1. Teorijski pristup problemu
1.1. HUMANISTIČKO POLAZIŠTE U PROCESU VASPITANJA I
OBRAZOVANJA
Humanost (Lat. Humanus – čovečan) je ono što čoveka čini čovekom.
Humanizam označava svaki stav koji čoveka uvažava kao najvišu vrednost i svrhu
opstanka.
Naglašava se čovekovo dostojanstvo, optimizam i vrednost, a uzor je u atičko-
grčko-rimskoj kulturi. Osnova humanističke pedagogije je to što u prvi plan stavlja
dete kao celovitu ličnost. Prema tome, u tom pravcu pedagozi polaze od ideje”o
unutrašnjim snagama kod deteta na koje se treba osloniti prilikom delovanja na
njegov razvoj, kao i na sredinu koja ne treba da sprečava već da podstiče
ispoljavanje tih snaga” (
Kamenov
;1999:52)
Škola i učenje u njoj treba maksimalno približiti rešavanju problema (jer se
tada maksimalno razvijaju misaone sposobnosti učenika) znanja se stiču u
prirodnim, životnim situacijama, a metode sticanja znanja da odgovaraju
metodologiji naučnog istraživanja-dakle da učenici budu “ mali istraživači. ”Po
humanistima, odrasli ne smeju sebi dati pravo da oblikuju dete prema sebi. Dete je
sveto biće i treba ga pustiti da se razvija prema sopstvenoj unutrašnjoj formuli.
Dakle, ne vaspitavati, pustiti dete da se samo razvija i samo mu sklanjati prepreke-
loše uticaje s puta.
Učenici znanja treba da stiču vlastitom intelektualnom aktivnošću, da u
saznajnom procesu u prvom planu mora biti mišljenje, a ne pamćenje. Do naučnih
istina o stvarnosti treba da dođu vlastitim intelektualnim naporom, a ne usvajanjem
i pamćenjem gotovih rezultata tuđe saznajne aktivnosti. Učenik mora biti subjekat,
a ne objekat obrazovnog procesa, mora uz nastavnikovu pomoć sticati i sređivati
odgovarajuća iskustva, rasuđivati i verifikovati svoje pojmove, sudove i zaključke.
Osnivač humanističke psihologije je
Abraham Maslov
u prvoj polovini XX
veka. Odgovorio je na mnoga pitanja između ostalog i na pitanje kako postati
zdrava, kreativna i aktivna ličnost. Smatrao je da puni razvoj pojedinca možemo
očekivati samo ako čoveka proučavamo kao celovito biće. Svaki čovek teži da
razvije i ispolji svoje prirodne potencijale. Okolina je ta koja često greši i sputava
čoveka u svojoj težnji da se samoaktualizuje. Da bi se razvoj ostvario potrebno je
poći od potreba svakog pojedinca.
1
Poznato je da je ovaj humanistički teoretičar napravio hijerarhiju sledećih
ljudskih potreba: fizioloških, potreba za sigurnošću, ljubavlju i pripadanjem,
samopoštovanjem i samoaktualizacijom tj. za postajanjem onoga što neko
potencijalno može da postane.
Samoaktualizovane osobe imaju niz pozitivnih osobina u odnosu na one koje
to nisu: pozitivno samoprihvatanje, prihvatanje drugih ljudi, razvijenost i zrelost
emocija... Ono što je Maslov zamerao obrazovnom sistemu je to što opterećuje
učenike bespotrebnim memorisanjem činjenica. Nastavnik je taj koji bi trebao da
pomogne učenicima da razviju radne navike da uče iz zadovoljstva, jednom rečju
da im bude savetnik i pomagač.
Jedan od teoretičara humanista-
Rodžers
govori da je suština čoveka unutar
njega samog, on je izvorište svog delovanja i ima slobodan izbor u svakoj situaciji.
Poštuju se dečja prava i slobode, integritet njihove ličnosti, potreba i interesa.
Detetu je omogućeno da o vlastitom ponašanju razmišlja i sudi. Pravo svakog
čoveka je da se vaspitava i obrazuje prema njegovim ličnim motivima,
mogućnostima i potrebama.
Koje će se predispozicije kod čoveka razviti zavisi od bronih faktora: od njega
samog, od faktora sredine i od vrednosti koje u datoj sredini budu postojale.
Životni cilj po Rodžersu je biti onakav kakav zaista jesi. Svi mi težimo da
otkrijemo ko smo i kakve smo osobe. U tome svemu je bitno da postanemo svesni
svojih osećanja. Ta težnja da se „otkrijemo“ prisutna je u svakoj osobi, i potrebni
su jedino odgovarajući uslovi, da bi se ona oslobodila.
Karl Rodžers jedan je od istaknutih predstavnika humanističkog pokreta jer
nastoji da učenik u obrazovnom procesu ima položaj autonomnog aktera,
orjentisanog na samoaktuelizaciju, formiranje svesti o sebi. Smatra da nastavi kao
procesu prenošenja znanja pridaje preterano visoka vrednost, jer cilj obrazovanja
treba da bude učenje učenja. Učenje je proces koji ima presudnu ulogu u razvoju
ličnosti učenika. Uloga nastavnika je stalna podrška u tome da učenicima omogući
ispoljavanje interesovanja, angažovanje razvojnih mogućnosti, postizanje slobode.
Rodžersovo mišljenje je takvo da ukoliko je poučavanje i učenje u osnovi
shvaćeno kao interpersonalni odnos nastavnik-učenik vodi razvoju ličnosti i može
doprineti olakšavanju učenja. Kao kvalitete dobrog odnosa nastavnik-učenik naveo
je:
1. biti realan
2. ceniti učenike kao ljude
3. imati sposobnost empatije
2
PERSONALNA PEDAGOŠKA TEORIJA- Pedagoški pravac, nastao krajem
XIX veka. Nastao je u protivstavu prema herbartovskoj pedagogiji u kojem je po
mišljenju predstavnika personalističke pedagogije zapostavljena ličnost. A upravo
ona mora biti centralni problem zbog toga se još ovaj pravac naziva i pedagogija
ličnosti.
Ličnost mora biti centar svakog vaspitanja i obrazovanja. Sadašnja škola se
zasniva na autoritarnosti. Autonomija ličnost je ideal kome se mora težiti. Sadržaj
vaspitanja, sadržaj rada u školi mora biti u funkciji razvijanja ličnosti. Pri tome se
mora uvažavati ono što ličnost interesuje, šta su njene osobene želje. Znaći ne
mogu se unapred propisivati planovi i programi, nezavisno od ličnosti a za koju su
planirani. Sve to zavisi od slobodnog izbora svake ličnosti.
Duhovni razvoj ličnosti ima prioritet. U ovoj koncepciji značajnu ulogu ima
nastavnik, ali samo pod uslovom da je i on celovita i jedinstvena ličnost. Samo u
tom slučaju, nastavnik može delovati kao primer učenike, na njihove ličnosti.
Njegovi tvorci su verovali da vaspitavanjem slobodnih ličnosti mogu rešiti na
pravičniji način odnos ličnosti i zajednice, a time doći do potpunog društvenog
oslobođenja ličnosti.
Personalistička pedagogija odigrala je određenu pozitivnu ulogu svojom
borbom protiv “stare škole”. Protiv ukalopljenosti i šablonizma u njenom radu,
vođenja računa samo o “prosečnom učeniku” ...
FUNKCIONALNA TEORIJA- proučava psihičke procese kao sredstva
organizma da postigne željeni cilj. To su instrumenti života svakog organizma.
Ovaj pravac kaže da je dete aktivno, sposobno da dela i da se prilagođava, a
prilagođavanje je kontinuiran i stalan proces. Između učenika i nastavnika uvek se
javljaju neusklađenosti koje treba uskladiti. Potrebe i interesovanja su pokretači tog
prilagođavanja i funkcionisanja, te tako interesovanja moraju biti polazišta
vaspitanja i obrazovanja. Dog ne ostvari zadovoljenje potrebe, ne prestaje
aktivnost organizma. Postoje velike razlike među decom (po kapacitetu i
sposobnostima), postoje razlike u potrebama i interesovanjima. Te individualne
razlike treba uzimati za osnovu u vaspitanju dece. Pa zbog toga svakom učeniku
treba prilaziti individualno. Detinjstvo nije period prelaza deteta u odraslog , već
period kada treba mlad organizam da se održi u razvoju, period javljanja potreba i
njihovog zadovoljenja , a to i jeste srž procesa razvijanja.
.
4
Nastavnici moraju staviti sebe na mesto i položaj učenika, kako bi bili ustanju
da shvate, razumeju njihove misaone (kognitivne )teškoće i prepreke u učenju.
Njegova teorija i shvatanje zahteva odnos koji je suprotan dosadašnjoj praksi.
Naravno do preokreta u radu i međusobnim odnosima ne može se doći brzo zbog
toga što su nastavnici pripremani za drugačije odnose od tih, pa će biti potrebno
dosta vremena, strpljenja i upornog rada.
1.2. USPEH UČENIKA PETOG RAZREDA I RAZREDNO-
PREDMETNO-ČASOVNI SISTEM
Brojna istraživanja dokazuju i potvrđuju činjenicu da uspeh učenika V
razreda naglo opada u odnosu na uspeh svih ostalih razreda. Treba imati u vidu da
ne mogu svi učenici odjednom da se adaptiraju na novine koje prate peti razred.
Odatle i potiče pad školskog uspeha učenika.
Gašić S. (1997)
navodi da neuspeh
učenika koji doživljavaju u nastavi ugrožava detetovo samouvažavanje što opet
vodi smanjenom zalaganju u školskom radu, sticanju radnih navika... Kod većine
se pojavljuje zastoj u učenju, odbacuju školu-časovi su im dosadni, niko ih ne voli,
sve im je u vezi škole veliko gubljenje vremena. Učenici se nalaze pod velikim
pritiskom da neće uspeti propisan nastavni program realizovati do kraja.
Neminovno je, dakle, da se oni nalaze pred nizom novina i normalno je da će im
biti teško, ali od nastavnika zavisi dubina i trajanje tih teškoća.
Opšte uzev učenje a samim tim i teškoće učenika izazivaju okolnosti i
nastavnik s obzirom na neki didaktički cilj.
Razlika između razredne i predmetne nastave je ta da nastavnik razredne
nastave daleko više poznaje učenike i njihove individualne karakteristike od
nastavnika predmetne nastave, kojih je veći broj a manji broj nastavnih časova
provode sa učenicima. Pa prema tome nastavnici moraju mnogo više da se
aktiviraju i da shvate da je neprihvatljivo stanovište da svi učenici u odeljenju
mogu da uče na isti način i napreduju istim tempom. Mnogo puta je utvrđeno da se
učenici razlikuju jedni od drugih u intelektualnim i psihičkim sposobnostima,
prethodnom znanju, interesovanjima, motivaciji i tempu napredovanja...
5
