Petrarka

(1304 – 1374)

BIOGRAFIJA
Frančesko Petrarka se rodio u Arecu, u Toskani, dve godine nakon što mu je otac progan iz Firence.
Otac mu je bio beležnik i prognan je iz Firence iste godine kad i Dante. (Iako mu je sedam kasnije
priznata nevinost, nikad se nije vratio u taj grad.)
Petrarka je imao 14 godina kad mu je umrla majka. (Iz tog doba potiču i njegovi najstariji latinski
stihovi – povodom majčine smrti.) 1311. Petrarkin otac se zaposlio u papskom dvoru, tada u
Avinjonu, u Provansi. (1305 – 1378. – papski dvor u Avinjonu; Petrarka je, kao zreo čovek, radio u
administraciji papskog dvora.) Petrarka je studirao pravne nauke u Bolonji, ali ih je, nakon šest
godina, napustio i vratio se u Avinjon.
Imao je dvoje vanbračne dece: Frančesku i Đovanija. Đovani je umro od kuge 1361. – 13 godina pre
oca.
Već za života Petrarki je slavu donela poezija – sa 34 godine je napisao epsku poemu

Afrika

zbog

koje je dobio pesnički venac (poeziju na narodnom jeziku je smatrao uzgrednom delatnošću)

Petrarka je sahranjen na Euganskim brežuljcima, nekoliko kilometara od Padove, na trgu ispred
drevne crkve. U blizini je kuća gde je pesnik proveo svoje poslednje dane.

PETRARKIZAM u Evropi:

duhovni fenomen koji je izvršio veliki uticaj i prostorno i

vremenski (kroz različite periode). Pod petrarkizmom se podrazumeva oponašanje Petrarkine
italijanske lirike i to prvenstveno njenih formalnih crta (ugledanje na karakteristične slike i
ritmove, teme i motive, končetizam

Petrarkin). Ovaj stil je oblikovao struje i sledbenike –

naročito u španskoj, francuskoj, engleskoj i hrvatskoj književnosti.
Uticaj ovog humaniste se nikad ne svodi na imitaciju spoljnih obeležja, nego i na otkrivanje i
adaptiranje dimenzija intimnog lirskog sveta koje su pre njega u srednjem veku bile
zatomljene ili nepoznate a koje je on dao u nasleđe kulturi humanizma i renesanse...

Pored platonizma, petrarkizam je taj koji određuje renesansnu liriku u Evropi

. Važna je

Šekspirova reakcija. Petrarku možemo posmatrati kao stalnu provokaciju, čak i u savremenoj
poeziji. Postoji stalni dijalog sa njim, bilo da se radi o podražavanju i uvažavanju njegovog
autoriteta, bilo da se radi o opiranju njegovom uticaju.

Veliki pesnici poput Petrarke nikada

nisu prevaziđene kulturno-istorijske činjenice, već stalne žiže i mesta rasejanja.

Petrarku možemo sagledati kroz

tri bitne dimenzije

1. Petrarka kao filozof
2. Petrarka kao humanista

Afrika –

poema u heksametrima. Tema joj je drugi punski rat. Namera Petrarkina je da uzdigne slavu Rima i

Italije, koja dostiže svoj vrhunac u liku Scipiona, oslobodioca rodne zemlje od pretnji tuđina. Ovaj spev ima
oratorski ton i likovi su opisani bez trunke ubedljivosti – crno-belo: Scipionu, uzoru svih vrlina, suprotstavljeni
su Kartaginjani i Hanibal...

Onaj uticaj koji je očekivao da će ostvariti svijim delima na latinskom jeziku, ostvario je zbirkom pesama na

narodnom, italijanskom jeziku.

Končeta –

neobične pesničke figure; dosetke, zamisli, ideje. Najčešći vidovi končeta su: antiteza i paradoks.

(U literaturi engleskih teoretičara se razlikuju

metafizički končeto

– koji opisuje neke duhovne kvalitete i

obiluje neobičnim poređenjima) i

petrarkistički končeto

– koji se koristi u ljubavnoj poeziji.

Antipetrarkizam –

reakcija na konvencionalnost forme i jednoličnost sadržaja, na platonizam i postojanu

ljubav; protivljenje ponavljanju tema i formi (naročito soneta), protivljenje jednoličnoj frazeologiji (oči postaju
«zvezde», ljubavna patnja je «ledena vatra», lepota žene se upoređuje sa biserom... ; stalni epiteti: «nebeski»,
«zlatan», «večan»...). Antipetrarkizam je koegzistirao sa petrarkizmom u 16. veku, širom Evrope.

3. Petrarka kao prvi moderni subjekt

POLAZIŠTA / KONCEPCIJE

Petrarku smatraju

prvim HUMANISTIČKIM pesnikom

. Kao humanista, u većini

svojih dela, bio je strastveni istraživač antike. (U njegovom dobu dolazi do otkrivanja i
novog  razumevanja antičkih pisaca i dela... Petrarka, kao pasionirani poklonik antičke
književnosti,   i   sam   otkriva   njena   dela   po   starim   knjižarama  Evrope...)   Kao   i   mnogi
humanisti,  ideal savršene forme  tražio je u antičkim izvorima i latinskom jeziku  tj.  u
podražavanju   antičkih   uzora.  (Napustivši   dominantni   srednjovekovni   postupak
alegorizacije     i   opredelivši   se   za   hedonističku   koncepciju   umetnosti,   pesnici   se
usredsređuju na izražajni oblik, za eleganciju forme – ne brinu za didaktični i moralni
sadržaj, već za milozvučan stil i uzvišenu elokvenciju, po uzoru na Vergilija, Horacija,
Katula,   Cicerona...)  &   Petrarka  zagovara   stvaralačko   podražavanje...   (Glavno   načelo
humanističke poetike je bila imitacija.)  &

Čovek kao središte pesničkog i filozofskog

interesa

... Otkrivanje i prihvatanje antike kao izvora novih saznanja o čoveku (i kao

uzora savršenosti).

Takođe je prisutna i

hrišćanska svest o grehu

. (Čale: Svest o grehu Petrarka sa mukom

analizira u stalnoj težnji da se otkupi... Analiza greha vodi ka idealu (?))

(Dakle, pokušao je da napravi

spoj antičkog učenja o čoveku i hrišćanstva

Kao prvi humanista, pokazuje

otpor prema sholastici

(klasifikacije, aristotelizam...). U

njegovom delu imamo

vraćanje platonističkom. Spoj hrišćanstva i platonizma

duhovni fon na kome se ostvaruje. (Platon se u srednjem veku čita selektivno i poznati su
samo

Timaj

Kriton

Menon

; njegov uticaj je posredan. Sv. Avgustin je drugi značajan

mislilac na Petrarkinom horizontu i, kao i on, Petrarka teži ka spajanju humanizma i
hrišćanstva.)

ODNOS PREMA ZNANJU i VRLINI: Subjektivističko i individualističko
Petrarkino gledište

nagonilo ga je da se oštro suprotstavi Aristotelu, koga je smatrao

glavnim patronom objektivističke filozofije, one što je preporučivala upoznavanje čoveka
putem spoznaje sveta. Po Petrarkinom mišljenju, znanje koje je čoveku najpotrebnije jeste
znanje o njemu samom...

Takvo znanje nije čisto intelektualno →

hrišćanski

momenat

: Razvijanje dobrog u čoveku ((putem poezije?)): «Bolje biti dobar, nego

poznavati istinu». Ne treba učiti šta je vrlina, nego je sticati... Put do boga je LJUBAV →
ne mudra teologija nego

docta ignorantia

. (Petrarka nije sistematski razvijao etičku

koncepciju. Ne želi razilaženje između znanja i ljubavi. Nije naklonjen mudroj teologiji,
već mu je bliža

docta ignorantia.

Traži etiku koja će delovati na čoveka tako što će se

obraćati njegovom srcu. Ne intelekt već uobličena emocija.)

ODNOS PREMA PRIRODI:

Lirsko stanje i raspoloženje traži prirodu kao svoj

kontekst... Prirodi se ne prilazi naučno, niti kao demonskom već se ona shvata kao nešto
sa čim se treba stopiti (

mistički momenat

). U Petrarkinim pesmama nalazimo stapanje

ambijenta, prirode sa stanjem ljudskog duha, senzacijama koje doživljava. (I Laura će biti
viđena kao figura koja se stapa sa prirodom.) Priroda je puna tragova i odjeka duše.
Pejsaž je živo ogledalo ega, duše. (Duševno stanje čoveka se poistovećuje sa prirodom
koja ga okružuje.)

Petrarka je takođe

PROTAGONISTA NESTABILNOSTI SVETA U NASTAJANJU

U renesansno doba jedan pogled na svet iščezava a drugi se pojavljuje. Petrarka je, dakle,
mislilac tranzicije.

Kanconijer

nema psihološke dubine

, što je jedan od dokaza humanizma. (?)

Euđenijo Garen,

Italijanski humanizam,

KZNS

unutrašnji život, raščlanjavanje sopstvene osećajnosti, intime; vlastita podvojenost, bolne
dileme. On je

protagonista

Kanconijera

. (Petrarka je kao introspektivni čovek u

Kanconijeru

pokazao moderni senzibilitet usmeren ka sopstvenoj ličnosti.) & Strast za

razgovorom sa samim sobom

sličnost

između Petrarke i svetog Avgustina

(U delu

Ispovesti,

na početku srednjeg veka,

Avgustin razgovara sa svojom dušom.)

Najvažnija PITANJA:



1. ko je potpun čovek, da li onaj ko živi aktivno ili kontemplativno?

(Onaj koji

živi društvenim životom ili onaj koji živi u svetu literature?)



2. Koliko je istinita ekspresija?

(Ovo je pitanje o govoru: Ima li govor moć da

izrazi ono što osećamo? → metapoetička refleksija:

Ko može ispričati kako izgara

/ u mojoj je vatri.

(sonet CLXX) → fasciniranost neiskazivošću strasti

ARTIKULACIJA:

postoji stalan napor ka artikulaciji – imamo mnoštvo dijaloga u

različitim formama: između tvorca i tumača dela, između klijenta i terapeuta.

Sve je to

pesnik u svom delu. Važna je njegova stalna upitanost o moći jezika da to izrazi: Da li je
ono što ja izražavam kao pesnik autentično?

Zapitanost o adekvatnosti izraza

: Da li je

izraz adekavatan? Da li jezik sam po sebi izmiče? (Ovo se i postmoderna pita...
zaključujući da jezik nikada ne saopštava u potpunosti ono što smo želeli da kažemo...)
Kod Petrarke su ova pitanja još uvek naivnije postavljena. &

Reči

on shvata kao put da

izađe iz sebe snagom razgovora. (A izaći iz sebe znači komunikaciju, znači ući u dijalog
– i sa piscima antike... Usmerenost ka artikulaciji znači i usmerenost ka drugima...)

Treba razlikovati patološko stanje zatvorenosti u sebe od Petrarkine težnje ka artikulaciji
sopstvenih glasova koja može biti zanimljiva i drugima.

Istražuje

LJUDSKI POLOŽAJ

, ljudsku situaciju (

studia humanitas

)

i ljubav prema

bližnjem. &

Pitanje: Šta je čovek?

je za Petrarku pitanje života, otkrića samog sebe i

razgovora sa samim sobom.

Zadatak

: naći sebe, sopstvenu humanost. (Petrarka kao

humanista!) & Petrarka ističe vrednost aktivnog života (ovo je ideal jednog humaniste),
tačnije on ističe

spoj delatnog i kontemplativnog života

– sjedinjuje

vita activa

vita

contemplativa

Da li je književni život potpun ljudski život –

to Petrarku interesuje.

Petrarka se nalazi u konstantoj dilemi da li je život književnika pravi život, kao
usamljenički, ili je pravi život aktivni život u društvu.

***

Bogdan Suhodolski:

Petrarka kao humanista

Važan deo Petrarkine filozofije, kao i samog humanizma, jeste

OTKRIĆE SAMOG SEBE

Prelomni zaokret → razmatranje o čoveku.

Dotadašnja tradicija

je nalagala da se na čoveka gleda sa

stanovišta njegove situacije i zadatka koji mu je odredio tvorac.

Kod Petrarke je njegov život sopstveno delo

, izraz njegovog sopstvenog izbora. Na taj način je

Petrarka inicirao

način života koji postaje pravilo za mnoge ljude kvatročenta

, čija je ohola deviza

bila da su stvorili sami sebe, da nikome – sem sebi i sreći – nemaju da zahvale za to što jesu, za ono
što su postigli. Iskustvo ljudskog života se protivstavlja srednjovekovnoj orjentaciji. Petrarka je
prethodnik koncepcije čoveka kao bića obeleženog večitim stremljenjem...

Petrarkina knjiga

Secretum

(napisana 1343.) sastavljena je u obliku dijaloga između pesnika i svetog

Avgustina, u prisustvu dame koja se zove Istina. Već ovde Petrarka analizira, koristeći introspekciju bez traga
sažaljenja, sve svoje nedostatke i sve svoje unutrašnje protivrečnosti. Tip intimne analize autobiografskog
ispovedanja čini osnov i

Kanconijera.

Kroz umetnost Petrarka obavlja vrstu terapije – on posmatra unutrašnje dešavanje, ali ga i tumači!

Petrarka je, pre Erazma, predstavnik hrišćanskog humanizma...

Razlika između

vita meditativa

vita contemplativa:

meditacija podrazumeva spajanje sa bogom, a iz

kontemplacije može da proizađe pisanje.

Petrarka uvodi lične, privatne doživljaje jedinke u razmatranje...

Unutrašnji svet jedinke

je postaje

svet dostojan viđenja. Petrarka je budni posmatrač samog sebe, opservator želja koje se rađaju i
umiru, zainteresovan za sve što opaža.

Otkriće samog sebe i razgovor sa samim sobom

su Petrarku

naročito vezivali za Sokrata («Spoznaj samog sebe») i svetog Avgustina.

Čovek je individualizovano biće

i načelna forma njegovog postojanja je individualnost... Filozofski

izraz teze da je čovekova suština individualnost pojaviće se kasnije, ali je sadržinu te teze već pokazao
Petrarka.

Iv: De Sanktisove zamerke okrenutosti ka sebi:

1. rastrazanost
2. nesposobnost akcije (osećaj nemoći)
3. lišenost stvarnosti

De Sanktis:

Sadržaj duše kao tema

Kanconijeru

nema zaokružene povesti, postupnog prelaženja sa tačke na tačku, nego je to

neprestano

lutanje među različitim utiscima

. To nije istorija, jer u duši nema čvrste volje ni jasno

određenog cilja. Duša je u vlasti različitih utisaka i zato je rastrgnuta.
Ovde se

stvarnost javlja po prvi put u umetnosti

i odmah je osuđena, prokleta, nazvana «nestalnom

slatkom laži». Tako

nastaje život snova, ekstaza, fantazija

, onoga što duša želi, ali se ne nada da će

postići. Tako pesnik živi u fantaziji, stvarajući užitke, koje refleksija često prekida uzdahom «jadan li
sam ja!», u neprestanom naviranju oduševljenja i razočaranja.

Unutarnji nesklad

je u ovome: u

mašti, koja gradi, i refleksiji, koja razgrađuje; to je bolest duha – on nije zdrav jer se neprestanim
odvajanjem od prirode i od čula, našao nasuprot pobunjenoj mašti. Mašta takođe nije zdrava jer sebi
nasuprot nalazi pobunjenu refleksiju. Mašta ostaje puka mašta, nema vlast nad voljom, ne nastoji da
ostvari svoje fantazme jer se tome suprotstavlja refleksija... Kad bi jedna od te dve snage mogla da
pokori drugu nastala bi ravnoteža... ali do toga

nikad ne dolazi. U Petrarki se večito bore «da» i «ne» i

zato nikad

nema akcije

– on je sav prožet mislima i maštom, sav je okrenut prema unutrašnjosti.

e Sanktis

Petrarkina melanholija

Danteova ličnost je sva okrenuta prema akciji i spremna na žrtvu, vođena vizijom... Petrarka je

žrtva

introvertnosti i pomanjkanja volje

.. On svoju strast nije mogao da sublimira u spasonosnoj formuli

platonizma... Njemu  manjka odlučnost da izađe iz začaranog kruga svojih kontradikcija... Duh koji
troši sam sebe u bekorisnoj fantaziji i bekorisnoj refleksiji kažnjen je upravo onako kako je zgrešio –
hrani se samim sobom, on je sam svoj krvnik. Umoran, bez volje, zgađen nad stvarnošću, prema kojoj
se oseća kao stranac,  okreće leđa svetu i zatvara se u samoću... Da je Petrarka imao jasnu svest o
svojoj beskorisnoj unutrašnjoj delatnosti duha, duha koji ne može da izađe i da stigne do stvarnosti,
imali bismo tragediju duše (isto onako kako je Dante zamišljao komediju duše): videli bismo kako
umire misticizam a rađa se zora stvarnosti, videli bismo kako se čula i telo, odgurnuvši greh, penju u
položaj koji im pripada. Ali, pesnik malaksava, prepušta se suzama i jadikovkama. Sklon je lakim
utehama, pa mu njegova

mašta

pruža sliku stvarnosti koje je lišen

(uporedi kanconu 129).

U dnu duše živi

osećaj o sopstvenoj nemoći

. Otuda elegični «slatko-gorki» osećaj: melanholija –

osećaj svih duša koje ne mogu da pogledaju svojoj bolesti u lice, pa stvaraju privlačne fantazme i
iluzije.

Melanholija

je izvor njegovog nadahnuća – kad izađe iz nje on se pretvara u retora, a kad u

nju utone, postaje uzor jednostavnosti i prirodnosti.

Petrarki nedostaje potpuna vlast, užitak, snaga stvarnog života. On

živi u mašti

, to mu se sviđa, ali

ipak oseća da život nije tu... Taj osećaj praznine prožima igre njegove mašte i grubo ih prekida.
Neutaživa želja pokazuje da je sena sena a ne živa stvar – to je originalna i moderna pozadina
Petrarkine poezije. Ta se

slika

rađa

tužna

, jer se rađa sa svešću da je slika a ne stvar; ali je bol te

svesti ublažen jer, kad nema stvari, ima bar slike, koja je tako lepa i privlačna. To je situacija puna

Petrarka – Avgustin:

Strast religioznih saznanja bila je tuđa ovome humanisti... Strast razgovora čoveka sa

samim sobom bila je za njega nešto što očarava, a to su imale

Ispovesti

... Sadržina te lične forme života bila je

drugačija: dok se za Avgustina krug ličnih preživljavanja sužavao na religijsku sudbinu čoveka, za Petrarku se
on proširivao na mnoštvo ljudskih problema...

Jedna celina

Kanconijera

satirične pesme

na račun papskog dvora.

Naslov:

Petrarka je svoje stihove na narodnom jeziku nazvao

«rerum vulgarium

fragmenta»

, pokazujući time da ih nije smatrao dovoljno značajnim da ih uvrsti u svoj opus!

(Petrarka oseća prezir prema narodnom jeziku...)

Kanconijer

se naziva i »rasute rime» →

Rime sparse

je italijanski naziv uzet iz prvog stiha uvodnog soneta.

Zašto Petrarka većinu svojih dela piše na latinskom

, kada se već pola veka pre njega činilo da je

narodni italijanski jezik definitivno pobedio? Petrarka se obraća odabranoj publici sa kojom je živeo
na papskom dvoru ili kod velikaša. Latinski se upotrebljava kao jezik kulture, uz prezir prema
«neukom» jeziku

Komedije

i sa strašću prema primerima i uzorima antičkog Rima. Sa Petrarkom

latinski jezik postaje jezik kojim se sporazumevaju, sve do renesanse, naročito u kvatročentu (15.
veku), kulturni ljudi čitave Evrope. Petrarka je zato svoje stihove na narodnom jeziku nazvao «rerum
vulgarium fragmenta». Ovaj naziv zbirke proizašao je, nesumnjivo, iz pesnikovog stava prema
latinskom i narodnom jeziku

, ali takođe, potiče iz neke vrste koketerije u odnosu na ove stihove koji

su zvanično smatrani kao sporedni...

Kanconijer

je, ipak, već u drugoj polovini idućeg veka nadmašio ugledom i popularnošću ostala

Petrarkina dela... (Petrarka je pisao ekloge, traktate, poslanice – sve na latinskom jeziku – oni su bili
ubrzo zaboravljeni... )

NASTANAK / GENEZA

Već 1336. Petrarka je sastavio

prvu zbirku

od 23 pesme. Pesnik je proširivao, popravljao i

prepravljao prvobitni tekst... Nije vodio previše računa o hronološkom redu.
Pesme su nastajale

u razdoblju

od otprilike tri i po decenije – od 1330. do 1365, bez unapred

smišljene unitarnosti buduće celine... Delo je složeno od fragmenata, koji su

a posteriori

ukomponovani u celovit organizam – po stilskoj jedinstvenosti tona...

DEFINISANJE

Kanconijera:

Da li je

Kanconijer

niz malih zgoda odvojenih među sobom

ili lirski roman?
-

Kanconijer

kao

lirski roman ili lirski dnevnik: istorija jedne duše i lirska ispovest o

jednoj ljubavi

i njenim posledicama u intimnom životu pesnika, i u njegovoj savesti...

Kanconijer

kao

niz malih zgoda odvojenih među sobom

((trenuci Petrarkine duhovne

istorije?))

UTICAJI / početni uzori

: ((forma antike, a tematika provansalske škole i slatkog novog

stila))

1. ((

antički uzori?

))

provansalska tradicija

→

provansalska i kasnije dvorska lirika sicilijanske škole

retorički složena i konvencionalna pohvala upućena ženi. & Petrarka je odrastao u
Avinjonu, među provansalskom tradicijom... On crpe iz istog izvora i služi se istom
retorikom: alegorije, dosetke, oštroumnost... &

Deni de Ružmon govori o vezi

provansalske poezije sa katarskom jeresi. On Petrarku vidi kao suprotnost Danteu – misli da
tajna u ovoj poeziji ne postoji već da dolazi do korenite profanacije → jezik ((produhovljene))
ljubavi je postao pesništvo ljudskog srca...

Jedan o ključnih mitova, po Ružmonu, je mit o

De Sanktis: Utisak koji je

Komedija

proizvela ograničio se na srednju Italiju. Škola «novog stila» nije još

proširila delovanje na ostale delove Italije, u kojim je još uvek vladao sholastički i crkveni latinski jezik.

De Sanktis tvrdi sličnu stvar: Petrarkin osećaj navodno nije čulna ljubav nego duhovno prijateljstvo...