ЦЕРСКА БИТКА 1914.
/Сценарио/
Престоница Аустроугарске у лето 1914. године, центар политичких интрига,
високе моде и валцера. Истовремено, над Европом се надвијају тмурни облаци –
весници највећег ратног сукоба у историји људског рода, чији су главни протагонисти у
Бечу и Берлину.
Препознатљивом крилатицом
DRANG NACH OSTEN
–
ПРОДОР НА ИСТОК
две
царевине отворено најављују своје планове о поновној подели света. У немачком
усмерењу ка југоистоку Европе и намерама Аустроугарске да се на Балкану докаже као
једна од водећих сила у Европи, Србија ће бити прва, али и највећа жртва.
Поучена искуством из Царинског рата, Анексионе кризе и Балканских ратова,
за аустроугарску дипломатију уклањање Србије, која се налазила на путу остварења
њене балканске политике и представљала велику опасност за интегритет саме
Монархије, био је најважнији задатак.
"Случај" је хтео да пуцњи на обали Миљацке на Видовдан 28. јуна 1914.
године и убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, у Бечу и
Берлину буду прихваћени као добар повод за почетак "дуго намераваног рата" против
Србије. "Трагедија у Сарајеву представља објаву рата Србије Аустроугарској", а
одговор се мора дати "само ратом", одлучно изјављује начелник аустроугарског
Генералштаба Конрад фон Хецендорф. Аустроугарска штампа атентат квалификује као
"злочиначко", "анархистичко" и "крваво" дело за које је одговорна Србија, односно,
њена влада и народ у целини.
На ове оптужбе српска влада и њен председник Никола Пашић оштро реагују
посебним циркуларом: "Аустроугарска штампа почиње све више и више оптуживати
Србију за Сарајевски атентат. Циљ је провидан: треба убити Србији онај високи
морални кредит који данас она ужива у Европи и безумно дело младог и егзалтираног
фанатика политички до краја искористити... Српска влада учиниће све што до ње стоји
да умири духове егзалтираних људи у својим границама. Само она не може никако
допустити да бечка штампа заведе европско јавно мњење и да тешку одговорност за
злочин једног аустроугарског поданика свали у чисто политичком циљу на цео српски
народ и Србинју..."
У Бечу користе прилику да оптуже Србију и за великосрпску пропаганду
међу јужнословенским народима која угрожава саме темеље Хабзбуршке монархије.
Према утисцима српског посланика у Бечу, у аустроугарским владајућим круговима су
били спремни "да од сарајевског атентата створе један свесрпски, југословенски,
панславистички комплот, са свим манифестацијама до сада угушиване мржње према
Словенству и организују процес да би судили Србији и српском народу".
Аустрија је, дакле, имала да бира или да остане целина или да се распадне на
националне државе. "Она је извукла мач да чува целину, а не да казни Србију за
убиство Франца Фердинанда", признаје Конрад фон Хецендорф.
Средњоевропске царевине су једнодушне у намери да искористе прилику и
атентат употребе као погодан изговор за обрачун Монархије са њеним јужним суседом,
а Немачке за рат иа истоку и западу Европе. Док начелник аустроугарског
Генералштаба тих дана ватрено изјављује: "Рат, рат и само рат !", из Берлина врше
притисак да се не оклева са нападом. "Срби морају бити уништени и то брзо", прети
немачки кајзер Виљем II. У немачкој престоници су уверени да је за њихову сопствену
безбедност важно да Аустрија преживи као велика сила; по мишљењу кајзера и његове
владе, то је било немогуће уколико се не реши питање Србије.
Специјални пропагандни рат и оркестрирана кампања из Беча и Берлина
достижу кулминацију 23. јула, када на адресу српске владе стиже нота аустроугарске
владе у форми ултиматума, с понижавајућим захтевима за које се унапред знало да их
Србија не може прихватити. "То је најстрашнији документ од свих које је икада
сачинила дипломатија", а "држава која би прихватила те захтеве, престала би да буде
независна", изјављује енглески министар спољних послова Едвард Греј.
Добивши моралну подршку својих савезника у Москви, Паризу и Лондону, уз
савет да Аустроугарској не пружи прилику за оптужбе и решавање сукоба оружјем,
српска влада доноси одлуку да у односима са северним суседом иде до крајњих граница
попустљивости, "али да не може допустити нарушавање достојанства, суверенитета и
независности државе".
Сходно оваквој одлуци, одбијање захтева формулисаних у 5. и 6. тачки
ултиматума, резултирало је прекидом дипломатских односа од стране аустроугарске
владе 25. и објавом рата Србији 28. јула:"Краљевска влада Србије није на одговарајући
начин одговорила на ноту датирану 23. јула коју је предао аустроугарски министар у
Београду. Од овог тренутка Аустроугарска се сматра у рату са Србијом", стајало је у
телеграму који је потписао гроф Бертхолд, министар спољних послова.
2
