УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ
ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ
ОДСЈЕК ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ
ЖИВОТ И ДЈЕЛО АЛЕКСЕ ШАНТИЋА
Семинарски рад из Српске књижевности ХХ-ог вијека
Студент: Професор-ментор:
Славица Михајловић др Ранко Поповић
Број индекса: 761/02
УВОД
Док 19. вијек карактеришу епохе у којима преовлађује један
књижевни правац, па епоха по њему може добити назив, у 20. вијеку
упоредо тече више праваца, струјања или књижевних покрета тако да је
скоро немогуће само по једном од њих обиљежити то доба. Ипак,
раздобље од деведесетих година 19. вијека до Првог свјетског рата
може се обиљежити једним именом:
модерна
или
модернизам
.
Као реакција на позитивизам и на реалистичко-натуралистичку
доктрину у умјетности, крајем 19. вијека јавља се у Европи
идеалистичка и метафизичка филозофија и модерна умјетност
неоромантичарског карактера, који се исказује у различитим
покретима, школама и струјама (симболизам, импресионизам,
неоромантизам, неокласицизам и др.). Модерна није јединствен покрет,
различито је идејно, естетски и национално обиљежена.
Термин
Die moderne
први пут је употријебљен у Њемачкој
осамдесетих година.
И поред разноврсности, постоје неке опште одлике
модернистичког покрета на пријелазу стољећа: узнемирени
сензибилитет, духовно клонуће, индивидуализам и песимизам, бјежање
од стварности, окретање унутрашњем човјековом животу, истицање
осјећајности, субјективности и ирационалног…
Модерна у јужнословенским књижевностима значи, прије свега,
заокрет према Европи. У њој се, у зависности од националних,
социјалних и културних услова, јављају различити утицаји: декаденца,
парнасизам, симболизам, психологизам, сецесија и др.
На српску књижевност овог раздобља највише дјелују
парнасизам и симболизам. Мјешавина парнаса и симболизма јесте
основно стилско обиљежје поезије српске модерне. У поезији се
наставља оно што је започео Војислав Илић: модернизација пјесничког
израза и усавршавање форме према великим узорима са стране. Узори
су се, међутим, промијенили. Војислав их је тражио у класичној
старини и код руских романтичара. Пјесници овог раздобља тиме се
више не задовољавају. Они уче највише од француских парнасоваца и
симболиста.
Прелаз између војиславизма и поезије модерне чине два
пјесника из Херцеговине, Алекса Шантић и Јован Дучић. Ова два
пјесника у првој фази свог стваралаштва, оба војиславовци, достижу
Алекса Шантић
1. БИОГРАФИЈА
Ако се изузме период боравка у Трсту и Љубљани гдје је
похађао средњу трговачку школу, слободно се може рећи да се
Шантићев цијели живот одвијао се у Мостару, граду младости и
љепоте, гдје је рођен 27. маја 1868, а умро 2. фебруара 1924. године.
Био је дијете када му је умро отац, након чега старање над њим
преузима строги стриц и под његовим надзором провео је већи дио
младости. Имао је два брата, Перу и Јакова, те једну сестру, Радојку,
која се удала за његовог пријатеља Светозара Ћоровића. Пошто је
рођен у строго патријархалној, богатој мостарској трговачкој породици,
у конзервативној друштвеној средини, укућани нису имали довољно
разумјевања за његов таленат. Врло млад, заљубљује се у Славонку
2. БИБЛИОГРАФИЈА
Пјесме,
Мостар, 1981.
Пјесме,
Књ. II Мостар, 1985.
Пјесме,
у Мостару, 1901.
Под маглом.
Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907.
Пјесме.
У Мостару, 1908.
Пјесме.
Београд, 1911.
На старим огњиштима,
III, попуњено издање, Сарајево, 1920.
Под маглом.
Слика из горње Херцеговине. Београд-Сарајево, 1920.
Песме.
Београд, 1924.
Драме.
Хасанагиница. Под маглом. Анђелија. Немања. Мостар, 1927.
Целокупна дела
. Књ. I, II, III. За штампу приредио Владимир Ћоровић.
Београд, 1928-1932.
Сабрана дјела
I, II, III. Предговор и редакција др Војислав Ђурић.
Сарајево, 1957.
Изабрана дјела
, I-V, Приредио Бранко Милановић, Сарајево, 1972.
