VISOKA ŠKOLA ZA VASPITAČE STRUKOVNIH
STUDIJA GNJILANE-BUJANOVAC
Predškolska pedagogija
Seminarski rad
Tema: ”
Marija Montesori
“
Profesor: Student:
Milan Arsić
Jelena Radoičić
br. indeksa 275
Decembar 2010.
1. Biografski podaci i školovanje
Marija Montesori (ital. Maria Montessori) rođena 31. avgusta 1870. u
Kjaravaleu, u Italiji. Preminula je 6. maja 1952. u Nordviku, u Holandiji. Bila je
italijanska lekarka, obrazovni radnik i pedagog, filozof i čovekoljubac;
najpoznatija je po svom obrazovnom sistemu „Montesori“, koji se odnosi na decu
od rođenja do adolescencije. Njene obrazovne metode su i danas u primeni u
velikom broju državnih i privatnih škola širom sveta.
Marija Montesori je rođena u Kjaravaleu, u provinciji Ankona, u Italiji.
Njen otac, Alesandro, bio je računovođa, a majka, Renilde Stopani, bila je takođe
dobro obrazovana i gajila je ljubav ka književnosti. Kada je imala 5 godina, cela
porodica se preselila u Rim, gde je, po završetku osnovne škole, nastavila
školovanje na Regionalnom tehničkom institutu „Leonardo da Vinči“, sa namerom
da postane inžinjer. U to vreme, kada su se žene uglavnom bavile društvenim
naukama, to nije bilo uobičajeno.
Do mature su se njene želje izmenile, te je sada želela da upiše medicinski
fakultet. Iako su je roditelji nagovarali da se počne baviti obrazovnim radom, tj. da
postane nastavnik u školi, ona je čvrsto ostala pri svojoj odluci da postane lekar.
Pored njenih roditelja, međutim, ni tadašnje društvo nije bilo spremno na takvo
nešto: na medicinskom fakultetu svi studenti su bili muškarci i Mariji je odbijen
upis. Nakon neuspešnog razgovora sa profesorom, Marija se nije predala, upisala
se na Univerzitet u Rimu
1
i na osnovu te diplome (odsek za fiziku, matematiku i
prirodne nauke) je bez problema upisala medicinski fakultet i tako postala prva
ženska osoba u Italiji koja ga je završila, na Univerzitetu „La Sapijenca“ u Rimu.
2. Rad
2.1. Počeci
Odmah nakon što je kao vrlo dobar student diplomirala, u julu 1896. godine,
Montesori se zaposlila u bolnici „San Đovani“ u sklopu Univerziteta. Iste godine
je dobila molbu da predstavlja Italiju na Međunarodnom kongresu za prava žena,
na kojem je u svom govoru zastupala društvene reforme po kojima žene treba da
imaju ista prava kao i muškarci. Novinar koji je izveštavao sa kongresa upitao ju je
kako pacijenti reaguju na ženskog lekara, na šta je ona odgovorila da „oni osećaju
kad neko zaista brine o njima... samo viši slojevi imaju predrasude po kojima žena
ne može voditi koristan život“. U novembru 1896. godine je primljena kao asistent
1
Postoje tvrdnje da se na kraju u spor umešao i sam papa Lav XIII, pomoću koga se Montesori uspešno upisala na
Univerzitet u Rimu, na odseku za fiziku, matematiku i prirodne nauke i dve godine kasnije diplomirala.
2
prijavili za državni ispit čitanja i pisanja. „Nazadna“ deca ne samo da su položila,
nego su njihove ocene bile iznad proseka, što je kasnije nazvano „prvim čudom
Montesori“.
Marija Montesori je 1898. godine rodila sina, kojem su dali ime Mario.
Mario je poslat na čuvanje izvesnoj porodici u okolini Rima gde ga je Marija često
posećivala i, iako je prošlo više godina pre nego što je Mario saznao da mu je
Marija uopšte majka, između njih se kasnije razvila jaka povezanost i zajednički
rad, a Mario je nastavio majčin rad i nakon njene smrti.
Godine 1901. Montesori je napustila Ortofreničku školu i započela
samostalan rad u oblastima obrazovne filozofije i antropologije. Godine 1904. je
prihvatila položaj predavača u Pedagoškoj školi Univerziteta u Rimu, na kojem je
ostala do 1908. godine. Na jednom predavanju je govorila svojim studentima:
„Predmet naših izučavanja je čovečanstvo; naša svrha je da postanemo učitelji. E,
ono što zaista čini učitelja je ljubav za ljudsko dete; jer ljubav je ono što od
društvene dužnosti obrazovnog radnika čini višu svest o misiji.“
2
2.3. Dečija kuća
U vreme dok je predavala na Univerzitetu u Rimu, grad Rim se brzo
razvijao i u groznici građenja novih i novih zgrada i stalnih variranja potrebe i
potražnje, mnoge građevinske firme su dolazile do bankrota i ostavljale nezavršene
i napuštene zgrade za sobom. Jednu takvu zgradu, koja se nalazila u distriktu San
Lorenco, spasila je grupa bogatih bankara koji su podelili velike stanove na više
malih i naselili ih siromašnim porodicama. S obzirom na to da je većina stanara
radila tokom dana van svojih stanova, novogradnju su brzo ugrožavali dečiji
nestašluci, zbog čega su pokrovitelji prišli Mariji Montesori i ponudili joj da se
stara o deci da bi umanjili štetu. Montesori je ushićeno prihvatila poziv da radi sa
normalnom decom i, računajući na materijal koji je pripremila tokom rada u
Ortofreničkoj školi, 6. januara 1907. godine otvorila „Dečiju kuću“ (ital. Casa dei
Bambini). Organizovana je mala ceremonija otvaranja škole, ali je malo ko mogao
predvideti njen kasniji značaj. Marija Montesori, međutim, tvrdila je da je već tada
imala poseban osećaj: „Imala sam tada čudan osećaj koji je učinio da naglasim da
je u pitanju početak poduhvata o kojem će jednog dana ceo svet govoriti.“
U školu je uključila brojne aktivnosti i obrazovne materijale, ali je
zadržavala samo one koji su decu zaista zaokupljali. Montesori je shvatila da deca
koja provode vreme u okruženju koje je osmišljeno da podržava njihov prirodni
razvoj imaju moć da sama sebe obrazuju. Kasnije je taj proces nazivala samo-
obrazovanjem (auto-edukacijom). Godine 1914. je pisala: „Nisam ja izmislila
metodu obrazovanja, ja sam samo dala nekoj maloj deci šansu da žive.“
2
Do 1908. godine već je postojalo pet „dečijih kuća“ — četiri u Rimu i jedna
u Milanu. Deca koja su pohađala nastavu u nekoj od tih škola su brzo napredovala,
2
E.M.Standing,”Maria Montessori: Her life and work”, Plume,1998.
4
deca su čitala i pisala već sa 5 godina starosti. Vesti o Montesorinom novom
pristupu u radu sa decom su se brzo širile i u toku samo jedne godine brojni
švajcarski vrtići su se prebacivali na njene metode, te je započelo širenje njenih
učenja.
U leto 1909. godine održala je prvi kurs za oko 100 studenata, a njeni zapisi
i beleške su se pretvorili u knjigu pod naslovom „Naučna pedagogija“ i pod
naslovom „Dečija kuća“, koja je ubrzo prevedena na preko 20 jezika. Godine
1946. je ponovo objavljena, ovaj put pod naslovom „Otkriće deteta“, a pod tim
naslovom je prevedena i na srpski jezik, ali sa ogromnim kašnjenjem — tek 2001.
godine. Prevodilac knjige i autor predgovora je dr Željko Đurić.
2.4. Obrazovni sistem Montesori
Polazni stav Marije Montesori je da „dete samo sebe otkriva pokretima i
senzomotornim iskustvima“ još od najranijih trenutaka svog života. Dete u sebi po
samom rođenju ima potrebu da uči i stvara i sve što vaspitač treba da čini je da mu
oslobađa puteve kojima će moći da se samosazna. Te unutrašnje potrebe su uvek
konstruktivne ukoliko im se omogući ostvarivanje. Ovaj princip se često izražava
rečenicom: „Pomozi mi da to uradim sam!“.
Po Montesorijevoj, u najranijim uzrastima dete neće da mu se išta pokaže,
nego samo da mu se „pomogne u procesu njegovog prirodnog razvoja“. Da se
pažnja deteta ne bi raspršila, odnosno da bi se dete usredsredilo na određeno
učenje, treba mu pružiti potrebnu tišinu i mir u prostoriji u kojoj uči.
3
Za proveru naučenog ili za korektivnu pomoć pri učenju, koristi se potreba
deteta za pažnjom. Ono samo donosi svoj rad (rezultat svog rada) da ga pokaže
učiteljici. Ona tada treba da bude tiha i strpljiva. Treba da razume, prihvata i
podstiče. Učiteljica ne treba da pokušava da ulije znanje u glavu deteta, nego da u
kratkim i pojedinačnim razgovorima, objašnjavanjem i pružanjem pomoći u
razumevanju podstiče njihovu radoznalost i usmerava njihov dalji rad.
3. Obrazovanje po sistemu „Montesori“
3.1. Presudno doba
Montesori smatra da je dete sa tri godine već postavilo temelje svoje ličnosti
i da mu je tek tada potrebna spoljašnja pomoć u školskom obrazovanju. U knjizi
„Upijajući um“ Montesori tvrdi: „Njegova dostignuća su tolika da se slobodno
može reći: mališan koji sa tri godine polazi u „školicu“ već je mali čovek.
4
3
Marija Montesori, “Upijajući um”, Beoknjiga, Beograd, 2006.
4
Marija Montesori, “Otkriće deteta”, Beoknjiga, Beograd, 2001.
5
