Kultura govora – Ispitna pitanja
1. Језик и говор
2. Говорни и писани језик
3. Појам културе говора
4. Лингвистички, естетски и социјални аспект културе говора
5. Опште особине доброг говора
6. Нивои културе говора
7. Одлике култивисаног говора
8. Култура говора и граматичке норме
9. Култура говора и лексичка норма
10. Појам и елементи информације и комуникације
11. Вербално и невербално споразумевање
12. Мимика и пантомима, гест у говору
13. Говор и личност
14. Говорење и слушање
15. Појам стила
16. Стил и личност говорника
17. Основна стилска својства говора
18. Интелектуални и емоционални стил
19. Појам функционалног стила и врсте
20. Научни стил
21. Административни стил
22. Публицистички стил
23. Књижевно-уметнички стил
24. Подела стилова по структури
25. Наративни стил
26. Дескриптивни стил
27. Аналитички стил
28. Критички стил
29. Основни облици говора: дијалог и монолог
30. Говори и њихова подела
31. Тематски говори
32. Пригодне беседе
33. Тема беседе, композиција беседе
34. Естетска својства беседе
35. Закључак у говору
36. Наступ говорников
37. Беседников спољашњи изглед
38. Трема и страх, публика
39. Учење говорништву
40. Критеријуми за процену говора
41. Шта је ономатопеја (+ примери)?
42. Шта је анафора, епифора, симплоха? (+ примери)
43. Шта је анадиплоза или палилогија? (+ примери)
44. Шта је рефрен? (+ примери)
45. Шта је асонанца, алитерација? (+ примери)
46. Шта је инверзија? (+ примери)
47. Шта је реторско питање? (+ примери)
48. Шта је асиндет, полисиндет? (+ примери)
1. Jezik i govor
Termin jezik i govor često se upotrebljavaju kao sinonimi, ali u savremenoj lingvistici ova
značenja su razdvojena ( “Ona pravilno govori”, ali i “Ona ima pravilan jezik”)
Jezik se definiše kao skup zvučnih artikulisanih znakova-jasno i razgovetno izgovorenih glasova,
reči i rečenica, stvorenih radom čovekovih govornih organa i povezanih u sistem, i skup pravila
kojim se određuje upotreba tih znakova. Pomoću ovog sistema članovi jedne ljudske zajednice
međusobno razmenjuju informacije o svetu koji ih okružuje, izražavaju svoje misli, osećanja.
Govor predstavlja aktiviran, upotrebljen jezički sistem. Govor je konkretna realizacija jezika.
Jezik je homogena celina (skup pravila), a govor je promenljiv, uslovljen prilikama u kojima se
stvara, uslovljen uzrastom, polom, obrazovanjem, kulturom. Čovek se rađa sa sposobnošću
govora, a jezik uči u sredini u kojoj živi.
2. Govorni i pisani jezik
Prirodni ljudski jezik ima dva načina ispoljavanja: govor i pismo.
Govor je auditivni oblik sporazumevanja i izražavanja misli, osećanja i želja. Pojavom
pismenosti, prirodni jezik pored akustičnog medija dobija i vizuelni medij.
Potreba za čuvanjem informacija omogućila je uslove za pojavu pisma. Pismo je staro oko 5
milenijuma, a vezuje se za klinasto pismo.
Danas znamo za postojanja 4-5000 jezika, od kojih 90 % ne znaju za pismo.
Pojavom pisma, čoveku je omogućeno da prevazilazi prostorne i vremenske granice, te da
pisanom rečju ostavi trag za buduće naraštaje.
Najjednostavnija pisma su glasovna pisma u kojima je svaki glas obeležen jednim grafičkim
znakom (grafema).
U XV veku dolazi do pojave štampe ( Gutemberg), što je omogućilo širem krugu ljudi pristup
pisanoj reči.
Što se gramatičkih pravila tiče, ona su stroža kada je u pitanju pisani jezik.. Primer za to je
pomoćni glagol “biti” u potencijalu svih lica.
1. ja bih 1. mi bismo
2. ti bi 2. vi biste
3. on (ona, ono) bi 3. oni bi
3. Pojam kulture govora
Kultura govora podrazumeva dobro poznavanje maternjeg jezika, kao i sposobnost govornika da
se na najbolji način, primereno datoj situaciji, efikasno služi jezičkim izražajnim sredstvima.
Kako će neko primeniti odgovarajuća jezička sredstva, zavisi od govorne situacije, ali i od
sagovornika i slušaoca.
Kultura govora je naučna disciplina koja se bavi najadekvatnijom primenom i najefikasnijim
funkcionisanjem jezičkih sredstava u zavisnosti od okolnosti u kojima se govor primenjuje. U
širem smislu pod kulturu govora podvodi se dobro poznavanje maternjeg jezika , istančano
osećanje za jezik, a zatim i sposobnost čoveka koji piše ili govori, da se prilikom govora na
najbolji način efikasno služi jezikom i jezičkim izražajnim sredstvima.
Kultura govora ne podrazumeva samo dobar odabir i valjanu upotrebu jezičkih sredstava, već i
sposobnost da se ona vešto i prikladno upotrebe tako da se postigne što bolji efekat.
Poznavanje komunikacijskih i jezičkih normi deo je komunikacijske kompetencije.
Jezička kultura
(poznavanje jezika)
govorna kultura
(kultura izražavanja).
Kultura govora objedinjuje jezičku kulturu i govornu kulturu.
GOVOR “ VEŠT I KREATIVAN” = KULTIVISAN GOVOR
kvaliteta – govori samo istinu
kvantiteta – govori samo onoliko koliko je potrebno da bi se prenela informacija
relevantnosti – drži se teme
načina – govori jasno.
Kultura izražavanja podrazumeva i kulturu slušanja, koja podrazumeva poštovanje
sagovornikove ličnosti i govornu toleranciju. Slušajmo druge, uvažavajmo njihovo mišljenje.
Ako se to ne poštuje, onda nema ni komunikacije, već se dijalog pretvara u monolog.
Estetski aspekt kulture govora
- utiče na razvijanje estetskih osećanja i kod onoga koji govori i koji sluša. Govornikova misao
će uspešnije biti preneta ukoliko je govor pravilan i lep.
Estetski aspekt kulture govora postiže se stilskim vrednostima, biranim rečima, stilskim
figurama. Stilska sredstva ne mogu mnogo da pomognu ako govor nije misaono bogat i logičan.
Estetski aspekt kulture govora najviše dolazi do izražaja u interpretativnom čitanju i recitovanju,
u dramskom kazivanju, u govorničkoj veštini.
Može da se ispolji i u svakodnevnom govoru - u pažljivo biranim rečima, u pravilnom izgovoru,
u glasovnoj strukturi reči ( pravilna upotreba zameničko–pridevskog oblika sa pokretnim
vokalima a, e, u – i bez njih:
lepog
i
lepoga, našeg
i
našega
,
ovom
i
ovome
,
našem
i
našemu
;
dobroga govora
/ dobrog govora;
ovome mladiću
/ ovom mladiću.
Da bi govor ispunio svoju estetsku funkciju, mora da bude: osmišljen, pravilan, tečan,
muzikalan, leksički bogat, raznovrsan.
