СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ У ИНДОЕВРОПСКОЈ ЈЕЗИЧКОЈ ПОРОДИЦИ

ОРОДИЦА СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА

припада широј, индоевропској језичкој

породици, тј. налази се у односу ближе или даље сродности са другим индоевропским
језицима. Израз

језичка сродност

(као и

језичка породица

и сл.) представља прозрачну

терминолошку метафору, јер у правом смислу речи у односу сродности могу бити само
појавни облици света живе природе. Сроднима се називају језици који су настали
дивергентним развојем извесног старијег језика и/или конвергентним мешањем језика
(тада је нови језик у односу сродности према језицима од којих је настао и према
другим језицима који су се из њих евентуално развили).

ЕНЕАЛОШКА КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА

(класификација према сродности, односно

према језичким ужим или ширим породицама) заснива се на чињеници да сродни
језици имају мање или више заједничких особина које су последица њиховог
заједничког порекла. Степен језичке сродности може бити ближи или даљи и на тој
основи се разликују уже или шире језичке породице, за шта су у употреби и неки други
термини (потпородица, скупина, грана, група, макропородица и др.).

ИПОЛОШКА КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА

заснива се на чињеници да језици могу

имати заједничких особина и када нису у односу сродности према пореклу, односно
када те особине нису наслеђене од истог прајезика него су резултатат самосталног
развоја појединих језика. У типолошком погледу словенски језици спадају у

флективне

језике

јер граматичка значења великим делом исказују системом наставака, тј.

флексијом: наставак има истовремено неколико граматичких значења, нпр. -

у облику

село

значи и номинатив, и једнину, и средњи род).

У аглутинативним језицима, као што су мађарски, фински или корејски сваки

наставак има само једно граматичко значење, нпр. у мађарском

ház–ok

значи `куће`

(ном. мн.),

ház–ban

значи `у кући` (лок. једн.), а

ház–ok–ban

значи `у кућама` (лок. мн.).

У коренским језицима, какав је кинески, граматички наставци не постоје, а

граматичка значења се изражавају, пре свега, редом речи и специјалним речцама.

У полисинтетичким (инкорпорирајућим) језицима, какав је ескимски, практично

не постоји граница између речи и реченице јер се, у принципу, један део реченице може
према потреби инкорпорирати у други, нпр. објекат у структуру предиката и сл.

РЕАЛНА КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА

заснива се на чињеници да неке групе језика

имају већи број заједничких особина које нису наслеђене од истог прајезика (генетска
веза), нити су последица паралелног засебног развоја у истом смеру (типолошка веза)
него су последица дуготрајних контаката на истом простору и узајамних утицаја једних
језика на друге (ареална веза). Према ареалном критеријуму део словенских језика,
међу којима донекле и српски, припада балканском језичком савезу (в. о томе више на
стр...).

НДОЕВРОПСКИ ЈЕЗИЦИ

представљају највећу језичку породицу на свету. Њу

чине:

–

индијска група,

која обухвата староиндијски или ведски језик (мртав језик) и

живе језике: санскрит (из IV века пре Хр., данас живи углавном у књижевности), хинди,
урду, бенгали, пенџаби, ромски (цигански) и др.;

– иранска група,

која обухвата мртве језике староперсијски и авестијски, и живе

језике: персијски, курдски, таџички, авганистански и др.;

– германска група,

која обухвата источногерманске језике (готски, вандалски и

бургундски – сва три су мртви језици), северногерманске (шведски, дански, норвешки,

исландски, фарерски) и западногерманске језике (енглески, немачки, холандски,
фламански, африканс, јидиш);

– италска група

која обухвата неколико мртвих језика – латински, оскијски,

умбријски, далматски и др. (иако латински данас није никоме није матерњи језик, он је
ипак сачувао неке функције у римокатоличкој цркви и у Ватикану), и живе језике, који
су се развили из вулгарног (народног) латинског: шпански, каталонски, португалски,
француски, окситански (провансалски), италијански, сардинијски, реторомански,
румунски, молдавски и др.;

–

келтска група,

која обухвата галски (мртав језик), корнвалски (мртав језик),

бретонски, велшки, ирски, шкотски и др.;

– словенска група,

која обухвата западнословенске језике: полапски (мртав

језик),   пољски,   горњолужичкосрпски   и   доњолужичкосрпски,   чешки,   словачки;
источнословенске   језике:   белоруски,   руски,   украјински;   јужнословенске   језике:
старословенски   (мртав   језик),   бугарски,   македонски,   словеначки,   српски/хрватски,;
поред   тога,   постоји   и   неколико   словенских   књижевних   микројезика:   русински,
молиски,   градишћанскохрватски   и   др.,   и   као   најновији   политички   јужнословенски
језици – бошњачки и црногорски;

– балтска група,

која обухвата мртве језике – пруски, јатвјашки, гољадски; и

живе језике литавски и летонски;

– грчка група,

која обухвата старогрчки с његовим дијалектима, средњогрчки и

новогрчки;

– анадолијска група,

која обухвата мртве језике хетитски. лувијски, ликијски,

лидијски и др.;

– тохарска група,

која обухвата мртве језике тохарски А и тохарски Б;

–

јерменски језик;

– албански језик;
– трачки (мртав језик);
– фригијски (мртав језик);
– илирски (мртав језик) и
– венетски (мртав језик).

НАПОМЕНА. – Уобичајена трочлана класификација словенских језика, којој је основе поставио

1820.   године   А.   Х.   Востоков,   а   најпотпунији   облик   дао   1843.   године   И.   И.   Срезњевски,   није   без
недостатака, али је свакако боља од неких старијих класификација. Она обично не обухвата словенске
књижевне микројезике (в. одељак о њима на крају овог уџбеника), који су тек у новије време постали
предмет систематских проучавања (пре свега, у радовима А. Д. Дуличенка), а, поред тога, постојећа
трочлана класификација доста поједностављено одражава врло сложену мрежу међусловенских језичких
веза. Особине које су исте у појединим језицима или дијалектима називају се

изоглосе.

Постоје бројне

изоглосе које повезују само поједине источнословенске језике с јужнословенским или
западнословенским, или само неки јужнословенски језик с неким западнословенским језиком и сл. На
пример, од источнословенских језика само украјински има презент с наставком -

мо

у 1. лицу плурала,

што га повезује са српским и словеначким језиком (уп. у укр.

робимо

, у срп.

радимо,

у слов.

delamo

);

словеначки језик, за разлику од других јужнословенских језика, али исто као источнословенски језици,
има реципрочно-повратни израз

drug druga;

само лужичкосрпски и словеначки имају категорију двојине

итд. Прецизнија и детаљнија класификација словенских језика биће могућа када буде завршен велики
међународни научни пројекат израде општесловенског лингвистичког атласа.

Као што се донекле може видети из изложеног кратког прегледа, поједини

индоевропски   језици   се   међусобно   знатно   разликују   и   бројем   језика   у   појединим
групама, и тиме да ли су у питању живи или мртви језици, али се разликују и према
низу   других   обележја,   на   пример   према   томе   колико   су   добро   посведочени   или
реконструисани   поједини   мртви   индоевропски   језици,   односно   колико   су   стари
најстарији познати писани споменици појединих индоевропских језика. Разликују се,