TEORIJE O FUNKCIJAMA DRZAVNE VLASTI
Iako je jedinstvena tj.celovita drzavna funkcija se moze podeliti na pojedine svoje
funkcije. Izraz
“funkcija”
se upotrebljava kao delatnost koja je organizovana I
predodredjena za ostvarivanje jednog cilja. Drzavne delatnosti su usmerene na stvaranje
zakona, upravnog akta I presude I te delatnosti predstavljaju funkcije drzave. Drzavna
vlast se vrsi brojnim I razlicitim oblicima delatnosti drzave odnosno drzavnih organa ciji
su konacni izrazi razliciti, pa time I razlicite drzavne funkcije.
Dualisticke teorije
– sustinu drzavne vlasti vide u naredjivanju I izvrsavanju. Postoji
samo donosenje opstih pravnih normi I njihovo primenjivanje u drustvenom zivotu,
odnosno njihovo izvrsavanje. Jedna drzavna vlast propisuje opsta pravila ponasanja I to
je zakonodavna vlast, a druga ta pravila izvrsava I to je izvrsna vlast. Tako neprecizno
odredjena izvrsna vlast apsorbuje I upravnu I sudsku vlast I one predstavljaju dve vrste
izvrsavanja zakona.
Najpoznatiji teoreticari su:
Dzon Lok, Zan Zak Ruso I Hans Kelzen
Trijalisticke teorije
– drzavnu funkciju dele na tri grupe: zakonodavnu, izvrsnu I sudsku.
Kritika dualistickih teorija vezna za izvrsnu vlast sa svojim podvlastima (upravna I
sudska) je ta da se upravna vlast toliko razlikuje u materijalnom pogledu od sudske, da to
povlaci I samu organizaciju I postupak, kao I razlicitu prirodu akata u kojima se te dve
vlasti ishode. To povlaci, prema trijalistickim teorijama, umesto da pripadaju jednog
vlasti (izvrsnoj) one se dele na dve posebne vlasti koje postoje zajedno sa zakonodavnom
vlascu.
Najpoznatiji teoreticari su:
Sarl Monteskje, Pol Laband , Georg Jelinek.
Kvadrijalisticke teorije
– pored pomenute tri vlasti (zakonodavne, izvrsne I sudske)
treba razlikovati I cetvrtu, izvrsnu u uzem smislu ili izvrsno politicku vlast. Pri tome je
rec o posebnoj vrsti vlasti koja se ne uklapa ni u jednu postojecu vlast. Tu cetvrtu vlast
teoreticari najcesce nazivaju “funkcijom vlade”.
Najpoznatiji teoreticari su:
Benzamen Konstan, Oto Majer
.
Treba praviti razliku izmedju ovih teorija I teorija koje
u okviru izvrsne vlasti prave
podelu na vladu I upravu.
Kod ovih teorija, uprava se obicno odredjuje kao izvrsavanje
zakona tj. drzavna funkcija svakodnevne primene zakona na pojedinacne slucajeve, a
funkcija vlade se odredjuje kao nadzor nad ocuvanjem ustava I njegovom primenom, kao
I nad funkcionisanjem najvaznijih javnih sluzbi. Funkcija vlade se sastoji u izvrsavanju
dispozicija ustava I vrsenju slobodne delatnosti koja nije regulisana pravom, a funkcija
uprave se sastoji u izvrsavanju dispozicije zakona I vrsenju slobodne ocene koja je
priznata pravnim poretkom.
MATERIJALNI ILI OBJEKTIVNI POJAM DRZ.FUNKCIJA
ZAKONODAVNA FUNKCIJA
Zakonodavna funkcija
– vrsi drzava kada stvara norme svog pravnog poretka. Ova
funkcija se vrsi putem normi kojima se stvara pravni poredak drzave tj. putem zakona.
Obelezja zakona su da se sastoji od opstih, apstraktvnih I novostvorenih pravnih pravila.
-
Opstost norme
znaci da je to norma koja je upucena svima odnosno erga omnes
(subjektivna opstost) I na neodredjen broj slucajeva I odnosa (objektivna opstost)
-
Apstraktnost norme
znaci da je to norma koja obavezuje semper et ad semper,
ne iscrpljujuci se u jednog primeni .
-
Novostvorene norme
znaci da se njima vrsi jedna konstituisuca funkcija u
pravnom poretku, ustanovljava se ius novum (nova norma). To je I sustinsko
obelezje zakonodavne funkcije I zakona u materijalnom smislu, odnosno
konstituisanje novog pravila u pravnom porektu.
Nema uvek zakon u materijalnom smislu formu zakona, niti zakon u formalnom smislu
nije uvek isto sto I zakon u materijalnom. Zato treba razlikovati sledece slucajeve:
-
zakon samo u formalnom smislu
, donet od strane zakonodvanog organa I po
zakonodavnom postupku, ali ciju sadrzninu ne cine novostvorene pravne norme
-
zakon samo u materijalnom smislu
koji se sastoji samo od novokonstutuisanih
pravila, ali nije donesen od strane zakonodavnog organa (uredbe sa zakonskom
snagom)
-
zakon I u materijlanom I u formalnom smislu
, odnosno akt koji je donesen od
strane zakonodavnog organa, po zakonodavnom postupku I koji istovremeno
sadrzi novokonsstituisane pravne norme
Zakonodavna funkcija sastoji se u stvaranju normi pravnog poretka drzave, a kako te
norme imaju razlicitu vaznost, u okviru zakonodavne funkcije postoje: zakonodavne
ustavotvorena fukcija, fukcija revizije ustava, redovna zakonodavna fukcija I normativna
funkcija.
MATERIJALNI ILI OBJEKTIVNI POJAM DRZ.FUNKCIJA
SUDSKA FUNKCIJA
Sudska fukcija
– delatnost drzave kojom se garantuje odrzavanje I ostvarivanje pravnog
poretka. Usmerena je na pribavljanje vaznosti pravnom poretku drzave u pojedinacnim
slucajevima. Sadrzina sudske fukcije se svodi na vrednovanje ljudskog ponasanja po
meri pravne norme, a u cilju resavanja spora. Tri sustinska elemenat: ljudsko ponosanje,
pravna norma I spor.
Pravna norma
– je ona konkretna pravna norma po cijoj se meri vrednuje ljudsko
ponasanje. Ona je merio za vrsenje sudske funkcije, pa se zbog toga I kaze da je sudska
funkcija vezana zakonom.
Ljudsko ponasanje
– ono koje se vrednuje sa stanovista pravne norme. Sudija, posto
utvrdi cinjenicno stanje u vezi sa odnosnim ponasanjem I domasaj pravne norme koju
treba primeniti (sudijsko tumacanje), mora odluciti koje ce se pravne posledice na to
ponasanje primeniti.
Spor
– sustinski elemenat za sudsku funkciju. Pretpostavka za vrsenje sudske fukcije
jeste postojanje spora koji treba razresiti tj.konkretnih slucajeva u kojima su norme
prekrsene ili se tvrdi da su prekrsene. Spor, kao element sudske funkcije, omogucuje
razlikovanje sudstva od uprave.
Tipican izraz sudske funkcije je
presuda ili odluka
. Tim aktom drzava, posredstvom
sudova, izrice volju zakona u konkretnom slucaju.
ORGANSKI ILI SUBJEKTIVNI POJAM DRZ.FUNKCIJA
Organski ili subjektivni pojam
polazi od podele drzavnih funkcija na razlicite drzavne
organe tj. na nosioce koji se nalaze na vrhu drzave. To je ustvari podela drzave na
razlicite drzavne organe.
Ovo pitanje pojam drzavnih fukcija je
u tesnoj vezi sa teorijom o podeli vlasti
(Monteskje) koja kaze da je radi obezbedjivanja skladnog fukcionisanja drzave I
istovremenog garantovanja slobode gradjana nuzno da svaka drz.funkcija u materijalnom
smislu bude poverena jednom organu, odnosno nizu razlicitih organa, tako da se ne moze
dogoditi da pojedinac ili skupstina istovremeno donose zakone, izvrsavaju ih I donose
presude na osnovu zakona (“vlast da zaustavlja vlast”, Monteskje).
Teorija o podeli vlasti je prihvacena u vecini ustava u svetu.
Prema ovom pojmu, zakonodavna fukcija se sastoji od jedne ili dve skupstine (doma),
koje imaju predstavnicki karatkter s kojima se ponekad sjedinjuje I sef drzave, izvrsna se
se stoji od sefa drzave, od vlade I od raznovrsnih organa uprave I sudska od organa
pravosudja.
FORMALNI POJAM DRZ.FUNKCIJA
Formalni pojam
polazi od razlicite forme akata koje donose razlicite drzavne vlasti I
dobrim delom se izjednacuje sa organskim pojmom, posto svaka vlast donosi svoje akte u
tipcnoj formi.
Zakonodavnu fukciju drzava vrsi kada donosi formalni zakon , izvrsnu funkciju vrsi kada
donosi upravni akt, a sudsku kada donosi presudu. Tu formu ove funkcije drzavne vlasti
koriste I za vrsenje onih svojih nadleznosti, koje bi po sadrzini, teorijski pripadale nekoj
drugoj drzavnoj vlasti (npr. zakonodavna vlast donosi u formi zakona odobrava budzet
drzave, koji se odnosi samo za godinu dana).
Ovoj pojavi treba dodati jos I da svi akti koje donosi odredjena funkcija vlasti pored
svoje tipicne forme, samim tim sto su u takvu formu odevena, dobijaju snagu svojstvenu
formalnim aktima te funkcije (
formalna snaga
). To znaci da:
-
formalni zakoni dobijaju zakonsku snagu
(mogu biti ukinuti ili promenjeni samo
kasnijim donetim zakonom ili drugim normativnim aktima cija je snaga
izjednacena sa zakonskom snagom),
-
presude dobijaju snagu presudjene stvari
(pravosnazna presuda dobija svojstva
neosporivosti prema strankama na koje se odnosi I svojstvo neopozivosti),
-
upravni akti dobijaju snagu izvrsnosti
tj. mogucnost javne uprave da neposredno
sprovede izvrsenje sopstenih akata.
Zbog ovakvog automatizma izmedju forme I pravne snage akta, dogodice se da budzet
koji usvoji parlament bude snabdeven snagom svojstvenom formalnom zakonu, dok ce
opsti normativni akti koje donosi izvrsna vlast imati snagu upravnog akta I nece moci biti
u suprotnosi sa formalnim zakonom, osim ako im pravni poredak ne dodeli vecu pravnu
snagu (delegirano zakonodavstvo ili naredbe iz nuzde).
Izuzetak od ovog pravila je sudska funkcija, koja se uvek vrsi u posebnoj formi
(postupku) I posredstvom tipicnog akta, presude. Presuda ima uvek svoju posebnu snagu,
bilo da je doneta od strane sudske vlasti, bilo zakonodavne ili izvrsne. Drugaciju pravnu
snagu imaju presude donete od strane ustavnog suda koje mogu erga omnes staviti van
snage formalne zakone I akte koje imaju snagu zakona, ukoliko su oni proglaseni
neustavnim.
PREDSEDNICKI SISTEM
Zasnovan je na strogoj podeli vlasti. Obezbedjuje maximum nezavisnosti vlasti, ako ne
potpunu izolaciju, onda najmanje ustavom zagarantovanu nezavisnost parlamentarne I
predsednicke vlasti. Glavna ideja ovog sistema je ravnopravnost te dve vlasti, koja koce
jedna drugu, kako vlast u celini, niti bilo koja njena grana ne bi bila otudjena od naroda.
Sustinska obelezja predsednickog sistema su sledeca:
-
monocefalna egzekutiva – olicena u sefu drzave kojeg neposredno biraju gradjani
-
ne postoje sredstva kojim bi jedna vlast uticala na egzistenciju druge vlasti
-
postoji stroga podela poslova gde je zakonodavstvo rezervisano za domove
parlamenta, a izvsna vlast za sefa drzave, sudstvo za sudove
Sama sustina ovog sistema lezi u organizaciji I polozaju izvrsne vlasti, gde se akcenat
stavlja na stavljanje svih dimenzija izvrsne vlasti u jedan izborni organ (monocefalna
egzekutiva). U ovom sistemu
predsednik republike istovremeno vrsi funkciju sefa drzave
I sefa vlade
, zbog cega je kompletan ovaj sistem I dobio naziv predsednicki (predsednik
je kompletna egzekutiva).
U ovom sistemu,
predsednik je u prvom redu sef izvrsne vlasti
: imenuje staresine
upravnih resora, sudije, ambasadore, najvise cinovnike I sluzbenike u zemlji. Pored
ovoga,
on ima I ovlascenja vlade I prvog ministra (premijera)
iz parlamentarnog sistema,
s’tim sto je njegova vlast sira. Njega bira narod I time je oslobodjen stranackog pritiska
dok je na vlasti, kao I straha od politicke odgovornosti pred parlamentom. Dva su ustavna
ogranicenja personalizacije vlasti I to: relativno kratko trajanje mandata I dopustanje
samo jednog uzastopnog izbora (cak I iskljucivanje uzastopnog izbora). Predsednik mora
imati legitimnost predstavnickog organa I ne moze poticati iz predstavnicke skupstine.
Predsednik I parlament, po sistemu podele vlasti, vrse razlicite vlasti. Predsednik, uz
pomoc svog kabineta, vrsi celokupnu izvrsnu vlast, a parlament zakonodavnu vlast. Iz
ovoga proizilazi da nijedan organ od navedena dva ne moze intervenisati u radu drugog,
kao I da nijedan ne moze odlucivati o postojanju drugog organa (parlament ne moze
razresiti predsednika, niti ovaj moze raspustiti parlament).
Medjutim, americki izraz, nacelo
“kocnica I ravnoteza
”
podrazumeva medjuzavisnost
nosilaca
izvrsne I zakonodavne vlasti
putem koordinacije (Ustav SAD pokusava da
polozaj predsednika I Kongresa stavi u istu ravan uz medjusobne odnose I medjusobni
pritisak jedne vlasti na drugu). U parlamentarnom sistemu vazna uloga medjuzavisnosti
nosilaca vlasti putem koordinacije je I
sudska vlast
. Premda, tu vlast vrse sudovi prema
nacelu samostalnosti I nezavisnosti, njima je u nadloznost dato I ovlascenje da ispituju
ustavnost akata koje je doneo parlament, pre svega zakona, ovlasceni su da ne primene
zakon koji smatraju neustavnim, primenjivajuci neposredno ustav na taj konkretan slucaj
prilikom spora. U SAD, iako taj potez sudova vazi samo za taj konkretan slucaj, zbog
