Evropska centralna banka
Београд
СЕМИНАРСКИ
РАД
Предмет:
Монетарна економија
Тема:
Eвропска Централна Банка
- Београд, јaнуар 2013. године -
САДРЖАЈ
2

1. ЦЕНТРАЛНА БАНКА
За Централну банку се може рећи да је квази банка или специфична државна
институција. Она представља непрофитна институција, и она не успоставља
директне односе са небанкарским секторима, осим са државом, што значи да нема
конкурентских односа измађу централне банке и других банака. Централна банка
врши емисиону функцију. Она преко својих специјализованих институција емитује
готов новац. Централна банка емитује и примарни новац тако што одобрава
кредите пословним банкама или од њих купује недоспела потраживања. На овај
начин Централна банка одржава потребну количину новца у оптицају и регулише
висину каматних стопа на финансијским тржиштима Централна банка се јавља као
„банка- банака“ и као „банка- државе“. Централна банка је, с једне стране, новчана
институција (у којој се се формира и динамизира оптицајни новац), а с друге
стране, представља банкарску институцију (која успоставља бројне кредитне и
депозитне односе са банкама, државом и иностранством).
Централне банке су се до другог светског рата организовале као
акционарска друштва, а тек касније су се национализовале и тек онда ступиле под
контролу државе. Прва централна банка основана је у Шведској 1656. године, a
највећи утицај је имала Банк оф Енгланд која је основана 1695. године.
Функције централне банке су:
1)
вођење монетарне политике - стабилност цена, економски раст, пуна
запосленост у уравнотежени платни биланс.
2)
функција „последњег уточишта банака“ - обезбеђивање пословне банке
потребном количином новца и кредита, да би се спречио банкрот.
3)
супервизорска функција - има за циљ да апсорбује економске и финансијске
вишкове и да минимизира ризике по основу трансфера и алокације финансијских
ресурса.
Инструменти резализације функције централне банке:
1)
редисконтни кредити банкама - реализују се преко редисконтних операција,
чију основу представља куповина робних меница и др. комерцијалних папира од
пословних банака;
2)
операције на отвореном тржишту – реч је о куповини или продаји државних
обвезница на финансијском тржишту;
3)
стопа обавезних резерви - сматра се као повремен инструмент и неопходан
инструмент монетарно- кредитног регулисања. Примењује се најчешће у условима
екстерне ликвидности или неликвидности банкарског система.
4)
специјални депозити - њиховим формирањем постиже се додатно снижење
обима расположивих банкарских ресурса;
5)
есконтна (дисконтна) каматна стопа - минимална каматна стопа по којој је
централна банка спремна да кредитира пословне банке;
4
6)
директивне мере- мере које нису флексибилне у односу на механизме
тржишта, и могу бити квантитативне и квалитативне;
7)
неформални утицај централне банке
Националне централне банке су једине које могу уписати капитал у ЕЦБ и
постати акционари. За сваку централну банку износ капитала зависи од броја
становника земље чланице и укупног учешћа у ГДП-у Европске Заједнице.
2. ЕКОНОМСКА И МОНЕТАРНА УНИЈА
Опредељењем за сварање економске и монетарне уније, земље чланице су
превазишле своје ускогрудне интересе и неслагања око будућих токова
интеграције, руководећи се логиком економских предности уједињења. Увођење
монетарне уније је озваничено Уговором о Европској унији у Мастрихту 1992.
године. Економске користи формирања монетарне уније се огледају у следећем:
јединствена валута ће укинути трансакционе трошкове конверзије валтута земаља
чланица (које се процењују на 0.5% ГДП Европске уније), укинуце ризик
флуктуација девизних курсева, како домаћих тако и светских валута на унутрашњу
трговину ЕУ, кроз ценовну и монетарну стабилност које гарантује Европска
централна банка. Формирањем овакве Уније значи одрицање од монетарног
суверенитета земаља чланица у корист ЕЦБ. Оснивање ЕЦБ представља
инстутуционални стуб монетарне уније.ЕМС је од комитета европских централних
банака и неких независних експерата за монетарна питања, на челу са
председником Комисије Заком Делоном наручила извештај о томе како се може
остварити ЕМУ, извештај је поднет у априлу 1989. и предложен је процес од три
фазе.
♦ ПРВА ФАЗА -
трајала је од 1.6.1990. до 1.1.1994. године. У овој фази
успешно је комплетирано јединствено тржиште роба, услуга и капитала, остварена
је потпуна либерализација кретања капитала унутар Заједнице и успостављени су
механизми
чвршће координације економских и монетарних политика. Ову вазу
су пратили неповољни економски услови (рецесија, велика незапосленост, јавни
дугови појединих земаља, повећане маргине осцилација девизних курсева у односу
на паритете у оквиру ЕМС (Економског монетарног система).
♦ ДРУГА ФАЗА -
почела је од 1.1.1994. године и трајала је све до 1997.
(ако већина земаља чланица испуни критеријуме конвергенције за улазак у трећу
фазу), а најдуже до 1999. године.Предвиђено је било јачање координације
монетарних политика земаља чланица, како би се припремио терен за
конституисање и вођење јединствене монетарне политике у трећој фази. На
почетку ове фазе основан је Европски монетарни институт (ЕМИ), као претходница
ЕЦБ. Његове чланице су различите европске банке, и његов задатак је да припреми
пут за трећу фазу.
5

Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti