UVOD

Bankarsko poslovanje karakteriše preuzimanje različitih vrsta rizika (rizik likvidnosti,
kreditni rizik, kamatni rizik i valutni rizik). Bankarski sektor je jedan od najdinamičnijih
segmenata ukupnog ekonomskog sistema u pogledu povećanja obima ukupnih
transakcija usled rasta postojećih i “ulaska” novih banaka, stalnih finansijskih inovacija,
jačanja pritiska i konkurencije od strane nebankarskih finansijskih institucija, manje ili
veće regulacije. U takvom ambijentu logično je da dolazi do pogoršanja performansi i
krize pojedinih banaka, delova ili ukupnog bankarskog sistema u pojedinim nacionalnim
ekonomijama.

Funkcionisanje bankarskog sektora, kao još uvek najznačajnijeg segmenta ukupnog
finansijskog sistema, je odredjeno složenim interakcijama na relaciji realni – finansijski
sektor. To znači da se ukupna makroekonomska kretanja u realnom sektoru prelamaju
kroz poslovanje bankarskog sektora i svake pojedinačne banke.

Bitni faktori koji determinišu poslovanje banaka su institucionalizovani koncept i način
funkcionisanja regulacije i supervizije bankarskog sektora. Regulacija i supervizija se i
uvode sa ciljem da se obezbede likvidnost, sigurnost i efikasnost funkcionisanja banaka.
Medjutim, u nekim slučajevima, kao što je, na primer, kriza štedionica u USA 80-ih
godina, upravo je regulatorni okvir bio generator krize. Iz tih razloga se koncept
regulacije i supervizije bankarskog sektora, ukoliko se prihvati da je neminovan, mora
kontinuirano preispitivati i prilagodjavati uslovima i zahtevima vremena.

Stanje   u   bankarskom   sektoru   preko   nivoa   uspešnosti   finansijskog   posredovanja,
odnosno mobilizacije, koncentracije i alokacije finansijskih resursa, ima snažan povratni
uticaj na realni ekonomski sektor i ukupno stanje u ekonomiji. Ukoliko je bankarski
sektor   uspešan   –   likvidan,   solventan   i   efikasan,   on   će   znatno   podsticati   ukupna
ekonomska kretanja i delom generisati ukupni rast i razvoj. Nasuprot tome, kriza čak i
pojedinačne banke zbog “domino” efekta može izazvati krizu poverenja u celi bankarski
sektor koja rezultira “jurišem” na banke u cilju ekscesnog povlačenja depozita i izaziva
krizu   likvidnosti.   Ukoliko   se   ona   ne   zaustavi   neminovan   je   finansijski   kolaps   sa
ogromnim   posledicama   za   celu   ekonomiju.   Zbog   toga   je   nužno   kontinuirano   pratiti
“zdravlje”   svake   pojedinačne   banke   i   bankarskog   sektora   u   celini   kako   bi   se   štetne
posledice sprečile.

Osnovna pretpostavka uspešnog funkcionisanja bankarskog sektora je uspostavljanje i
kontinuirano poboljšavanje sistema regulacije i supervizije i adekvatan bankarski
menadžment kako bi se amortizovali negativni uticaji iz okruženja i sprečila kriza u
poslovanju banke, odnosno na vreme uočili prvi simptomi pogoršanja rezultata
poslovanja i problemi koji mogu dovesti do krize. Ukoliko kriza ipak nastupi, bez obzira
na intezitet i uzroke, neophodno je preduzeti odgovarajuće mere za njeno razrešenje
koje se odnosi na temeljito restruktuiranje banke, a koje će zavisno od dubine krize i
drugih relevantnih aspekata dovesti do rehabilitacije ili bankrotstva banke ili banaka

zahvaćenih krizom.

U ovom radu je dat pregled nekih dosadašnjih bankarskih kriza, njihovih uzroka i načina
razrešavanja kako bi se ukazalo na pouke i saznanja koji bi mogli imati univerzalnu
primenu. S obzirom na značaj koji je ova poblematika imala za finansijski i bankarski
sektor zemalja u tranziciji deo rada posvećen je specifičnostima bankarskih kriza i
restruktuiranja banaka u zemljama u tranziciji.

Predmet istraživanja rada je, kao što možemo zaključiti iz prethodnog teksta,
razmatranje pitanja mehanizama bankarskih kriza, faktora koji utiču na njihovo
formiranje i iznalaženje načina za njihovo rešavanje.

Cilj ovog istraživanja jeste da se ukaže na raznolikost shvatanja bankarskih kriza,
teškoće u njihovom predvidjanju i razlike u načinima njihovog rešavanja. Pored toga,
cilj je i da se kroz kritičku analizu efekata primene različitih tehnika restruktuiranja
banaka ukaže na moguće načine poboljšanja performansi banaka.

U radu preovladjuje deduktivni metod istraživanja, što govori da se polazi od pojma
bankarskih kriza, kao i načina njihovog prevazilaženja do konkretnih primera krize i
restruktuiranja u tranzicionim i razvijenim zemljama. Pored ovog metoda, u radu se
koristi i analiza koja se bavi samom suštinom problema u smislu da se pojave i procesi
raščlane na sastavne delove, što vodi ka ispitivanju odnosa i veza izmedju istih.

Rad je podeljen u četiri osnovne celine:

I deo

- Krize i restruktuiranje banaka kao teorijski pristup problemu

II deo

- Bankarske krize u razvijenim zemljama

III deo

- Bankarske krize u zemljama u tranziciji

IV deo

- Svetska finansijska kriza i njen uticaj na Srbiju

prvom delu

rada izloženi su osnovni koncepti koji objašnjavaju bankarske krize i

razmatraju   procese   rekonstrukcije   bankarskih   sistema.   Izneta   je   problematika
istraživanja uzroka kriza i načina njihovog rešavanja. Kao osnovni oblici rekonstrukcije
bankarskih sistema javljaju se likvidacija i sanacija, s tim da je sanacija mnogo češća
pojava.   Sam   izbor   oblika   sanacije   zavisi   od   okolnosti   u   konkretnoj   zemlji   i   stepena
njihove efikasnosti koji su se pokazali u praktičnoj primeni.

Drugi deo

rada se bavi istraživanjem bankarskih kriza u razvijenim zeljama sveta.

Konkretno, akcenat je na istraživanju bankarskih kriza SAD-a kao jedne od glavnih
predstavnika razvijenih zemalja. Takodje, posvećena je pažnja bankarskim krizama u
zemljama Skandinavije, kao i modelima sanacije ovih kriza. Bankarska kriza u Španiji
se ističe ka interesantna sa aspekta uzroka, karakteristika i primenjenog koncepta za
njeno rešavanje.

KRIZE I RESTRUKTUIRANJE BANAKA KAO

TEORIJSKI PRISTUP PROBLEMU

Kriza  banke  označava  njenu  nesolventnost,  odnosno  nemogućnost  da  izmiri  svoje
celokupne  obaveze.  To  je  situacija   koja   nastaje  kada  se  banka  suočava   sa  brojnim
problemima  u  poslovanju.  Tačnije, radi se o  problematičnosti  kvaliteta  njene  aktive što
uzrokuje da su ukupne obaveze veće od aktive i imovine banke. U tom slučaju banka ima
negativnu  neto  vrednost ili  kapital. Banke koje se susreću sa ovakim situacijama u većini
slučajeva  ili  propadaju,  ili  se  preuzimaju  od  strane  drugih  solventnih  banaka,  ili  se  na
drugi način restruktuiraju i rehabilituju.

Bankarskom   krizom definiše se stanje   široko   rasprostranjene   nesolventnosti banaka
koja  poprima  karakteristike  epidemije  i  preti  opštim  slomom  bankarskog i finansijskog
sistema.  Indikatori  krize  su  nesolventnost  više  od  50%  banaka  u  jednoj  ekonomiji.
Zbog    povezanosti    bankarskog    sistema    retki    su    pojedinačni    slučajevi  bankarskih
kriza,  već  dolazi  do  stvaranja  panike  i  opšteg  nepoverenja  u  bankarski sistem.

Kada u jednoj zemlji dodje do finansijske krize pojedinih banaka ili grupe banaka, ili kada
se desi da kriza obuhvati bankarski sistem u celini potrebno je ispitati uzroke krize i
preispitati nadzor i kontrolu banaka.

Krizu banaka i bankarskog sektora u celini karakterišu i sledeće distorzije i poremećaji:



Disproporcija u operativnim troškovima, odnosno neprimerenost veličine
banke merene mrežom filijala i brojem zaposlenih u odnosu na smanjeni obim
i pogoršanje poslovanja banke usled brojnih otpora da se banka pravovremeno
redimenzionira.



Neodmeren   rast   depozitnih   kamatnih   stopa   iznad   tržišnog   nivoa   sa   ciljem
privlačenja   novih   depozita   u   funkciji   “rasta   radi   rasta”,   pokrivanja   gepa
nastalog   lošim   kreditima   ili   još   gore   radi   pokrića   troškova   poslovanja,   ili
sprečavanja povlačenja postojećih depozita. Time se sužava kamatna marža a
gubici se uvećavaju.



Povećanje  aktivnih  kamatnih  stopa  u  nastojanju da se  očuva bar  minimalna
profitabilnost banke.  U uslovima  kada je  kreditni potencijal banke  ograničen
obaveznim   i   drugim   rezervama,   eventualnim   obaveznim   plasmanima   u
prioritetna područja uz subvencionalne kamatne i druge uslove ili HOV, zatim
visokim učešćem loših zajmova u ukupnom portfoliju banke i kada su visoke
depozitne   kamatne   stope   i   troškovi   poslovanja   banke,   banka   poseže   za   što
višim kamatnim stopama na plasmane nastojeći da time pokrije sve pomenute
debalanse.   Rezultat   su   viša   kamatna   marža   i   kamatni   prihodi,   ali   samo   na
papiru, jer je stepen naplativosti obračunate kamate vrlo nizak. Tako visoke
kamatne stope prihvataju, ili već postojeći veliki i loši dužnici, koji nemaju

izbora i koji zajedno sa bankom samo na papiru “zatvaraju” stare kredite i
konvertuju ih u nove uz kapitalizovanje kamate, a koji se gotovo sigurno neće
nikada vratiti, ili špekulanti, koji plaćajući manje iznose kamate i vraćajući
manje kredite “navlače” banku da i kod njih “zaledi” znatan deo već prehodno
istanjenog i ugroženog kreditnog potencijala.



Pogoršanje  zajmovnog  portfolija  banke  u  smislu  sve  većeg  učešća  loših
zajmova  u  ukupnim  zajmovima,sve veće  koncentracije  zajmova  i vezanog
kreditiranja, koji nastaju kao posledica pokušaja banaka da održe u životu i
spreče   bankrotstvo   velikih   dužnika   koji   bi   za   sobom,   usled   pomenutih
deformacija,verovatno povukli i samu banku.



Nezdrava     tzv.     korporativna     kultura     koja     se     manifestuje     u
ponašanju  bankarskog    menadžmenta   koje   stvara   ili   pospešuje   navedene
deformacije,   kao   i   uspostavljanje   atmosfere   apatije   i   nedelovanja.   Iako   je
očigledno da brod tone, pokušaj prekidanja sa praksom koja je dovela do krize
i koja je svakodnevno dramatično produbljuje, je nažalost na začelju prioriteta
banke u krizi. Istina, ozbiljno hvatanje u koštac sa problemima je teško, skupo i
bolno, a uz to pojedinačna banka po pravilu to i ne može samostalno učiniti, te
stoga   bankarski   menadžment,   birajući   liniju   manjeg     otpora,   pokušava   da
odredjenim merama samo kupi vreme.

1.1. Pristupi razrešavanju bankarskih kriza

Zbog brojnih problema u finansijskom i realnom ekonomskom sektoru koje determinišu
bankarske krize, ekonomija koja pretenduje na zdrav rast i razvoj ne može i ne sme sebi
dozvoliti luksuz da se takvo stanje toleriše. Nedelovanje monetarne i supervizorske vlasti i
samog bankarskog sektora povećava intezitet i ubrzava krizu koja bi se sasvim sigurno
završila potpunim finansijskim slomom. Odlaganje preduzimanja radikalnih mera koje
treba da preseku nepovoljne finansijske tokove otklanjajući uzroke krize i stvore uslove za
otklanjanje njenih posledica, znači da će troškovi razrešavanja biti još veći, dok rano
otkrivanje i lečenje krize smanjuje troškove i posledice. Stoga se razrešenje bankarske
krize, nakon što je ona očigledno nastupila, nameće kao imperativ koji nema alternativu.

Iako postoji teoretski koncenzus oko ključnih aspekata rešavanja bankarske krize, prilaz
koji daje nadu i šansu da bude uspešan jeste fleksibilnost u kreiranju celovitog pristupa koji
uvažava karakter, uzroke i intezitet konkretne bankarske krize, ali i iskustva i pouke iz
dosadašnjih bankarskih kriza. Suština takvog pristupa su mere i aktivnosti usmerene na
kreiranje i sprovodjenje adekvatne bankarske regulacije, supervizije i restrukturiranja
banaka.

Dr Radomir Božić, Bankarske krize i restruktuiranje banaka, Ekonomski fakultet, Srpsko Sarajevo, 1999,

str. 40

uključujući odgovarajuće sisteme rangiranja banaka, i putem ispitivanja na
terenu i (c) eksterne nezavisne stručne revizije.

Sve ove mere i aktivnosti imaju za cilj da obezbede istinite i pouzdane informacije o
poslovanju banaka i bankarskog sektora u celini, o stvarnom kvalitetu njihove aktive,
stvarnoj profitabilnosti ili gubicima i stvarnoj adekvatnosti kapitala. Na bazi takvih
celovitih informacija ocenjuje se stvarno stanje zdravlja banaka i preduzimaju odgovarajuće
regulatorne, delom preventivne, a delom korektivne mere, zavisno od potreba.

1.2. Restruktuiranje banaka

Restruktuiranje  predstavlja  skup  mera   i  aktivnosti  koje  se  odnose  na  postupanje  sa
nesolventnim    bankama    i   finansijskim    sistemima    u    celini.    Pristupanjem    procesu
restruktuiranja    banaka

izbegavaju se fiskalni i monetarni troškovi stalnog

subvencionisanja    oslabljenog    bankarskog    sistema.    Restruktuiranje    je    proces    koji
pored    stručnosti,  uključuje  i  umeće  snalaženja  u  konkretnim  situacijama  u  pogledu
težine deficita  i obima nesolventnosti banaka,  političkog  i društvenog sistema  zemlje itd.
Pod  restruktuiranjem    bankarskog  sistema  podrazumeva  se:  stečaj  -  likvidacija  i
rehabilitacija banaka.

Da bi se izvršilo uspešno restrukturiranje banaka, moraju postojati sledeći
preduslovi:

unutrašnja politička podrška za realizaciju ovog procesa;

razvoj opšte ekonomske situacije u zemlji;

finansijska podrška međunarodne zajednice naporima da se izvrši
restruktuiranje banaka;

raspoloživost odgovarajućih finansijskih sredstava za ove namene;

primena pravnog i institucionalnog okvira za regulisanje potraživanja i
likvidaciju preduzeća, odnosno banaka;

odgovarajući finansijski i kadrovski potencijali državne agencije za
sanaciju banaka;

socijalni program za zaposlene koji ostanu bez posla u bankarskom
sektoru;

koordinacija sa ministarstvima za privatizaciju i finansije.

Ne postoje uneverzalna, stalna pravila restruktuiranja. Ono što jeste stalno, jesu sledeći
faktori koji se moraju uvažavati:



Značaj i važnost bankarskog sistema za ekonomiju,