БиХ у Првом свјетском рату
Увод
Одлуку да изврше атентат на Франца Фердинанда донијело је неколико
омладинаца из Босне и Херцеговине, који су се, као ђаци и радници, налазили у
Београду. Њихова одлука била је спонтана. Само су за оружје ушли у везу са два-три
лица из Црне Горе. Данас се зна, да ни у самом вођству Црне Руке није било све
познато шта се спрема и да су Апис и Воја Танкосић радили на своју руку. Одговорној
влади, с којом су били у непријатељству, нису дали апсолутно никакво обавјештење;
чак су, помажући младим људима да се пребаце преко границе, нарочито пазили да они
не би дошли у какву било везу с органима владе. Знали су добро, да би влада била
одлучно против тога, свјесна могућих опасности, и жељна да у земљи, после два тешка
рата, сачува мир. И сам Апис предомислио се касније и поручивао је у Босну својим
младим пријатељима да одустану од атентата, али се они више нису дали одвратити.
У Тузли и Сарајеву омладинци завјереници Гаврило Принцип и Трифко Грабеж
гимназисти и типографски радник Недељко Чабриновић увели су у свој круг неколико
својих другова, а укључили су и неколико националних радника, који су им требали
извршити извјесне услуге. Тајна је чувана доста брижљиво, али се ипак понешто
наслућивало. Већ у мају говорили су неки протјерани ђаци из Хрватске о могућности
атентата и о том су у Беч стизали извјештаји полициjских власти. И српски посланик у
Бечу, Јован Јовановић, причао је, да је на дискретан начин скренуо пажњу на опасност
министру за Босну и Херцеговину Л. Билинском, не знајући иначе да каже ишта
конкретније. Полиција у Сарајеву упозоравала је официрске кругове на опасности, али
су ови самоувјерено одбијали све примједбе. Они су организацију
престолонасљедниковог пута узели у своје руке. Атентат је извршен на Видовдан,
прије подне. Први атентат, који је извео Чабриновић, није успио. Кад се
престолонасљедник враћао из градске вијећнице и пошао да отвори нови музеј
извршио је други атентат Гаврило Принцип. Његови меци, испаљени из непосредне
близине, смртно су ранили надвојводу и његову жену, која је била случајно погођена.
Бечки кругови ријешили су првог дана да искористе овај атентат за своје старе
планове. Требало је Србију оптужити као одговорну за тај случај, који се осуђивао и
начелно као средство политичке борбе и посебно као убиство човјека, који је мислио
преуредити Дунавску Монархију и ријешити југословенско питање. Кад је у Бечу била
осигурана сарадња Њемачке ријешило се без колебања, да се Србији постави
ултиматум, који би унапријед био удешен као неприхватљив, и да јој се објави рат.
Србија примила ултиматум, а за једну спорну тачну понудила да се расправи у Хагу,
пред непристрасним међународним форумом. Измисливши вијест, да су Срби
отворили ватру на аустро-угарску војску код Ковина аустро-угарски министар
Иностраних пословаа, гроф Берхтолд, узео је то као повод за рат и објавио га је 15.
(28.) јула 1914.
У овом матурском раду објашњена су дешавања у БиХ после атентата, однос
према Србима и српским институцијама као и дјеловање у БиХ на политичком плану
1918.године
1
БиХ у Првом свјетском рату
1. Демонстрације после атентата
Сарајевски атентат послужио је као повод за потпуно отворене нападе на све
оне елементе, који су се истицали јавним дјеловањем за идеју народног јединства и на
многе од оних, који се у свом политичком раду нису водили жељама и упутама
мјеродавних службених личности.
На Србе су ти напади били усмјерени без ограђивања на све из реда готово без
изузетка, у једном невјероватном опсегу и без и најмањег обзира на постојеће државне
законе. "Са стотинама вјешала не би се могле платити драгоцјене убијене главе"
узвикнуо је још истог дана пред новом музејском зградом у Сарајеву један од
најпознатијих представника војних и високих кругова града, Коста Херман, бивши
одјелни предстојник б. х. земаљске владе за унутрашња питања и касније помоћник
грађанског комесара у окупираној Србији, који је тим ускликом, у једном часу
изненађења и раздражености, јасно показао расположење своје околине.
Дјела, која су из тог произашла била су најбољи доказ како је унапријед добро
промишљена, дуго спремана и са системом организована сва она акција у земљи не
само против политичара и водећих личности, него против цијелог народа као таквог.
Прве демонстрације биле су у Загребу, и то већ на дан самог атентата. Код
Хрвата се, преко кругова бечких хришћанских социјалиста, стварало увјерење, да је
погинули престолонасљедник био нарочито склон њиховим аспирацијама и да би он не
само ојачао њихов положај према Мађарима него им и створио потпуно ново мјесто у
монархији уопште. Као противник дуализма он би у Хрватима требао наћи свој
ослонац и ослободити их од свих досадашњих веза формирањем велике Хрватске у
новој федералистичкој групи са јаком централном врховном влашћу. То је мишљење
нарочито ширено преко повјереника војних и клерикалних кругова у Загребу и
Сарајеву и имало је доста утицаја код једног дијела хрватске интелигенције.
Демонстрације су почеле на Видовдан пред вече и имале су не жалобни, него
борбени антисрпски карактер. Омладина искупљена у Маргаретској улици пошла је
према Илици под великим хрватским барјаком са црним велом. Уз клицање
престолонасљеднику мијешали су се и ови тугом испуњени поклици: "Доље Срби!"
"На вјешала велеиздајници!" "Доље српске слуге!" "Доље српска коалиција!" "Живјеле
легије!" "Живела година 1902.!" "Доље Југославија!" Кад су стигли пред Јелачићев
споменик држао је др. Иво Франк тужни говор. После је говорио омладинац Љубомир
Маштровић како треба да се освете Србима за атентат.
Каква је требала бити та освета видјело се најбоље по том, да су још исте вечери
разбијени прозори на Српској Банци и на уредништву "Новости" и да је на Српски
Соко бацано камење и цигле.
Демонстрације су се понављале три дана узастопно и достизале све веће
размјере нападима на приватне српске куће и радње. Демонстранти су, у сред главног
града једне покрајине, гдје је сједиште владе и заповедништво једног пука, продрли у
српску цркву и њене ствари газили и тргали на једном од најживљих мјеста града, па су
2
БиХ у Првом свјетском рату
настала опасност да се патриотске манифестације не протегну и на "непревратне"
елементе "службоуљудног" града, проглашено је опсадно стање и добар дио власти
предан суду. Демонстрације су, међутим, делимично трајале и преко ноћи, а да нико
ради тога није био позван на одговорност, па су у то доба опљачкане куће Милоша
Милошевића и Драге Ћуковића и радња Симе Додера. Срби, који су бранили своје
власништво, били су одвођени у полицију и тамо немилосрдно злостављани.
Опсадно стање тицало се само Срба. Та се прилика искористила, да се забрани
српска тробојница и да се свом снагом устане против српских школа. Од
демонстраната није нико оптуживан ни за какав злочин, док су одмах иза проглашења
опсадног стања затворена три Србина, "ради ометања јавнога мира" и ради увреде
величанства.
Да би се читаво јавно мнење раздражило што више против Срба, ширене су у
свијет најнестварније и најразноврсније вести..
Убрзо после тих демонстрација у Загребу и Сарајеву учесташе демонстрације и
по другим провинцијским местима. У Добоју и Маглају на Србе су наваљивали у
њиховим становима, тешко их злостављали, те им и куће рушили. У Ливну је
демолирана српска школа и сви српски дућани. У Травнику сви станови чиновника и
приватника Срба, њихове куће и дућани су демолирани. Опширни извјештај о
демонстрацијама у Зеници веома је карактеристичан и за бестидност, којом се то
јављало и за суровост како је то чињено и за трпељивост власти, која је то одобравала и
у Зеници да се чини и у Сарајеву да се даље шири и прича као потстицај за друге.
Демонстрација је било, осим тога, у Мостару, Стону, Коњицу, Тузли, Брчком,
Завидовићу, Шамцу, Жепчу, Варешу, Тешњу, Бугојну и Високом и свуда су Срби
имали да поднесу мање или више штете.
Међутим, све то бијаше само увод за оно, што се мало касније требало
догодити. Досад су се власти мање-више видно и спретно сакривале иза "узбуђеног" и
"огорченог" народа и све што се дотле збило, означавало се као елементарна бујица
страсти.
2. Хапшења после атентата
Још пријее него што је предан ултиматум Аустро-Угарске Србиjи почело се
затварањем функционера у Бања Луци и кућним претресима по цијелојј Далмацији,
Срему, Босни и Херцеговини. А после предаје ултиматума и његовог одбијања у
Србији почело је још исте ноћи, 25. јула, затварање свих угледнијих народних људи у
свима српским мјестима, и то без разлике свих оних, који су били изразите
националисте и отворени поборници идеје народног јединства. Као такви страдали су
Срби понајвише, па напредни Хрвати, нарочито по Далмацији, и Муслимани, који су се
осјећали као Срби.
Постојећи закони о заштити личне слободе и о забрани присилног
протјеривања припадника једне општине у другу, која му је туђа, били су просто
игнорисани. Врховна војна власт наредила је, по унапријед спремљеним плановима, да
4
БиХ у Првом свјетском рату
се "у интересу војног вођства" морају безусловно провести одређена хапшења и
прогони свих људи за које се политичким и војничким властима могло чинити да нису
довољно "лојални" и да "угрожавају јавну сигурност".
У ратном министарству формирана је једна централа, („k.uk.
Kriegsuberwachungsamt"), којој је била дужност да спроведе организацију државне
сигурности, односно, да нађе начине, како ће неподобне људе учинити мање опасним
за опште војничке и државне интересе.
1
Командама појединих трупа дате су наредбе, да "оне особе, које нису довољно
осумњичене ради каквог кажњивог дјела, него су само уопште политички непоуздане и
сумњиве, лише слободе и да буду чуване било од политичких области, било од
војничких команда аналогно као и ратни заробљеници".
Војним судовима је опет наложено, да означе за своја лица, да ли су "политички
сумњива" и да онда такве људе не пуштају, него да их предају оним органима, који су
већ одређени да воде надзор над тим елементима, требају бити интернирани или
конфинирани. Мјерило, зашто је и уколико је ко политички сумњив и по чему се то
види, оставило се потпуно увиђавности и компетенцији политичких и војних власти,
којима се сад дала најзгоднија прилика, да чине самовољу и несавјесности најширег
обима.
У исто вријеме организована је и посебна војска за потпуни грађански рат у
земљи. То су били такозвани "шуцкори"(Schutzkorps), "заштитне чете", регрутоване
обично из најгорег олоша муслиманског и католичког пролетаријата, створене да држе
ред у залећу војске и да паралишу евентуално дејловање српских чета, а спремане
уствари тако да служе као оруђе нечовјечног односа према Србима и да постану
најстраховитији насилници у обезглављеним и њима на чување преданим мјестима
дуж читаве Босне и Херцеговине.
Од оних, који су били затворени првих дана после ултиматума, највећи је дио
био оглашен за таоце. По унапријед спремљеним листама најистакнутији су људи били
похватани по читавој земљи, одведени у затворе као најобичнији зликовци и тамо
добили обавјештење, да они својим животима гарантују за сваку штету, која би се у
земљи могла догодити војсци, војним објектима, транспортима, јавним прометним
средствима и свему што је у то вријеме за војску од значаја.
Људи су кад се шта догоди требали одмах на лицу мјеста бити стријељани без
претходних испитивања ко је кривац и из каквих мотива је злочин учињен. А ником
није било дозвољено, да о том поближе упути свијет и да дјлује на њега, да не доводи
без потребе у опасност ни свој, ни туђи живот.
То су, рецимо, биле мјере сигурности; оштре, безобзирне, неправедне и
једностране, али можда донекле са војничког гледишта схватљиве, иако је тужно за
једну државу, да се у доброј трећини својих земаља морала служити тим средствима.
1
Ћоровић В., Црна књига – патње Срба БиХ за време свјетског рата 1914 – 1918., Чигоја штампа,
Београд, 1996
5
