Kreditno-investiciono tržište  je tržište na kome se nude i traže sredstva za investicije
(duži period). Tu se pojavljuju banke, preduzeća i drugi finansijski subjekti, zavodi za
osiguranje, investicioni findovi itd.  Hipotekarno tržište  je tržište na kome se kapital
koristi u formi hipotekarnih kredita.  Tržište hartija od vrednosti dugoročnog karaktera
ili tržište efekata, predstavlja specifičan oblik tržišta kapitala. Javlja se kao primarno
(emisiono) i sekundarno tržište. Primarno tržište kapitala odnosi se na prvu emisiju
efekata, tj. hartija od vrednosti, i to obveznica i akcija. Cilj je pribavljanje, prvenstveno
novčanih sredstava. Sekundarno tržište kapitala odnosi se na kasniju kupovinu i prodaju
ranije emitovanih hartija od vrednosti na primarnom tržištu.

Emisije hartija od vrednosti

1. Direktna - emitent vrednih papira i investitor su u direktnoj vezi, bez posrednika;
2. Indirektna - obavezno je posredovanje institucije (banke);
3. Interna emisija - vrši se kada se emisija vrši na osnovu dobiti stvorene u preduzeću.

Sa aspekta mesta na kome se obavljaju operacije sa hartijama od vrednosti, tržište
kapitala predstavlja jedinstvo: berzanskog prometa i vanberzanskog prometa.
Berzanski promet – predstavlja ukupnost transakcija na službenom delu berze hartija od
vrednosti, odnosno efekata, kao instituciji tržišta kapitala.
Vanberzanski promet – predstavlja tržišne transakcije sa hartijama od vrednosti, koje se
realizuju izvan službenog dela berze. Po svom obimu, ovaj promet je veći od
berzanskog.

3. IZVORI KAPITALA

Ponudu kapitala predstavljaju sva raspoloživa novčana sredstva u dužem roku od godine
dana. Pri tome, ovde mislimo na svu sumu kapitala koji potiče iz nekoliko izvora, kao
što su:

svi vidovi štednje, kao odložene potrošnje;

svi oblici transformacije mobilisanog novca u kapital banaka i

zajmovi u inostanstvu.

Štednja, kao odložena potrošnja društva, se formira u sektoru stanovišta i u okviru
privrednog i društvenog sektora zemlje. Kolika će biti ta dužina odlaganja trošenja
zavisi od niza objektivnih i subjektivnih faktora, od kojih su najznačajniji sledeći:

Stopa ostatka ličnog dohotka i akumulacije;

Stopa očekivanog prihoda u budućnosti;

Stepen razvijenosti instrumenata za stimulisanje štednje.

Vunjak N., Kovačević Lj. :

"Finansijsko tržište berze i brokeri"

, Proleter ad, Subotica,

2003.

Funkcionisanje sekundarnog  tržišta HoV može uvek značajno da doprinese povećanju
raspoloživih oblika štednje, jer svi vlasnici slobodnog kapitala imaju široku mogućnost
ulaganja u dugoročne HoV različitih stepena rizika i stope prinosa na kapital. To je zato
što putem kupoprodaje mogu lako menjati strukturu svog portfelja dugoročnih HoV i
tako brzo dolaziti do gotovine.
Drugi značajan izvor kapitala je transformacija mobilisanog novca u kapital banaka.
Ovaj   izvor   je   isključivo   rezultat   ’’prerađivačke   funkcije’’,   bankarskog   finansijskog
sektora, koji je u mogućnosti da ogromne iznose štednje, koja se nalazi na štednim
računima banaka u tzv. likvidnoj formi, delimično koristi kao kapital, a da se pri tome
banka ne izloži riziku nelikvidnosti. Drugim rečima, transformacija mobilisanog novca
u kapital banaka je uslov stalnog jačanja tržišta kapitala, jer banke jačaju svoju pasivu
mobilišući novac u depozite. Ti depoziti po ročnosti su različiti: po viđenju, preko onih
do nekoliko nedelja, meseci i godina. Samo oni depoziti raspoloživi preko godinu dana
su   sa   karakterom   kapitala.   Banka   može   preraditi   novac   u   kapital.   To   redovno   čini
plasirajući sve depozite ročnosti do godinu dana njihovom tansformacijom u kapital. Da
bi u tome uspela banka nastoji da ima više: deponenata, oročenih depozita i međusobno
poslovno povezanih deponenata po viđenju. Očekivanja banke su da ima maksimalan
broj deponenata koji su međusobno poslovno povezani i sa oročenim depozitom, jer su
tada veće i mogućnosti da će depoziti  biti održavani na istom nivou, ili da će rasti.
Naime, tada postoji mogućnost različitih rokova dospeća mnogih poslovno povezanih
deponenata u međusobnim trgovanjima, jer će se trgovati bez izlaska novca iz banke.
Sve   to   daje   za   pravo   bankama   da   će   u   svojim   računicama   uspeti   u
transformaciji  postojećih depozita u kapital, radi njegovog plasmana u vidu dugoročnih
kredita i povraćaja u vidu novog kapitala kao dugoročnog izvora finansiranja. Ako
pored svih preduzetih mera dođe do povećanog podizanja novca sa depozita nego što je
razlika između ukupnih depozita i dugoročnih plasmana pokrivenih tim depozitima,
banka rizikuje da uđe u zonu nelikvidnosti i ako ne reši pravovremeno taj problem ide u
sanaciju ili u bankrotstvo.

Motivi banaka da transformacijom vrše pretvaranje novčanih

dokumenata u kapital su u obezbeđivanju većih kamata na dugoročne u odnosu na
kratkoročne kredite. Razloge za takvo ponašanje treba tražiti u činjenici da je:

rizik naplate kredita-plasmana proporcionalan dužini roka njegove naplate,

dugoročno kreditiranje praćeno je sa povećanjem svih troškova,

ako je reč o hipotekarnoj garanciji za odobreni kredit pitanje njegove naplate
hipotekom je: može li založena stvar u prodajom da pokrije tangirani kredit i sl.

Pribavljanje   kapitala   u   inostranstvu  vrši   se   najčešće   u   vidu   kredita   i   ulaganjem   u
domaća preduzeća na vlasničkoj osnovi. Pribavljanje kapitala na ovaj način vezano je za
profitabilnost   ulaganja   u   domaća   preduzeća,   ta   za   sigurnost   i   stabilnost
makroekonomskog   i   političkog   sistema   zemlja.   Pribavljanje   kapitala   iz   inostranstva
kreditnim putem u trenutku pribavljanja povećava domaću ponudu kapitala, dok je u
trenutku povraćaja smanjuje. Zaduživanje putem kredita nosi rizik svake vrste, a pre
svega zbog: - ekonomske zavisnosti od sveta, zbog prevelike zaduženosti, - opasnosti
od inflatornih gubitaka, te radi inflacije troškovnog karaktera. Dok se pribavljanjem
kapitala putem inostranih kredita povećava domaća ponuda kapitala, a pri povraćaju ista
smanjuje, dotle se pri pribavljanju kapitala na vlasničkoj osnovi ponuda kapitala samo
povećava, a ne smanjuje, jer nema otplate i povraćaja glavnice uloženog kapitala.

Bogdanović M., Šestović M. : „Ekonomija od A do Z: (leksikon ekonomskih

pojmova)“, Beogradska otvorena škola: Dosije, Beograd, 2002

5. UČESNICI NA TRŽIŠTU KAPITALA

Dosadašnja praktična iskustva tržišta kapitala ukazuju da se, kao učesnici najčešće
pojavljuju:

1. Investitori kapitala u ulozi prodavca;
2. Preduzetnici kapitala u ulozi kupaca;
3. Posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija specijalizovanih

finansijskih institucija na berzi;

4. Država, u ulozi regulatora i kontrolora.

Uspešno   partnerstvo,   uvažavaju   se   principi   međusobnog   poverenja   i   obostrane
korisnosti. Poslovi između kupaca i prodavaca završavaju se veoma često bez prisustva
kapitala kao specifične robe i bez svedoka, gde je iz tih razloga neophodno i međusobno
poverenje između korisnika.
Sa aspekta tržišnog odnosa, učesnici na tržištu kapitala se mogu svrstati u neposredne i
posredne učesnike.
Prioritetni zadatak investitora jeste zaštita njihovih interesa. Zaštitom svog kapitala,
investitor   sprečava   budućeg   dužnika   da   realizuje   svoj   interes   na   štetu   poverioca.
Međusobni   odnosi   poverioca   i   dužnika   na   tržištu   kapitala   ukazuju,   da   se   tržišna
regulativa treba tako da se postavi da ne dovodi investitora u neravnopravni položaj u
odnosu na korisnika kapitala.
Zaštita interesa investitora je moguća preko:

funkcionisanja savremenog sistema informisanja;

zaštita od naplate potraživanja;

zaštita izdavanjem bankarskih garancija.

Poslovne operacije korisnika kapitala na tržištu kapitala odnose se na:

primenu emisije dugoročnih efekata;

njenom plasmanu na tržištu;

registraciji emisije kod nadležnih organa;

eliminisanju oscilacije kursa i oscilaciju tržišta;

zatvaranju emisije kapitala.

Posrednici   na   tržištu   kapitala   su   najmalobrojniji,   a   po   kvalitativnim   elementima,
najvažniji   učesnici   na   tržištu   kapitala.   Za   posrednike   na   tržištu   kapitala   je
karakteristično, da u poslovnim odnosima trebaju da štititi interese komitenata, što je u
određenim slučajevima u suprotnosti sa njihovim interesima.
Država se na tržištu kapitala može pojaviti u ulozi investitora i istovremeno zajedno u
obe   uloge,   odnosno   kao   investitor   i   korisnik   kapitala.   Regularna   uloga   države   ili
ovlašćenog organa je primarna i najznačajnija uloga od svih uloga koje imaju ostali
akteri na tržištu kapitala. Što je regulatorna uloga države uspešnija, to su svi faktori i
indikatori tržišnih odnosa na tržištu kapitala uspešniji i obrnuto. Država ostvaruje svoju
osnovnu   ulogu   kao   kontrolor   i   revizor   na   tržištu   kapitala   kroz   široko   organizovani
aparat, koji ima preventivu i naknadnu funkciju u kontroli ukupnih tržišnih odnosa i
poslovnih transakcija na tržištu kapitala.

5.1 ULOGA BANAKA U RAZVOJU TRŽIŠTA KAPITALA

Banke

kao finansijske organizacije obavljaju raznovrsne finansijske operacije koje se

mogu svrstati u sledeće grupe poslova:

stvaranje i poništavanje novca;

plaćanje po osnovu tekućeg poslovanja;

posredovanju pri transferu finansijske štednje.