1
Uvod
Od samog početka razvoja ljudske zajednice, čovek je koristio prirodne resurse kao izvore
energije. Kako je rasla ljudska zajednica, rasla je i potreba za energijom. Energija se može
definisati kao „sposobnost vršenja rada“ i pojavljuje se u različitim oblicima. Može se svrstati u
akumulisane oblike, koji su dugotrajniji, kao i prelazne oblike, koji su karakteristični po svojoj
kratkotrajnosti. Upravo ovi kratkotrajni oblici su glavni izvori energije savremenog društva.
Industrijska revolucija i razvoj parne mašine te povećana potreba za energijom ubrzali su
procese eksploatacije resursa. Pored drveta koji je kao ogrev služio od početka ljudske
civilizacije, polako u upotrebu ulazi ugalj, za njim hidroenergija, pa nafta i prirodni gas.
Nuklearna energija, dobijena fisijom atoma se dugo smatrala krajnjim rešenjem za dugotrajni i
čist oblik energije, ali savremeni napredak tehnologije sve više čini energetski i ekonomski
konkurentnu energiju koja se dobija iz obnovljivih izvora (biomasa, vetar, sunce).
Cilj rada je da pokaže energetske potencijale Srbije i da predstavi održivu viziju
energetskog sistema Srbije. Sam rad je podeljen u tri celine, od kojih prva oslikava trenutno
stanje u energetici Srbije, nastalo usled pozitivnih i negativnih praksi eksploatacije resursa. Drugi
deo daje predviđanja potencijala razvoja energetske održivosti, a treći deo predstvalja zaključak.
2
Novi milenijum, prestanak ratova, početak tranzicije i pokušaj
prelaska na ekonomski održive sisteme
Srbija u okviru treće Jugoslavije je u XXI vek ušla sa devastiranim energetskim
sistemom. Prvo je raspad SFR Jugoslavije bitno uticao na razvoj energetskog sistema koji je
funkcionisao kao celina u državi koje više nije bilo, a onda je na samom pragu novog milenijuma
„humanitarnom“ intervencijom snaga NATO-a taj sistem vraćen na kapacitete iz sredine prošlog
veka. Veliki izazovi su bili pred Srbijom, koja od oktobra 2000. godine ima demokratski izabranu
vlast. Tek 2005. godine se donosi prva „Strategija dugoročnog razvoja energetike Srbije do 2015.
godine“. Dva osnovna cilja reforme energetskog sistema su bili: (1) uspostavljanje novih
kvalitetnih uslova rada, poslovanja i razvoja u proizvodnji i potrošnji energije, koji će podsticajno
delovati na privredni razvoj Srbije, zaštitu životne sredine i integraciju u regionalno i evropsko
tržište energije, i (2) obezbeđivanje sigurnosti i ekonomičnosti snabdevanja privrede i
stanovništva energijom
1
. Međutim, ovaj plan se pokazao kao previše optimističan iz nekoliko
razloga koji su postali očigledniji kako je vreme prolazilo. Prvo nije se radilo na istraživanju
novih nalazišta neobnovljivih izvora energije. Treba napomenuti prvo da Srbija nema mogućnost
eksploatacije velikih količina lignita koji se nalaze u Kosovskom i Metohijskom basenu. Takva
situacija stavlja pritisak na otkrivanje novih kopova. Posebna potreba postoji za pronalaženjam
novih naftnih polja i ležišta prirodnog gasa. Rezerve kojima raspolažemo su male i sa malim
procentom učestvuju u svekupnom energetskom bilansu domaćih primarnih energetskih izvora.
Privredni razvoj Srbije je bio manji nego što je predviđeno, što je automatski uslovilo i manji
stepen razvoja energetike. Elektro mreža je i dalje funkcionisala sa velikim gubicima u toku
transporta električne energije, što je automatski vodilo manjoj energetskoj efikasnosti i velikim
energetskim i ekonomskim gubicima. Povećanju sveukupne energetske neefikasnosti doprinelo je
i korišćenje „prljavih“ i zastarelih tehnologija u industriji. Ono što je posebno uticalo na zastoj u
razvoju energetike je neekonomsko formiranje cena. Nasleđe prethodnih režima kojima se
upravljalo proizvodnjom energije je ostavilo dubok trag na formiranju cena energenata. Postojali
su povlašćeni potrošači koji nikako nisu mogli da ostvare profit i naplate za korišćenje energenata
1
Nenad Đajić,
Energetika Srbije – juče, danas, sutra
; Akademija Inženjerskih nauka Srbije, Beograd 2011, str.124.
