedijarnih
finansijskih institucija, jer mobilišu i reinvestiraju uštede. Npr, prodajom polise o doživotnom
osiguranju osiguravajuća kompanija mobiliše štednju, a u slučaju smrti osigurane individue plaća
naknadu članovima porodice,što predstavlja vid ugovorne štednje, i osiguranje protiv
finansijskog gubitka porodice u slučaju prerane smrti, sdruge strane. Dakle, ova polisa
predstavlja program štednje, i u toj funkciji osiguravajuća kompanija deluje kao finansijski
posrednik, mobilišući i reinvestirajući štednju.
Postoje dva aspekta upravljanja u osiguravajućim kompanijama. S obzirom da je
osiguravajuća funkcija vidljiva, ona i angažuje najveći broj zaposlenih u kompaniji. Radi se o
prodaji osiguranja na malo, ograničavanju verovatnoće neizvesnosti određenih slučajeva, naplati
potraživanja i evidentiranja mnogobrojnih obavljenih transakcija. Drugi deo upravljanja se
odnosi na investicionu aktivnost osiguravajućih kompanija. I u ovom slučaju se radi o velikim
sumama novca, ali se poslovi zaključuju u vidu manjeg broja transakcija velikih pojedinačnih
vrednosti, zbog čega je to manje eksponiran deo upravljanja i zapošljava manji broj službenika.
Iz navedenog je evidentno da je cilj menadzmenta osiguravajućih kompanija maksimiziranje
profita i minimizacija rizika.
2. VRSTE OSIGURAVAJUĆIH ORGANIZACIJA
Postoje mnogobrojni kriterijumi prema kojima se klasifikuju osiguravajuće organizacije.
Prema obliku osiguranja kojim se bave, osiguravajuće organizacije se dele na specijalizovane i
one koje se bave svim vrstama osiguranja preko svojih specijalizovanih afilijacija. Prema načinu
prodaje svojih usluga se dele na one organizacije koje opslužuju samo članove određenih grupa,
dok neke imaju grupu agenata koji prodaju samo njihovo osiguranje. Neke kompanije prodaju
svoje osigruanje preko određenih agencija koje uz to prodaju i svoje osiguranje. Grupne prodaje
polisa osiguranja grupama zaposlenim doprinosi povećanju prodaje osiguranja. Ovakve grupne
prodaje smanjuju cenu koštanja osiguranja i omogućuju da se cena osiguranja formira prema
karakteristikama određene grupe, što je preciznije u odnosu na formiranje cene prema celoj
populaciji.
Prema obliku svojine, osiguravajuće kompanije se dele na akcionarska društva i zajedničke
osiguravajuće kompanije. Ukoliko su osiguravajuće kompanije osnovane kao akcionarska
društva, formiraju se prodajom običnih akcija investitorima. Investitori snose gubitak dela ili
celokupne invsticije, ukoliko poslovanje osiguravajuće kompanije iskaže gubitak, ili naprotiv,
ostvaruju prinos ukoliko kompanija ostvari profit. Zajedničke osiguravajuće kompanije su u
