Vivien Burr Uvod u socijalni konstrukcionizam

Naslov originala

Vivien Burr

An Introduction to Social Constructionism

Routledge,

1995

Vivijen Ber

Uvod u socijalni

konstrukcionizam

Prevela s engleskog

SLOBODANKA GLIŠIĆ

Beograd

2001.

Sadržaj

Predgovor

Predgovor autora

Izjave zahvalnosti

Uvod: Šta je socijalni konstrukcionizam?

Otkuda nam ličnost?

Da li jezik utiče na način mišljenja?

Šta je diskurs?

Šta znači imati moć?

Postoji li stvaran svet izvan diskursa?

117

Mogu li jedinke menjati društvo?

135

Šta znači biti osoba? I Osoba kao korisnik diskursa

155

Šta znači biti osoba? II Jastvo kao strukturisano jezikom 168

Šta znači biti osoba? III Pozicije subjekta u diskursu

184

Šta rade analitičari diskursa?

206

Rečnik

234

Bibliografija

236

Indeks imena

245

Indeks pojmova

247

Za jugoslovensko izdanje

Veoma se radujem što se

Uvod u socijalni konstnikcionizam

po-javljuje pred

jugoslovenskim čitaocima i duboko sam zahvalna Dušanu Stojnovu na
njegovim naporima da se ceo taj projekat ostvari. Nadam se da će
jugoslovenski čitaoci naći da je knjiga za-nimljiva i vredna pažnje i da će ih
podstaći da saznaju i nešto više o socijalnom konstrukcionizmu.

Vivijen Ber

Hadersfild, 30. avgusta 2001. godine

Predgovor

Šta   je   to   «socijalni   konstrukcionizam»   i   koja   su   njegova   osnovna   načela
preuzela   je   na   sebe   da   detaljno   i   stručno   u   ovoj   knjizi   obrazloži   autorka.
Kakva je knjiga i šta se sve u njoj može naći najbolje je da otkrije sam čitalac.
Zato je ovaj predgovor pisan s ciljem da čitaoca uvede u odnos koji socijalni
konstrukcionizam   ima   sa   glavnim   tokovima   savremene   psihologije   čije   je
mirne vode njegova pojava poprilično uzburkala.

Psihologija je nauka u kojoj se kriju mnogi različiti pogledi na svet. U

psihologiji, pored toga, ima više različitih sistema. Ona obuhvata više
paradigmi. U bavljenju psihologijom zastupljeni su različiti pristupi
metodologiji. Psiholozi neguju više različitih po-gleda na to šta je znanje i
kako se uopšte može saznavati. Najzad, psihologija je nauka koju sačinjava
veliki broj veoma različitih teorija. Zato se i ono što se dešava u savremenoj
psihologiji najčešće naziva stanjem «teorijskog pluralizma».

Ipak, bez obzira na to u kojim se psihološkim vodama nađe, svaki čitalac

će   najverovatnije   potvrditi   jedan   široko   rasprostran-jeni   utisak   koji   ljudi,
uopšte  uzevši,  imaju  o  psihologiji:  Ona,  na  osnovu  spoljašnjeg  ponašanja,
proučava ono što se dešava

unu-tra,

dobro sakriveno u svakom pojedincu.

Psiholozi koji nastoje ta dešavanja da otkriju pravi su stručnjaci za psihološku
problemati-ku. Sta god da rade - spekulišu, teoretišu, posmatraju, mere ili in-
tervenišu - predmet njihovog interesovanja uvek su neki unu-trašnji entiteti:
kompleksi, arhetipovi, crte, inteligencija, stavovi, motivi i slično. Nešto što se
ne može golim okom opaziti i nepos-redno posmatrati, nešto o čemu se može
samo posredno zaklju-čivati. I zato su psiholozi posredovani velikim brojem
raznolikih teorija u svakoj oblasti. Teorijama koje im pomažu da posredno
zaključuju o onome što je skriveno od Ijudskog pogleda, a što stoji u osnovi
široke lepeze najraznovrsnijeg ponašanja ljudi.

Ponašanje ljudi, ono što se dešava spolja i što se da posmatra-ti,

predstavlja proishod delovanja brojnih unutrašnjih, neopazi-vih entiteta - ili
kako   se   u   naučnoj   psihologiji   kaže   -varijabli.   Cak   i   kada   se   ponašanje
posmatra   kao   reakcija   na   neposredna   dra-ženja   iz   spoljašnje   sredine,   ta
draženja   se   nužno   prelamaju   kroz   unutrašnje   entitete.   Od   njih   zavisi
ponašanje. Zato se ponašanje u psihologiji posmatra kao zavisna varijabla.
Nešto što zavisi od spoljašnjeg ili unutrašnjeg nadraživanja. A pošto različiti
ljudi   različito   reaguju   na   jednaka   spoljašnja   draženja,   onda   je   neiz-bežan
zaključak   da   su   upravo   unutrašnji   psihološki   entiteti   naj-češće   psihološke
varijable   čiji   uticaj   na   spoljašnje   ponašanje   tre-ba   proučavati.   Zato   je
psihologija - bar u onom svom delu koji se bavi obrazlaganjem ponašanja ljudi
-   nauka   koja   otkriva   sve   ono   što   počiva   u   čovekovoj   unutrašnjosti   dobro
sakriveno   od   radoz-nalih   pogleda   neposvećenih   laika.   Otuda   i   nezahvalna
pitanja sa kojima se psiholozi često sreću u obrazovno-vaspitnim ustanova-ma

(Kakvo je moje dete?),

kliničkoj praksi

(Da li možete da mi kažete nešto o

kastracije en-titet koji zaista postoji, odnosno Frojdov pokušaj da osmisli po-
našanje ljudi sa kojima se sretao u svojoj kliničkoj praksi gubi se sa horizonta,
a entitet «strah od kastracije» ostaje u igri - ali ne kao produkt Frojdovog
mišljenja o njegovim pacijentima, već kao reifikovano inherentno svojstvo
samih tih ljudi.

Samo jedan mali deo sveukupnosti ljudskog iskustva zadr-žava se u žiži

svesti, i to na poseban način. Iskustva koja se za-državaju postaju nataložena,
sedimentirana, odnosno ona se «zgrušavaju» i u sećanjima postaju
prepoznatljiva i zapamtljiva kao svojstva objekata, a ne kao teorije i mišljenja
ljudi koji su ove ideje uobličili i stvorili. Ukoliko do sedimentacije ne bi došlo,
lju-di ne bi mogli da osmisle ni svoj svet ni svoje živote na odgovara-jući
način. Tako se javlja i kolektivno iskustvo. Posebno treba na-glasiti da
intersubjektivne sedimentacije postaju društvene tek kada su objektivizovane
sistemom znakova koji omogućava da se

značenje

ovih objektivizacija može

podeliti   sa   drugima.   Kada   su   ideje   objektivizovane   nekakvim   sistemom
znakova i kada posta-nu deo kolektivnog iskustva, one se mogu prenostiti sa
generacije na generaciju. Mada, u načelu, svaki sistem znakova može da pos-
luži u procesu objektivizacije, ljudi se najčešće koriste sistemom lingvističkih
znakova. Jezik je sredstvo kojim se objektivizuje is-kustvo koje ljudi nastoje
da   podele   izmedu   sebe,   i   time   postaje   dostupno   svim   članovima   jezičke
zajednice.   Jezik   istovremeno   postaje   i   osnova   i   instrument   kojim   se   stiče
glavnica kolektivnog znanja. Na ovaj način, Berger i Lukman pokazuju da se
svet (a i ljudi koji u tom svetu žive sa svim svojim psihičkim entitetima) može
izobraziti činom društvene i jezičke prakse - delatnosti lju-di koji ono što
svojom jezičkom  praksom  uobličavaju istovreme-no opažaju kao nešto što
poseduje inherentna svojstva koja su ne-promenljiva i oduvek prisutna.

S obzirom na to da je važnost koju socijalni konstrukcionisti pridaju ulozi

jezika   ogromna,   veliki   dorpinos   javljanju   ovog   prav-ca   dali   su   i   radovi
Bendžamina   Li   Vorfa,   profesionalnog   činovni-ka   jedne   firme   za
protivpožarno osiguranje koji se u slobodno vreme strastveno bavio analizom
jezika  i  kultura  severnoame-ričkih Indijanaca. Vorfa  je  u akademske  vode
uveo Edvard Sapir, eminentni antropološki lingvista, tako da se ova dva imena
naj-češće pominju u vezi s poznatom hipotezom o jezičkoj relativnos-ti. Sapir-
Vorfova hipoteza govori o tome da jezik nije samo sreds-tvo za izražavanje
misli, već upravo onaj činilac koji putem svojih obrazaca određuje opažanje,
način   mišljenja,   pogled   na   svet   i   for-mu   ponašanja,   dok   svest   o   takvom
karakteru jezika obično ne postoji.

Antropološke lingvističare zanimao je odnos između jezika i kulture,

odnosno uslovljenost između datog kulturnog i odgova-rajućeg jezičkog tipa -
velikim delom zbog toga što je u društve-nim naukama razvijeno naglašeno
interesovanje   za   proučavanje   kulture:   od   čega   sve   zavise   način   njenog
konkretnog   manifesto-vanja;   u   kakvom   je   ona   odnosu   sa   psihologijom
pojedinaca; može li se uobličiti jedna univerzalna teorija o kulturi itd. Polazeći
od   ideje   da   «jezičko   ponašanje»,   odnosno   konkretna   forma   komuni-kacije
neposredno   razotkriva   ličnost   nosioca   određenog   kulturnog   tipa,
proučavanjem   jezika   počeli   su   se   baviti   i   predstavnici   nelingvističkih
disciplina - pre svih etnografi i psiholozi. Tridese-tih godina XX veka za ovaj
problem zainteresovali su se i filozofi semantičari (Rudolf Karnap) i opšti
semantičari (Alfred Kor-žibski) koji su svojim radovima ukazali na to da jezik
čuva   tragove   «primitivne   psihologije»   (u   mnogim   jezicima   se,   na   primer,
kaže: sunce izlazi, sunce se rađa; i to zbog toga što su ljudi vekovima živeli u
uverenju da sunce zbilja nestane sa neba da bi se ujutro ponovo odnekud
pojavilo), da otkriva subjektivizam u ocenjivanju stvarnosti (ljudi kažu: «voda
je hladna» ili «voda je topla», a voda sama po sebi nije ni hladna ni topla nego
je ocenjenakao jedno ili drugo u odnosu na trenutnu toplotu ljudskog tela). To
je   još   više   podstaklo   interdisciplinarna   antrpološka   ispitivanja   jezika.
Medutim,   glavni   podstrek   ka   usmeravanju   naučnog   interesovan-ja   na
antropološke pojave dao je lingvistima kako kontakt sa jezi-cima Indijanaca
tako i udubljivanje u njihove lingvističke struk-ture.