1
II. ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ,
О ПОРЕКЛУ БУЊЕВАЦА
1
У овом раду Јован Ердељановић, Цвијићев ученик, поред историје и обичаја
Буњеваца бави се питањем народности буњевачког етникума, њиховом верском
припадношћу, језиком и народним песништвом, осврћући се на дотадашње литерарно
сведочанство о поменутој материји али и на своја испитивања.
Аутор објашњава и сам етноним Буњевац, наводећи притом више различитих
тумачења. Ердељановић је опсежним истраживањем дошао до закључка да је назив
„Буњевци“ постао у Далмацији између 13. и 17. века. Према његовим речима, тамошњи
Срби православци дали су овај назив својим католичким сународницима из подсмеха због
неразумљивог језика на коме се код њих читају молитве и врши богослужење. Наиме,
католици су своје верске обреде обављали на латинском језику, који је за народни језик
био неразумљиво говорење, „или из пoдсмеха речено, трабуњање или бунцање”. Па тако
они који „буњаве“
2
прозвани су „буњевцима“. Спочетка је овај термин носио негативне
конотације, но временом се одомаћио, а након сеобе Буњеваца у подручје Хрватског
приморја, Лике и Подунавља (проузроковане турским надирањем на запад) расељени
Буњевци ће с поносом истицати своје име, објашњавајући га чињеницом да су њихови
преци с реке Буне из Херцеговине или да су се ти исти преци много бунили против Турака
па су зато тако названи. Аутор пак одбацује ова два образложења њиховог етнонима,
сматрајући их народним тумачењем а не научном констатацијом. И сам Ердељановић се
уверио да назив Буњевац не подразумева више увредљив смисао, па на једном месту
каже: „Како су ми свуда у Далмацији тврдили, кад когод назове Буњевца тим именом он
то не осећа као увреду, само што то име, нарочито у новије време, не воли и неће више да
га њиме називају односно да се њиме назива. Узок је, као што смо рекли, национлистичка
пропаганда новијега времена, којој је тежња, да код Буњеваца као католика сасвим
истисне назив Буњевци и замени га именом Хрват“.
Када је реч о вероисповести Буњеваца, аутор истиче да сви спомени из прошлости
везују име Буњевац за католике, но да постоје поједине породице православних које су се
доселиле из буњевачких крајева па су зато њихова села названа Буњевци (једно у
Хрватској а друго у Херцеговини), али наводи и Србе католике (Буњевце), који су, дошавши
међу првославне, примили „грчку веру“, а то име Буњевац постало им је презименом које
се преносило на њихове потомке.
1
Дело је издато 1930. од стране Српске краљевске академије, а његов аутор је српски етнограф из друге
половине 19. и прве половине 20. века.
2
Од глагола „буњавити“ (говорити нешто што се не разуме) који је постојао у неким деловима Босанске
Крајине и у време Ердељановићевог истраживања.
2
Ердељановић је својим истраживањем дошао до сазнања да су преци свих
Буњеваца највећим делом исељеници из западне Босне и западне Херцеговине и из
суседних крајева средње Босне и доње Херцеговине. Од 13. века они су се населили у
подручје Далмације, а одатле један огранак је отишао у Хрватско приморје и Лику а други
у Подунавље. У ове подунавске Буњевце убрајају се и они који живе у Бачкој, а највише их
је у Суботици, Баји и Сомбору. Због бројних миграција Буњевци су долазили у додир са
другим етничким елементима и мешали се с њима. Ердељановић наводи да су се
далматински Буњевци можда помешали са незнатним бројем чакавских Хрвата, док
приморско-лички Буњевци засигурно то јесу. А све три групе Буњеваца помешале су се са
великим бројем православних Срба, који су негде милом а негде силом покатоличени. За
подунавске Буњевце у Суботици аутор саопштава „да су претопили у себе знатан број
словачких и мађарских породица“. При крају свог рада Ердељановић каже: „Сви поуздани
подаци које из прошлих векова имамо показују, да су и сами образовани Буњевци као и
сви остали образовани људи тога времена
означавали Буњевце све три групе истим
именима, којима су означавани и православни Срби
(Власи, Морлаци, Расцијани, Раци и
Срби). А то значи, да су их
сматрали за народ истоветан са православним Србима, дакле
за Србе“.
Аутор не занемарује ни буњевачки говор, чак констатује да је народни буњевачки
говор у време његовог истраживања недовољно научно испитан. Оно што је заједничко за
све Буњевце јесте „штокавско-икавско“ наречје (тј. замена старог „јата“ гласом и), које у
појединим буњевачким областима поседује примесе хрватске чакавштине, а понегде се
осећа утицај српске јекавштине. Код далматинских Буњеваца у народном говору аутор
уочава јекавске примесе (Скадрин, Котари, Буковица и др.), осим тога, на крају заменица и
прилога они имају додатне слогове, нпр. њему
кара
, ту
тека
, ту
текане
итд. Такође, њихов
рaдни глаголски придев, у тексту „прошасти придев“, има наставке о, а и ја (дошо и доша,
односно чуо и чуја). За њихов говор карактеристичан је новији тип акцентуације. У говору
приморско-личких Буњеваца аутор примећује да за исту реч имају два облика и две
акцентуације, а то објашњава утицајем штокавско-јекавског говора са истока и чакавско-
-икавског говора са запада. Чакавски одјек је нпр.
л
на крају речи и на крају слога
(крилце, пепел, селце, бил м. био). Аутор бележи да на крају речи/слога
м
замењују са
н
(што је такође чакавски утицај), као нпр. пренда м. премда, служин м. служим, седандесет
м. седамдесет и др. Нема гласа
Х
код ових Буњеваца, што показују речи: орај, сиромак,
крув итд. Чешће су речи са групом
шћ
(поред
шт
) као у случајевима кршћанин или
намешћат. У подунавским буњевачким говорима присутна је новија акцентуација, а
Ердељановић налази да се њихов говор драстично не разликује од „српско-хрватског“
књижевног језика, осим што имају икавску замену „јата“. Ипак, и код њих постоје
одступања у облицима речи попут: прија (прије), вребаца (врабаца); код глагола с основом
на
ну
место тога долази
ни
(кренити, манити се, осванила); јавља се још и скраћивање
