UNIVERZITET U SREMSKOJ KAMENICI
KONSULTATIVNI CENTAR
NIŠ
PRISTUPNI RAD
STRANE INVESTICIJE U SRBIJI
Mentor: Student:
prof.dr Olja Munitlak Ivanović
Stefan Manijlović
147/11
Niš, april, 2012.
SADRŽAJ
1. UVOD …………..……………………………………………………….……………………… 3
2. OBLICI STRANIH ULAGANJA ….……………………………………...….……...…… 4
3. STRANE DIREKTNE INVESTICIJE ……………………………….………….…….. 4
3.1 SDI i domaći sadržaj proizvodnje ………………………….……………….. 5
3.2 SDI i zahtevi u pogledu izvoza …………………………...………….………. 5
3.3 SDI i zahtevi u pogledu licenciranja tehnologija ……………………... 5
3.4 SDI i privatizacija ………………………………………………………...……….. 8
4. STRANE DIREKTNE INVESTICIJE U SRBIJI ……………………………..………. 8
4.1 Ukupne investicije ……………………………………….…….……….…………… 9
4.2 Glavni investitori ………………………………………….…….……..……………. 9
4.3 Stabilna ekonomska situacija …………………….…………………..…..…... 10
4.4 Veliki potencijal tržišta …………………………….….………………………… 10
4.5 Niski troškovi poslovanja ……………………….……..……………………….. 10
4.6 Vredni ljudski resursi ……………………………………..……………………… 11
4.7 Povoljan geografski položaj ……………………….….……………………….. 12
4.8 Razvijena investiciona infrastruktura …….…….………………………… 12
5. ZAJEDNIČKA ULAGANJA ………………………………………………………………. 13
6. KONCESIJE ………………………..………………………………………………………… 13
6.1 BOT sistem …………………….…………………..………………………………… 14
7. ZAKLJUČAK ………………………..……………………………………………………….. 16
LITERATURA ……………………….…………………………………………………………. 16
2
2. OBLICI STRANIH ULAGANJA
1
Veliki značaj za privredni rast i razvoj zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji imaju
strana ulaganja. Dosadašnja iskustva pokazuju da su strana ulaganja igrala značajnu
ulogu u strukturnim promenama proizvodnje i izvoza u zemljama korisnicama ovih
sredstava. Za zemlje koje imaju otežan pristup međunarodnom tržištu kapitala strana
ulaganja predstavljaju „ventil“ za angažovanje inostranih sredstava.
Osnovni vidovi stranih ulaganja su: strane direktne investicije (foreign direct
investments – FDI), različiti oblici zajedničkih ulaganja (joint ventures), portfolio
investicije, ulaganje sredstava u vezi sa privatizacijom (nova ulaganja i preuzimanje
vlasništva nad preduzećima kao i razmena spoljnog duga za ulog – debt equality swaps),
kao i koncesije.
3. STRANE DIREKTNE INVESTICIJE
2
Direktne inostrane investicije su pojava kada investitor koji se nalazi u jednoj zemlji
(zemlja porekla) stiče aktivu u drugoj zemlji (zemlja domaćin) sa namerom da upravlja
ovom aktivom. Pod aktivom se podrazumeva celokupna imovina firme, tj. Aktiva
obuhvata sva sredstva i prava kojima jedno preduzeće raspolaže. Dimenzija upravljanja
je ono što razlikuje inostrane direktne investicije od portfolio investicija u inostrane
akcije, obveznice i ostale finansijske instrumente. U većini slučajeva i inestitor i aktiva
kojom upravlja u inostranstvu predstavljaju poslovna preduzeća.
Postoje tri glavne kategorije stranih direktnih investicija:
Equity kapital
predstavlja vrednost investivcija u akcije preduzeća u inostranstvu.
Stanje vlasničkog uloga od 10% ili više običnih glasačkih prava u akcionarskom
preduzeću ili odgovarajući ekvivalent u neakcionarskom preduzeću, uobičajeno se
smatra kao granica za kontrolu aktive. Ova kategorija uključuje i menadžere, akvizicije,
„grinfild“ investicije (stvaranje novih postrojenja) i „braunfild“ investicije (delovi
građevinskog zemljišta koji su ugroženi ranijim korišćenjem, koji su zapušteni, koji se
više ne koriste, koji mogu da stvore probleme zagađenosti, koji se nalaze u izgrađenom
urbanom području, i koji zahtevaju investiciju kako bi bili vraćeni na kvalitetnije
korišćenje). Menadžeri i akvizicije su važan izvor inostranih direktnih investicija za
razvijene zemlje, mada njihov relativan udeo značajno varira.
Reinvestirani profiti (zarade) su prihodi afilijacija koji nisu raspodeljenji u dividende i
nisu vraćeni nazad matičnoj kompaniji. Pretpostavlja se da se zadržani profiti
reinvestiraju u afilijaciji. Ova kategorija predstavlja i do 60% izlaznih investicija za
zemlje kao što su Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija.
Ostali kapital je kategorija koja se odnosi na kratkoročne i dugoročne pozajmice i
zajmove između matične firme i afilijacije. Postoji nekoliko razloga zbog čega su
operacije multinacionalnih kompanija prirodnije u industrijskim granama koje
proizvode, u poređenju sa uslugama, od kojih se većina može svrstati u dve široke
kategorije. Prvo, postoje razlozi koji ističu značaj vertikalnih inostranih direktnih
investicija, u okviru kojih preduzeće locira različite faze svoje proizvodnje u različitim
zemljama.
________________
1
Ćirović, M., SDI: Trendovi i strategije, Strana ulaganja – poslovno – analitički pristup,
Univerzitet „B. Karić“, Beograd, 2000. godina, str. 8.
2
Kovačević, R., Oblici i mehanizmi stranih ulaganja, Strana ulaganja – poslovno –
analitički pristup, Univerzitet „B. Karić“, Beograd, 2000. godina, str. 24
4
Ovaj tip investicija se po pravilu posmatra kao rezultat različitih inputnih troškova u
različitim zemljama. Multinacionalne kompanije koje su uključene u ekstraktivne
industrijske grane, gde je raspoloživost prirodnih resursa koncentrisana u nekoliko
zemalja, prestavljaju očigledan primer. Drugi slučaj je kada preduzeće locira neke radno
intenzivne faze svog lanca proizvodnje u zemlji sa jeftinom radnom snagom, dok u isto
vreme locira proizvodne faze koje zahtevaju značajan obim „ljudskog kapitala“ u
zemljama gde je visoko kvalifikovana radna snaga relativno raspoloživ faktor
proizvodnje. Drugačije rečeno, preduzeće, u pokušaju da minimizira troškove
proizvodnje, postavlja proizvodne celine u nekoliko zemalja i koristi trgovinu kao način
da zadovolji tražnju za posebnim proizvodima – uključujući inpute – na posebnim
tržištima.
Druga velika kategorija prednosti za multinacionalne operacije potiče od
horizontalnih stranih direktnih investicija, gde se slični oblici proizvodne aktivnosti
lociraju u različitim zemljama. Motivi za ovu vrstu investivcije su, na primer, da
transportni troškovi za proizvode visoke težine mogu učiniti lokalnu proizvodnju
profitabilnijom; neki proizvodi zahtevaju da se proizvode u blizini potrošača; lokalna
proizvodnja se može lakše prilagođavati lokalnim proizvodnim standardima; i lokalna
proizvodnja ima bolje informacije o lokalnoj konkurenciji.
3.1 SDI i domaći sadržaj proizvodnje
Vlade zemalja korisnika inostranih direktnih investicija pokušavaju da nametnu
zahtev domaćeg sadržaja afilijacijama inostranih investitora (pod afilijacijama
inostranih investitora misli se na ogranke kompanije investitora, u datoj zemlji u koju se
ulaže) prilikom ovog investiranja, kako bi povećali „industrijsku povezanost“ i
multiplikovali „povratne veze“ sa namerom da se stvori konkurentna domaća
industrijska struktura.
3
Ove zemlje često ističu isti argument nedovoljne razvojenosti industrijskih grana kao
razlog za ove zahteve, a povremeno se iznose argumenti sofisticirane strateške
trgovinske politike. U skoro svim slučajevima, zahtev domaćeg sadržaja je praćen
određenim uvoznim restrikcijama.
3.2 SDI i zahtevi u pogledu izvoza
Nametanje zahteva u pogledu izvoza na inostranog investitora može delovati
povoljno na razvojne ciljeve zemlje domaćina. Međutim, ovaj zahtev izvoznog sadržaja
koji dovodi do jačanja izvoznih tokova, može nametnuti dodatne teškoće ostalim
sektorima društva koji moraju ponuditi resurse i platiti određene subvencije.
3.3 SDI i zahtevi u pogledu licenciranja tehnologija
Veći deo literature koji govori o uslovu licenciranja tehnologije govori kao
supstitutu za strane direktne investicije, leži izvan akvizicije tehnologije same po sebi i
nalazi se u zoni širih ciljeva koji „hrane“ domaću poslovnu klasu, sa političkim i
ekonomskim obrazloženjima: da se uveća autonomija nacionalne privrede, nacionalna
moć i nacionalna zaštita.
_______________
3
Kovačević, R., Oblici i mehanizmi stranih ulaganja, Strana ulaganja – poslovno –
analitički pristup, Univerzitet „B. Karić“, Beograd, 2000. godina, str. 25
5
