1. Zakonska rešenja u oblasti životne sredine
1.1. Pregled politike EU oblasti zaštite životne sredine
Danas, posmatrajući politiku Evropske Unije (EU) možemo smatrati da pitanja iz oblasti
životne sredine zauzimaju značajno mesto u svakodnevnim aktinostima unije. U prošlosti to nije
bio slučaj. U početku su preduzimane mere neophodne radi rešavanja hitnih problema u
pojedinim oblastima da bi se kasnije postepeno počele preduzimati mere zasnovane na
celovitom pristupu i traženju prihvatljivog rešenja kako za ciljeve u oblasti zaštite životene
sredine tako i ciljeve komercijalnog sektora. Prvi propisi iz oblasti životne sredine donešeni su
70-ih godina XX veka, i svoje utemeljnje nalaze u članu 100, Ugovora o osnivanju Evropske
Zajednice. Akcionim programom iz 1972. godine formirana je komisija koja treba da predloži
mere za smanjenje zagadjenja, unapredjenje životne sredine, te preuzme potrebene aktivnosti
za probleme u ovoj oblasti. Direktna posledica ovoga je usvajanje propisa u oblasti životne
sredine kao što su izmedju ostalih direktive o upravljanju otpadom (1976), kvalitetu vode za
kupanje (1976), zaštitu pitca (1979). Do 1987. godine usvojeno je oko 200 propisa iz ove
oblasti.
1987. godine usvaja se
Jedinsteveni evropski akt
, u kome se javlja posebna glava
naslovljena sa ,, Životna sredina “ čime je obezbeđen pravni osnov za politiku EZ ( evropska
zajednica ) u ovoj oblasti. Ovim dokumentom je utvrđeno da se aktivnosti u oblasti životne
sredine preduzimaju u skladu sa principom prevencije, principom da se zagađenje sprečava na
izvoru nastanka kao i principom zagađivač plaća. Uveden je i princip integracije, tj. da zahtevi u
oblasti životne sredine moraju biti integrisani u druge politike zajednice,što je definisano
članovima 130 s-t .
Ugovor iz
Mastrihta (1992)
obezbeđuje dalje jačanje mesta i uloge politike Zajednice u
oblasti životne sredine uključivanjem, među svoje osnovne ciljeve, i unapređivanje „održivog i
neinflatornog rasta uz poštovanje životne sredine (član 2). Značaj ekonomskog i društvenog
napretka koji je u ravnoteži i koji je održiv, naglašen je i u članu B u delu Zajedničkih odredbi
Ugovora. Jačanje mesta i uloge politike životne sredine našlo je odraza i u delu koji se odnosi
na životnu sredinu kroz formulaciju da je cilj politike „visok nivo zaštite“ zasnovane na principu
predostrožnosti, pored drugih principa koji su već bili formulisani u Jedinstvenom evropskom
aktu. Takođe ovim ugovorom data je veća uloga evropskom parlamentu i
savetu u odlučivanju u
oblasti životne sredine.
Amsterdamskim ugovorom (1997)
održivi razvoj je eksplicitno definisan kao cilj Zajednice.
Članom 2. je definisano da Zajednica ima za cilj da unapređuje „skladan, uravnotežen i održiv
razvoj privrednih aktivnosti“ i „održiv i neinflatoran rast“, zajedno sa „visokim stepenom
zaposlenosti i socijalne zaštite, jednakosti između muškaraca i žena, visokim nivoom
konkurentnosti i usklađenosti ekonomskih rezultata, itd. U vezi sa ovim je i jačanje zahteva za
integraciju ciljeva u oblasti politike životne sredine u druge sektore definisano odredbom
člana 6. Ugovora kroz formulaciju da „zahtevi u oblasti zaštite životne sredine moraju biti
integrisani u formulisanje i sprovođenje drugih politika Zajednice. Značajno kod ovog ugovora
je i to što je procedura odlučivanja postala jednostavnija, a i ojačana je ulioga Evropskog
parlamenta.
Ugovorom iz Nice (2001)
nisu učinjene izmene osnovnih, već ranije definisanih odredbi koje
se odnose na životnu sredinu. Ipak, izvesnim doprinosom promenama politike u oblasti životne
sredine smatraju se i promene u sistemu glasanja koje se odnose na sistem kvalifikovane
većine.
Lisabonskim ugovorom (2009)
dolazi do značajnih promena u strukturi EU, pa tako i do
promena u politici EU u oblasti životne sredine. Ovim ugovorom se naglašava značaj EU za
globalno stanje životne sredine. Članom 3 definisano je da će Unija „raditi za održivi razvoj
Evrope zasnovan na uravnoteženom ekonomskom rastu i stabilnosti cena, visoko konkuretnoj i
društveno tržišnoj privredi, s ciljem pune zaposlenosti i društvenog napretka kao i „visokog
nivoa zaštite i unapređenja kvaliteta životne sredine“. Takođe bitan je i član 11 koji glasi:
„Obaveza zaštite životne sredine mora biti integrisana u definisanje i sprovođenje politika i
aktivnosti Zajednice posebno sa ciljem podsticanja trajnog razvoja”. Članom 191 definisano je
da politika Unije u oblasti životne sredine treba da doprinese postizanju sledećih ciljeva:
očuvanju, zaštiti i poboljšanju kvaliteta životne sredine, zaštiti ljudskog zdravlja, opreznom i
racionalnom korišćenju prirodnih resursa i unapređenju, na međunarodnom planu, mera za
suočavanje sa regionalnim i globalnim problemima životne sredine. Politika Zajednice u oblasti
životne sredine ima za cilj obezbeđenje visokog stepena zaštite, vodeći računa o raznolikosti
stanja u različitim regionima Zajednice. Ona se zasniva na sledećim načelima:
-načelo predostrožnosti;
-načelo preventivne akcije;
-načelo da šteta u životnoj sredini treba da bude ispravljena na izvoru zagađivanja i
-načelo zagađivač
-
plaća.
Nadležnost pojedinih organa EU za obavljanje poslova u oblasti životne sredine, pored
opštih odredbi kojima se reguliše uloga pojedinih organa, regulisana je i članom 192.
Predviđeno je da Evropski parlament i Savet u skladu sa propisanom pravnom procedurom i
posle konsultovanja komiteta za ekonomska i socijalna pitanja i komiteta regiona donosi
odluke o delovanju koje Unija treba da preduzme radi ostvarenja ciljeva navedenih u članu
191. Izuzetno, Savet, odlučuje jednoglasno u skladu sa posebnom procedurom i nakon
Evropskog parlamenta, komiteta za ekonomska i socijalna pitanja i Regionalnog komiteta,
donosi:
- odredbe isključivo fiskalne prirode;
- mere koje se odnose na prostorno planiranje;
-upravljanje količinama vodnih resursa ili utičući na raspolaganje ovim resursima;
-korišćenje zemljišta, sa izuzetkom upravljanja otpadom;
Evropska agencija za hemikalije (ECHA)
je institucija EU koja se bavi unapređivanjem
kvaliteta života kroz obezbeđivanje bezbednog korišćenja hemikalija i podsticanje inovacija.
Do sada je usvojeno 681 različiti akt koji se odnosi u oblast životne sredine. Od ukupnog broja
važećih propisa na programe, dokumente i propise opšteg karaktera otpada 126. Najbrojnija
grupa akata je ona koja se odnose na zagađenje (ukupno je 364), a unutar ove grupe
najbrojnija je podgrupa koja se odnosi na hemikalije, industrijski rizik i biotehnologiju (genetički
modifikovane organizme - ukupno 113), nakon čega dolazi podgrupa propisa koji se odnose
na “monitoring atmosferskog zagađena” (107), zatim “zaštitu i upravljanje vodama” (56),
nuklearnu bezbednost i radioaktivni otpad (53) i na kraju sprečavanje zagađenja bukom (13).
1.2 Najznačajnije diektive iz oblasti životne sredine
1.2.1. Direktiva 85/337/EEC, 97/11/EC o proceni uticaja na životnu
sredinu
Direktiva Saveta 85/337/EEC od 27. juna, 1985.
godine o proceni uticaja nekih javnih i privatnih
projekata na životnu sredinu, koja je izmenjena 1997. i 2003. g., ima za cilj uspostavljanje i
dogradnju sistema procene uticaja na životnu sredinu onih javnih i privatnih projekata za koje
se smatra da mogu imati značajne uticaje na životnu sredinu. Procena uticaja je zasnovana na
principu da se najbolja politika životne sredine sastoji od sprečavanja nastanka zagađenja i
smetnji na samom izvoru. Direktna posledica direktive je da se prilikom izgradnje nekih
postorjenja obavljam procena uticaja na životnu sredinu. Primeri postorjenja su:
1. Rafinerije sirove nafte (isključujući postrojenja u kojima se proizvode maziva od sirove nafte) i
postrojenja za gasifikaciju i topljenje određenih kapaciteta
2. Termoelektrane i druga postrojenja na sagorevanje, sa kapacitetom od 300 MW ili više; i
nuklearne elektrane i ostali nuklearni reaktori, uključujući demontažu ili isključenje iz pogona
takvih elektrana ili reaktora, (izuzev naučno-istraživačkih postrojenja za proizvodnju i konverziju
fisionih i obogaćenih materijala, čija ukupna snaga ne prelazi 1 kW stalnog termalnog
opterećenja);
3. Neka postrojenja za preradu istrošenog nuklearnog goriva;
4. Kombinovane primarne topionice i čeličane; postrojenja za proizvodnju obojenih sirovih
metala iz rude, koncentrata ili sekundarnih sirovina, metalurškim ili hemijskim postupcima ili
elektrolizom;
5. Određena postrojenja za ekstrakciju azbesta i za preradu i transformaciju azbesta i proizvoda
koji sadrže azbest;
6. Kombinovana hemijska postrojenja, to jest ona u kojima se u industrijskim razmerama
proizvode supstance kod kojih se primenjuju postupci hemijske promene i u kojima se pojedini
pogoni nalaze jedan pored drugog i funkcionalno su povezani, a koji imaju specifične
namene;
7. Izgradnja određenih dugolinijskih železničkih saobraćajnica i izgradnja aerodroma;
8. Određeni unutrašnji plovni putevi i pristaništa namenjena unutrašnjem rečnom saobraćaju i
određene kategorije trgovačkih luka;
9. Određena postrojenja za uklanjanje otpada spaljivanjem i hemijskim postupcima;
10. Određena postrojenja za uklanjanje neopasnog otpada spaljivanjem i hemijskim
postupcima;
11. Crpljenje podzemnih voda ili obogaćivanje podzemnih voda pod određenim uslovima;
12. Određeni hidrotehnički objekti za prebacivanje vodnih resursa između rečnih slivova;
13. Određena postrojenja za tretman otpadnih voda;
14. Vađenje nafte i prirodnog gasa u komercijalne svrhe - u slučaju odeđenih količina;
15. Određene kategorije brana i drugih instalacija namenjenih zadržavanju i akumulaciji vode;
16. Određeni cevovodi za prenos gasa, nafte ili hemikalija;
17. Objekti za intenzivan uzgoj živine ili svinja određenog kapaciteta;
18. Industrijska postrojenja za: (a) proizvodnju celuloze iz drvne mase ili sličnih vlaknastih
materijala; (b) proizvodnju hartije i kartona sa proizvodnim kapacitetom koji prelazi 200 tona na
dan;
19. Kamenolomi i površinski kopovi određene površine;
20. Izgradnja određenih kategorija vazdušnih dalekovoda;
21. Objekti namenjeni skladištenju nafte, petrohemijskih ili hemijskih proizvoda određenih
kapaciteta.
Procena uticaja na životnu sredinu vrši se kroz identifikaciju, opis i procenu direktnih i
indirektnih uticaja na ljudska bića, faunu, floru, zemljište, vodu, vazduh, klimu, pejzaže,
interakciju između ovih faktora, materijalno bogatstvo i kulturnu baštinu. Nosilac projekta treba
da dostavi sledeća dokumenta:
1. Opis projekta (posebno opis fizičkih karakteristika celokupnog projekta i uslova korišćenja
zemljišta u fazi izgradnje i fazi pogona; opis glavnih karakteristika proizvodnih postupaka, na
primer, prirode i količina korišćenog materijala; procena vrste i količine očekivanih otpadnih
materija i emisija (zagađenje vode, vazduha i zemljišta, buka, vibracija, svetlost, toplota,
radijacija itd.) koje su rezultat radnih operacija na osnovu predloženog projekta);
