ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: СОЦИОЛОГИЈА

ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ – СЕОСКА НАСЕЉА

Ментор: Студент:
Проф. др Ђуро Божић Петар Јанковић

125-115/2013

Чачак, јануар, 2014.

Садржај

Увод ...................................................................................................................... 1

1. Социологија као научна дисциплина ............................................................ 2

1.1. Социологија сеоских насеља као посебна научна дисциплина ...... 2

1.2. Предмет и развој социологије села ..................................................... 3

1.3. Социологија сеоских насеља и њен однос с другим наукама .......... 4

2. Сеоска насеља .................................................................................................. 5

2.1. Дефиниција сеоских насеља .............................................................. 5

2.2. Настанак сеоских насеља .................................................................... 6

2.3. Основне карактеристике сеоских насеља .......................................... 7

2.4. Природно демографски чиниоци сеоског живота ............................ 9

3. Компоненте друштвеног живота сеоских насеља ........................................ 9

3.1. Техничка компонента ......................................................................... 9

3.2. Политичка компонента ........................................................................ 9

3.3. Културна компонента ........................................................................... 10

4. Сеоско насеље као друштвена заједница ...................................................... 10

4.1. Рад и сељачко газдинство .................................................................. 10

4.2. Настанак и развој пољопривреде ...................................................... 13

4.3. Сеоска својина .................................................................................... 13

4.4. Сеоска територија .............................................................................. 14

4.4.1. Типологија сеоских насеља ................................................. 14

4.4.2. Физиономска типологија села ............................................. 15

4.5. Сеоске институције ............................................................................ 15

4.6. Сеоска култура ................................................................................... 17

4.7. Село као начин живота и сегмента глобалног друштва .................. 18

5. Сеоски туризам ................................................................................................ 19

Закључак ............................................................................................................... 20

Литература ........................................................................................................... 21

Локалне заједнице – сеоска насеља

1. Социологија као научна дисциплина

                     Социологија је наука која изучава друштво, подразумевајући с тим различите облике
друштвених   односа,   друштвених   интеракција   и   њихов   културолошки   аспект.   Подручја   којима   се
социологија бави варирају од анализа обичних, свакодневних контаката међу анонимним појединцима
на   улици   па   до   изучавања   социјалних   интеракција   на   глобалном   нивоу.   Бројне   су   области   у
социолошкој науци које се дисциплинирано баве како и зашто људи воде организационо друштво,
било   које   индивидуе   или   као   чланови   разних

асоцијација, група, институција и слично

. Као

академска дисциплина социологија се налази као једна од бранши

друштвених наука

. Предмет

изучавања   се   креће   од   микро   нивоа   друштвене   акције   и   интеракције   до   макро   нивоа   система   и
друштвених структура.
                   Општа социологија проучава друштво као целину унутар које важе одређена правила и
законитости. У жижи њеног интересовања се налазе друштвена стратификација (класе), друштвена
покретљивост појединаца и друштвене промене.
                   Посебне социолошке дисциплине се баве изучавањем појединих друштвених подручја.
Шездесетих година двадесетог века посебне социолошке дисциплине су почеле нагло да се развијају,
нарочито у земљама са дужом традицијом развоја социологије уопште ( Француска, Немачка, САД и
друге).
                     Сарадња између социологије и других друштвених наука је веома тесна. Социологија
пружа посебним друштвеним наукама теоријски и методолошки оквир за изучавање засебних области
друштвене   стварности   или   појединачних   друштвених   појава   које   су   предмет   њиховог   изучавања.
Посебне друштвене науке социологије заузврат дају огроман емпиријски  (искуствени) материјал до
којег   су   дошле.   Приликом   изучавања   најопштијих   друштвених   законитости,   социологија   уважава
законитости које су утврдиле посебне друштвене науке.

1.1. Социологија сеоских насеља (рурална социологија) као посебна социолошка
дисциплина

Појам „рурални“ долази од латинске речи

rusticus

, а односи се на онога који стално живи

на селу, док појам „аграрни“ је настао од речи

agеr

што значи њива. Термин „рурални“ је по својој

суштини социолошке нарави и означава друштво које живи у руралној средини те се и понаша на
одређени начин, док је термин „аграрни“ више економске нарави и означава људе који се баве
пољопривредом, а не морају нужно живети на селу.

---------------------------------------------------------------- Страна 2 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља

Руралну средину карактеришу одређени рурални односи који могу да буду битни и
небитни. Наравно, са социолошког становишта су значајни и битни рурални односи, као: просторни,
својински, сроднички, доминација, опозиција, односи између полова и генерација, односи села и
града, као и односи између државе и руралног друштва.

Социологија села

( Рурална социологија ) – посебна социолошка дисциплина – проучава

сеоско друштво: промене, процесе, друштвене односе, типове и облике удруживања у руралном
друштву.

Аграрна социологија

– примењена дисциплина, проучава друштвене процесе, односе,

структуру, облике, институције, промене развоја пољопривреде као људске делатности.
Село је шири оквир од пољопривреде те се дисциплини даје назив: социологија села, чиме
се обухвата и његова материјално – економска основа пољопривредна делатност. Читав курс се дели
на осам тема, распоређених у три дела.

I део

обухвата две теме посвећене настанку, развоју и предмету социологије села и

природно – демографским претпоставкама и чиниоцима живота села.

II део

обухвата четри теме посвећене појединим компонентама: економика, техника,

политика и култура.

III део

обухвата теме посвећене сеоском насељу као комплексној социјалној институцији, и

селу као начину живота и сегменту глобалног друштва, која даје микросоцијални предмет развоја села
и његовог места у глобалном друштву.

1.2. Предмет и развој социологије села

Овом темом би били обухваћени услови настанка и правци развоја социологије села у
другим земљама и њено досадашње стање. Посебно се обрађује традиција проучавања села у нас и рад
Сретена Вукосављевића на истраживању нашег села. На крају, обухватила би се питања везана за
проучавање села у нас данас, установе, акције и проблеми истраживања

У другом делу ове теме

разматрала би се питања везана за дефинисање предмета и појмовно – теоријског оквира социологије
села те њеног разграничења са сродним наукама ( економијом, психологијом, етнологијом, аграрном
политиком ).

---------------------------------------------------------------- Страна 3 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља

2. Сеоска насеља

Слика 1. Сеоско – рурално насеље

2.1. Дефиниција сеоских насеља

                     У ужој Србији има укупно 4243 насеља од чега је 3300 рурално ( 78,5% ). Сва она су
издвојена   у   неколико   категорија:   усамљена,   ратарска,   сточарска,   приградска,   специјализована,
рударска, индустријско-аграрана, бањска, лечилишна, седишта општина или сеоских заједница и др.
                     Село ( или рурално насеље ) је једна од три врсте људских насеља. Основни је облик
територијалне, социјалне и економске организације становништва које се бави пољрпривредом.
Постоји неколико различитих дефиниција сеоског насеља:



Поред града и мешовитог насеља, као полуфункцијских насеља, село се може

дефинисати као монофункцијско насеље тј. насеље у коме је превасходно заступљено
само једно занимање, и то првенствено пољопривреда. Нека села могу имати поред
пољопривреде као главног занимања и неколико секундарних, као што су здравство или
школство.



Село је назив за свако насеље са мањим бројем становника. Становници села се називају

сељацима, при чему се под тим термином често подразумева и особа која се бави
пољопривредном производњом.



Традиционално, село је заједница земљорадничких, сточарских и мешовитих

домаћинстава, на одређеној територији, при чему су та домаћинстава повезана радним,
социјалним и економским везама.

---------------------------------------------------------------- Страна 5 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља



Савремена дефиниција прецизира да је село насеље где се највећи део становништва

бави пољопривредом, густина насељености није већа од 10 – 20 становника по хектару,
слабо је комунално опремљено, у дворишту се налази барем један привредни објекат и
спољне функције су слабо развијене.

2.2. Настанак сеоских насеља

                   Претпоставља се да је прво сеоско насеље настало пре 20.000 година, на простору Средњег
и далеког Истока и Египта, у сливовима Тигра, Еуфрата, Нила, Инда, Ганга, Јангцекјанга и Хоангхоа.
То се догодило онога тренутка када се човек морао зауставити у своме лутању за храном и населити се
на једном месту, када је засадио прву биљку и почео да са ње убира плодове. Тада је почео да обрађује
земљу   и   да   преноси   искуства   и   предања   са   нараштаја   на   нараштај.   Тада   је   створио   своје   стално
огњиште и научио да спрема храну. Тек тада су, између осталог, почеле да се развијају и основне
друштвене институције: својина, породица, држава. То је била тзв.

неолитска револуција

, несумњиво

најзначајнији догађај у друштвеном развоју човечанства.

Антички мислиоци су се мало бавили проблемима села и сељаштва, јер су се више
интересовали за живот у граду, тако да су неке веома значајне карактеристике руралних заједница
остале непознате и недовољно осветљене. Од мислиоца који су се бавили проблемима села треба
напоменути песнике Хомера и Хесоида, затим Платона и Аристотела, као и неке римске руралисте.

У првим вековима развоја феудализма нема никаквих значајних мисли о селу и сељацима,
сем што су се поједини аутори бавили преписивањем списа римских аутора. Тек у делима Аквинског и
Халдуна могу се наћи оригиналније мисли.

                   После победе Француске револуције, дошло је до заснивања капиталистичких друштвених
односа. Једна од последица тих односа су и дубље промене на селу, што је изазвало дубоке структурне
процесе   у   руралним   заједницама.   Снажно   је   почела   да   се   мења   улога   сељака.   Дошло   је   до   веће
зависности села од града, јер у том периоду долази до повећања градског становништва у односу на
сеоско,   кад   настају   и   велики   градови.   Уследиле   су   значајне   етапе   у   развоју   села:   тзв.   првобитна
акумулација,   модерна   колонизација   и   индустријска   револуција.   Сви   ти   процеси   довели   су   до
сваременог стања у коме се налазило село и сељаштво.

---------------------------------------------------------------- Страна 6 ----------------------------------------------------------------

---------------------------------------------------------------- Страна 7 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља



присуство

натуралних кредита

, дужничкоповерилачких односа без камате и

служиначконајамски односи;



опадање броја и слабљење

сеоских насеља као:

› смањење броја

пољопривредног становништва у укупном становништву;

›

промена

демографске репродукције

сеоских газдинстава у три смера, са

остављањем наследника, без наследника

и као

старачка газдинства

;

›

карактеристична

брачна и породична стања

: брак без деце, мала деца,

одрасла деца, осамостаљивање деце и наслеђивање газдинстава;

› професионализација

пољопривредног рада, као једно од занимања

( задруге, пољопривредна добра и сл. );



традиција

као основ друштвеног живота на селу и продирање нових елемената

са поделом:

› традиционална села

› савремена села

;



традиционална култура

коју одликују ограничени простори рада и кретања и

различити степени нетолеранције према другим традицијама, уметност као део

свакодневног живота, тзв. народна уметност, усмена предања (легенде), народна
мудрост (пословице и сл.);



сеоски морал

, као уска схватања о добром и лошем само у породичном оквиру,

мада су велики друштвени покрети у историји бележили натпросечна

доброчинства и жртвовања сеоских становника;



гробља и храмови

(пре свега религиозни), као традиционални културни центри;



суседство

као значајна и чврста институција.

Сеоска насеља базирају се на породици као основној друштвеној групи, при чему је

сеоска кућа основна јединица села у техничком и материјалном смислу „Као средиште друштвеног
живота породице, кућа је одређена одговарајућим могућностима и потребама, али добија и
репрезентативноспоменички карактер. Поред куће и економских зграда, на кућишту на селу постоје
и друга средишта привредног живота – салаши, трла, појате, бачије и катуни, већ према географској
и културној средини“.

---------------------------------------------------------------- Страна 8 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља

2.4. Природно – демографски чиниоци сеоског живота

Поред разматрања деловања климе и географских прилика за заснивање насеља и
пољопривреде, посебно би се обрађивали пољопривредни реони формирани претежно деловањем
природних услова. Разматрала би се, такође, природа биолошких процеса пољопривредне производње
и њено дејство на рад и живот села.

Демографском проблему села прилази се двојако:



Разматрају се природна демографска кретања плодности, смртност те структуре – полна

и старосна и њихове друштвене импликације,



Приказује се економска структура становништва – посебно удео пољопривредног и

сеоског, као индикатора привредне развијености друштва ( у светским, економским и
нашим приликама ).

3. Компоненте друштвеног живота сеоских насеља

3.1. Техничка компонента друштвених процеса села

Техничку компоненту можемо да разматрамо двојако:



По врстама материјалних потреба и техничких процеса за њихово задовољавање

( саобраћај, грађевинарство, исхрана, гајење стоке, производња воћа и слично ),



По степену развијености средстава и поступака: ручна техника, запрежна средства,

савремена механизација. Овде се ради о низу специјалних „социологија“ сељачког рада и
сељачких потреба. У зависности од развијености рада и његове поделе, настају одређене
професионалне структуре села и сеоских центара. Посебно би се обрадила просторна
компонента пољопривредног рада и сеоског живота те еволуција технике у
пољопривреди и селу и карактеристике савремене техничке основе села.

3.2. Политичка компонента друштвеног живота села

         У ужем смислу, политиком се овде обухватају облици регулисања заједничких проблема и
усмеравања друштвених процеса, традиција учешћа сељака у политици, политичке странке и
покрети према сељаштву, учешће сељака у политичком животу данас ( друштвено – политичке
организације, месне заједнице и комуна, сељаци у политици глобалног друштва ). Поред тога, у
ширем значењу политике обухватају се и елементи тзв. друштвено – политичке надградње, где
ће   се   обрађивати   проблематика   сељачке   породице   и   сродничких   односа,   остали   облици
друштвеног повезивања на селу те карактеристике учешћа сељаштва у политици и перспективе.

---------------------------------------------------------------- Страна 10 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља

Газдинство треба да буде тако организовано да се што лакше прилагоди захтевима модерне
технике. При томе се тежи да се постигну економски циљеви организације рада:

производност,

рационалност и рентабилност

( тежња да се оствари максимални профит са што мање ангажованих

средстава у процесу репродукције ).

По величини газдинстава могу бити веома различита и обично се деле на:



Латифундије веће од 1000 ха ( хектара ) ,



Велика газдинства од 100 до 1000 ха ,



Средња газдинства од 20 до 100 ха ,



Мања газдинства од 5 до 20 ха ,



Ситна газдинства од 1 до 5 ха ,



Микрофундије од 0 до 1 ха.

Микрофундије и ситна газдинства су непогодна за обраду и на њима се не могу успешно

користити предности механизације и хемизације. Релевантне предности великих газдинстава над
малим су:



Веће могућности примене механизације ,



На већем газдинству необрадиве површине заузимају мању површину него на мањем

газдинству ,



Пшеница и кукуруз траже веће површине и рационалније се производе на већем

газдинству.

Средње, па и мала газдинства могу имати релативне предности. На њима се некада
рентабилније производе неке културе које траже интензиван рад и не трпе мехнизацију.

Поставља се питање о најповољнијем начину искоришћавања земље сељачког газдинства.
Постоје три начина:

сопствена обрада, закуп и наполица.

Сопствена обрада

захтева приватну земљишну својину, ту сопственик обрађује своју

земљу. Сопственик земљу наслеђује или је купује. У новије време сама држава путем
земљишног минимума или сељачког окућја штити сељачку својину земље коју сељак обрађује
сопственим снагама. Ту се полази од претпоставке да је сељак који има своју земљу и сам је
обрађује, стабилан основ друштва.

---------------------------------------------------------------- Страна 11 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља

Закуп

је облик обраде земље у коме власник на одређено време уступа своју земљу ради

обраде неком другом лицу уз новчану накнаду. Закупац је предузимач у аграри, коме је циљ да на
закупљеном добру производи под што повољнијим условима и да на тржишту постигне што
повољнију цену.

Наполица

је „средина између сопствене обраде и закупа“, јер сопственик уступа

сиромашном сељаку своју земљу на обраду; први уступа право својине земље, други улаже рад, а
приход деле. Приликом склапања уговора може бити договорено да власник даје и оруђе, стоку или
обртни капитал, а да жетву деле по нарочитом кључу. Оваква организација рада карактеристична је у
капиталистичким земљама и земљама у развоју.

Индивидуална сељачка газдинства често се називају породичним. На том газдинству
подела и организација рада су посебни. Често се овде газдинство, домаћинство и породица поклапају
тј. једна породица станује и ради на истом газдинству и живи од његове обраде.

Основне одлике породичних односа на овом газдинству састоје се у овоме:



Чланови породице не добијају за свој рад плату, већ добијају производна средства према

потреби ,



Главни облици потрошње су заједнички: станује се заједно, заједно се храни и заједничка

је доколица ,



Чланове породице повезује крвно сродство и они наслеђују непокретну имовину и

инвентар ,

Они производе за своје потребе, а само један део износе на тржиште. Сељак на оваквом
газдинству гаји мешовите културе из три разлога:



Да би се осигурао од елементарних непогода ,



Да би лакше изашао на тржиште ,



Да би равномерније распоредио радну снагу.

Сељаку је неопходно да око куће има двориште –

кућно и стајско

као и

окућницу

Кућно двориште

чине објекти са којима стока и возила немају везе, ту су помоћни

стамбени објекти: вајати, млекарник, амбар, складишта и сл.

Стајско двориште

обично се налази поред кућног. У њему су објекти потребни за рад и

вучу, као и објекти повезани са кретањем, боравком и гајењем домаћих животиња.

---------------------------------------------------------------- Страна 13 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља

Тада је из шуме добијена грађа за подизање кућа, кошева, амбара, а утрине и пашњаци
омогућавали су гајење бројне стоке. Са модернизацијом села све се више мењају односи сељака према
сеоској својини. Један од главних узрока је све већа улога новца у животу села. Сељак се постепено
навикава да производна добра гледа према користи и доходку који од њих има. За њега земљишна
својина губи многе сентименте; она постаје услов производње као и други.

4.4. Сеоска територија

Сеоска територија обухвата одређену површину која је искоришћена за потребе
пољопривредне производње, као и за биолошку и економску егзистенцију човека. У погледу
насеобинско – производног садржаја може се издвојити:



Хомогена територија ( прави сеоски тип, са изразитим сељаштвом, удаљене од градова ) ,



Нехомогена територија ( осим аграрних има и урбано – индустријских својстава ) ,

Основна подела сеоских територија је на:



Примарно рурално подручје ( више суседних насеља и њихових атара ) ,



Другостепено рурално подручје ( рурална територија која обухвата више повезаних

сеоских подручја ).

У административном погледу сеоска територија се дели на:



Сеоски атар ( територија која припада неком селу – насеље са околним земљиштем дели

се на потесе, службено се назива катастарска општина ),



Катастарски срез ( највећа организациона јединица сеоске територије која обухвата више

катастарских опшштина сличних делатности ).

4.4.1. Типологија сеоских насеља

Сеоска насеља се класификују према бројним мерилима од којих треба издвојити следеће:



Генетска типологија

›

Спонтано настала ( хетерогена, шаренолика, неправилна ),

›

Настала под неком интервенцијом ( читлуци, ушорена села ),

›

Настала под интервенцијом власти ( села у Војводини ),

›

Дивља насеља ( у предграђима већих градова ).

---------------------------------------------------------------- Страна 14 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља



Демографска типологија

›

Најмања села ( „патуљаста“- до 100 становника и „мала“- од 101 до 500 становника ),

›

Средња села (од 501 до 1000 становника и 1001 до 2000 становника ),

›

Велика села („већа“-од 2001 до 3000 становника и „највећа“ преко 3000 становника ).

4.4.2. Физиономска типологија села

Према физиономској структури рурална насеља се могу поделити на више начина, али у
нашој литератури је најкарактеристичнија следећа подела:



Збијена села ( густо концентрисани стамбени објекти ),



Разбијена села ( раштркани стамбени објекти ),



Прелазна ( мешовита ).

Према облику можемо издвојити три типа сеоских насеља:



Округласта ,



Издужена ( уз пут или реку ) ,



Зракаста.

4.5. Сеоске институције

Рурално друштво има свој систем институција друштвене структуре чији је циљ и функција
да задовољава неке друштвене потребе. Институције се могу поделити на главне и споредне.

Главне

су оне које имају неку функцију животног значаја за друштво, а

споредне

имају

мање значајне друштвене функције.

У главним институцијама учествују већина чланова друштва и без њих ово не би могло
правилно да функционише. Има шест врста таквих институција: породичне, економске,
васпитне, професионалне, политичке и рекреативне.

---------------------------------------------------------------- Страна 16 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља

Задруга

–

представља удружење људи да би се постигао неки циљ. Тај циљ може бити

различит; веома често он је економске природе, тако да задруга има и организацију предузећа.

         Овакве задруге сељанима су веома потребне не само због природе њихове производње и
потрошње,   већ   и   због   њихове   изолованости,   слабе   кредитне   способности,   увођења   нових
техничких мера, лакшег изласка на тржиште и слично. Међутим, један од основних проблема у
задрузи је како удружити њене чланове и како уредити вођство у задрузи. Задружна средства су
заједничка и нико на њих не може имати нека посебна права.

Општина

– то је институција која регулише питање управе локалне заједнице.

У социолошком смислу то значи одређену акцију и одређену организацију.

Акција се састоји у решавању друштвених послова и утицаја на понашање људи.

Организација управе у локалним заједницама има у свом развоју основне тенденције:
тенденцију пораста броја функционера, и то због постављања нових задатака пред заједницом,
тенденцију пораста производних снага и повезивања људи и слично, тенденцију све веће поделе
рада тј. диференцирање послова јер треба решавати и разне комуналне проблеме, ....

           У заосталим руралним друштвима општина се обично поклапа са селом, сеоски ареал је
простор на коме се простире општинска власт. Честе сеоске послове решавају сами друштвени
органи   у   селу.   То   су   сеоски   одбори   који   се   баве   решавањем   проблема   комуналне,   аграрне,
просветне, финансијске, социјалне и организационе природе.

4.6. Сеоска култура

У селу се култура, пре него у граду, не може замислити као једна издвојена област
друштвеног живота или као посебан скуп друштвених делатности. Култура у традиционалном
селу није ништа друго него скуп вредности које осмишљавају привредни живот, међуљудске и
групне односе, и заједно са неписаним правилима уређују понашање и деловање поједница и
група у локалној заједници.

Међусобно повезане и усклађене вредности и норме, обликују одговарајуће културне
обрасце који смишљају, усмеравају и уређују понашање и деловање људи у свим областима
друштвеног живота у селу. У том смислу, уместо сеоске културе уопште, у селу је оправданије

---------------------------------------------------------------- Страна 17 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља

говорити о култури сељачких радова, производње, потрошње ( исхране, облачења ), становања,
породичних и суседских односа, култури забаве и разоноде ( и слободног времена онда када оно
постоји као редовна појава ). Наравно, културни обрасци који осмишљају и уређују понашање и
деловање у сваком функционалном сегменту друштвеног живота у селу морају међусобно да
буду слични, јер су и ова функционална подручја стварно делови једног истог историјски и
структурно одређеног сељачког начина живота.

4.7. Село као начин живота и сегмент глобалног друштва

         Ова тема би чинила својеврсну синтезу свих претходних разматрања. У прошлости село је
било претежак облик друштвеног живота. Са индустријализацијом, село све више постаје само
један сегмент глобалног друштва, који се налази у повлачењу. Општи правац ових промена и
процеса:   индустријализација   и   деаграризација,   урбанизација   и   модернизација,   социјална
хетерогенизација   и   интеграција   села   у   глобално   друштво.   Села   „без   сељака“   у   савременој
индустријској   цивилизацији   и   перспективе   села   у   постиндустријском   друштву   –   уклањање
разлика између села и града у социјалистичкој перспективи.

---------------------------------------------------------------- Страна 19 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља

Слика 5. Сеоски амбијенти

Закључак

         Без обзира на све благодети које једно рурално насеље нуди, процене су да ће у наредних
петнаест година нестати око 1200 села због тога што је просек старости у њима око 60 година.
Постоје   мишљења   да  ћемо  бити  аграрна   земља   без  села.  У  Србији  је   број  пољопривредних
газдинстава знатно смањен. У градовима људи немају шта да раде и где да станују. У селима
нема   ко   да   ради   и   да   се   настани.   Људи   су   у   потрази   за   лакшим   животом   напустили   своја
огњишта на селу. Постепено је дошло до ситуације да сеоским насељима прети изумирање.
Српско село налази се на граници између нестанка и опстанка.

                 Да би се зауставио овакав негативан тренд на српском селу потребна је нова политика
руралног развоја. Села нису само „производни“ погони него и места за живот, одмор, боравак и
рекреацију.   Сходно   томе   једна   од   могућности   је   и   повећање   извора   руралног   дохотка   из
непољопривредних активности. Пољопривреда наравно остаје као водећа грана али неопходно је
радити   и   на   њеној   модернизацији   (   модеран   систем   набавке,   обраде,   пласирања   производа,
праћење и примена  савремених технологија  обраде  земљишта, гајења  производа, ... ). Треба
више   радити   на   организовању   семинара,   предавања   како   би   мештани   сеоских   насеља
унапредили своја знања и упознали се са могућностима које су им на располагању а које могу да
искористе, примене и наравно да из тога изађу са неким видом прихода. С друге стране, како би
се   поново   вратила   равнотежа,   незапосленима   у   граду   такође   треба   у   виду   организованог
предавања предочити предности села и радити на промени свести да сеоско насеље није место
„робовања“.

---------------------------------------------------------------- Страна 20 ----------------------------------------------------------------

Локалне заједнице – сеоска насеља

Л И Т Е Р А Т У Р А

1. Ђорђевић Р. Миодраг (1996):

Социологија

, ИП „Научна књига“, Београд

2. Entoni Gidens (1998):

Социологија

, Издавачка кућа CID, Подгорица

3. Радомировић Војин (1989):

Елементи социологије

, Научна књига, Београд